07:15 12 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Napuštena fabrika

    Srbija zgazila sve što je imala, a ide u nešto što ne postoji

    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Vladimir Sudar
    69914

    Dok su kod nas čak i najveći jugonostalgičari u proslavama 29. novembra izbegavali sintagmu „socijalističko samoupravljanje“, u Berlinu, na tribini u organizaciji Fondacije „Roza Luksemburg“ primećeno je da je samoupravljanje bilo „seksi“.

    Ignorisanje komunističke prošlosti i socijalističkog samoupravljanja sociolog dr Slobodan Reljić, bivši glavni i odgovorni urednik NIN-a, tumači kao talas antikomunizma, u kome je sve što je bilo vezano za bivšu Jugoslaviju bačeno niz vodu.

    Reljić, autor eseja o samoupravljanju u zborniku „Istorija jedne utopije“, posvećenog stogodišnjici Jugoslavije, dodaje da bivša SFRJ nije bila zemlja bezvrednih stvari a jedna od onih kojih Južni Sloveni ne bi trebalo da se stide je samoupravljanje.

    U jednom kulturno-istorijskom smislu, to je jedna od najvećih vrednosti evropske prosvetiteljske civilizacije. To što se zove ekonomska demokratija nikad u zapadnim društvima nije ostvareno i zbog toga su zapadna društva svedena na to da imate pravo, kao u Hajd parku, da govorite šta hoćete u političkoj sferi, ali kad dođete na posao, prava se svode na minimum.

    „Radite samo ono što vam se kaže i ne treba nikakva vaša inicijativa ka popravljanju toga šta se radi, čak i ako radite gluposti. I onda, na kraju, što smo i mi doživeli, stavite pelene. To je jedan sistem tako podeljen da vam je sloboda u bespravnom govorenju, a sa druge strane, imate rad“, ističe Reljić.

    On dodaje da su i najveći evropski umovi, od Humbolta preko Džona Stjuarta Mila do Marksa, razumeli da je u evropskoj civilizaciji rad jedna od najvažnijih čovekovih sposobnosti i osobina i da je oslobađajući. Kad se rad pretvori u svoje otuđenje, onda je logično da u kapitalizmu stalno postoji ideja aktiviranja ekonomske demokratije.

    U Jugoslaviji je napravljen takav eksperiment koji se zvao socijalističko samoupravljanje, koje je nastalo u specifičnim istorijskim okolnostima posle svađe sa Staljinom, zbog čega je „nasađeno“ na ono što smo imali pre — zadrugarstvo.

    Svetozar Marković je još u 19. veku poredio odnos života radnika u zapadnoj Evropi i naših u zadrugama i ustanovio je da je tadašnji nivo i materijalni, a posebno moralno-ljudski, bio na strani srpskih radnika-zadrugara.

    Sistem samoupravljanja koga su stvorili Milovan Đilas i Edvard Kardelj imao je zapažene rezultate na oba plana. Taj sistem je u čitavoj tadašnjoj svetskoj eliti smatran pozitivnim, a sa druge strane, pobornici kapitalizma su ga se vrlo plašili.

    Reljić navodi da je Milton Fridman dolazio u dva navrata na nekoliko meseci u Jugoslaviju da izučava samoupravni sistem jer ga je razumeo kao nešto što ugrožava uobičajeni kapitalistički sistem. Sa tim saznanjima, on je napravio Čikašku školu koja je posle ubila Aljendea jer su potpuno razumeli rizik uvođenja radnika u upravljanje.

    „Imate i drugu stvar, da se prigovaralo kako je to sistem u kome će radnici da pojedu svu zaradu, da nema obnove proizvodnje, međutim, to je bio sistem koji je bio izrazito organizovan u smislu da je ulagao u svoju budućnost. Jedne od šezdesetih godina, mi smo imali 30 odsto novostvorene vrednosti koje je taj sistem ulagao u svoju budućnost, a jedina zemlja koja je imala veći procenat bio je Japan. Dakle, oko tog samoupravljanja postoje gomile propagandno-ideoloških laži koje se proizvode“, smatra Reljić.

    On dodaje da je jedan od glavnih napora MMF-a u bivšoj Jugoslaviji bilo uništenje samoupravljanja. Kad čitate Čomskog, dodaje naš sagovornik, onda vidite da je bombardovanje Jugoslavije bila posledica te ekonomske nediscipline koju je Srbija preuzela iz tog sistema.

    „Mislim da se mi bez ikakve potrebe odričemo samoupravljanja u oba smisla. Naravno, trebalo nam je četvrt veka otkad su nam uveli ekstremno, liberalno antiljudski i antihumani kapitalizam da bismo shvatili da je sistem u kom smo živeli pružao neuporedivo bolje uslove i materijalne, a i ljudske“, kaže Reljić.

    Dodaje da danas živimo u potpunom ideološkom ludilu i počinjemo da shvatamo da je samoupravljanje bilo ozbiljan sistem, bolji od današnjeg, a da je u rad u samoupravljačkim firmama bio neuporedivo efikasniji od današnjeg.

    Objašnjavajući fenomen da se evropska levica i danas bavi samoupravljanjem dok se kod nas ta epizoda gura pod tepih, Reljić kaže da je to isto kao što danas idemo u EU, iako toga više nema, tako se i odričemo svega što je bilo dobro u našoj istoriji, želeći da postanemo nešto što niko ne zna šta je.

    Mi smo društvo u kome jedna elita, koja ne prelazi dva odsto stanovništva, ponavlja te etablirane, neoliberalne fraze i drži nas u jednoj užasnoj situaciji u kojoj se ne dozvoljava da se misli ni o dobrom, ni o lošem. Mi, u stvari, ne mislimo ni o čemu, smatra Reljić.

    U Zapadnoj Evropi razvijaju se ideje koje moraju da oslobode društvo od (neo)liberalnog kapitalizma, sistema koji je doterao stvari do kraja. Zbog toga na zapadu i ima rasprava i o jugoslovenskom samoupravljanju.

    „Samo što se mi ne bavimo tim. Mi smo usmereni na Brisel, na Kocijančičevu i Mogerinijevu, to su jedini naši veliki izvori misli, potpuno efemerne pojave u svakom smislu. Kad imamo to, onda mi ne znamo šta se tamo zbiva. A valjalo bi nam, bilo bi nam od koristi, više nego od Kocijančičeve bismo saznali“, kaže Reljić.

    Jugoslavija je deo naše istorije i u njoj smo imali neke segmente prema kojima ne treba da imamo pozitivan odnos, ali i druge delove kojih ne bi trebalo da se stidimo. Jugoslavija nije bila uopšte beznačajna tvorevina, posebno druga, smatra Reljić.

    „Ona ima u različitim delovima sveta pozitivne odjeke i danas, i mi bismo mogli od toga imati velike koristi. Tu bi trebalo podeliti stvari na nešto čime ne treba da se bavimo i nešto što ne treba da se baci. U socijalizmu se govorilo da mi sa prljavom vodom bacamo i dete, a mi to danas radimo maksimalno — svu decu izbacujemo a ostavljamo samo prljavu vodu“, ističe naš sagovornik.

    Za razliku od nas, Rusi su prevazišli taj problem samoubijanja sopstvene prošlosti, zaključio je Reljić.

    Tagovi:
    socijalizam, zadruge, samoupravljanje, radnici, EU, Milton Fridman, Svetozar Marković, Milovan Đilas, Edvard Kardelj, Noam Čomski, Maja Kocijančič, Karl Marks, Federika Mogerini, Slobodan Reljić, Jugoslavija, SFRJ, Nemačka, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga