22:04 17 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Miloš Crnjanski

    Velikan kome nisu mogli da oproste — srpsko stanovište

    © Foto: Jutjub, Skrinšot
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1982
    Pratite nas

    Politički, Miloš Crnjanski nije mogao da pronađe mesto ni na levici, ni na desnici, uvek je nešto smetalo, bilo subverzivno. Bio je nesaobraziv sa svetom, zbog čega je ostajao sam. I svoj.

    „Ima ljudi koji, kao Miloš Crnjanski, i decenijama posle odlaska izazivaju otpor. To onda znači da njihovo duhovno strujanje, koje se osporava u njihovoj egzistenciji, udara u nevidljive zidove kulture i prenosi raspravu sa karaktera na zakone kulture unutar kojih se osporava jedno delo ili jedan duh. To je nešto čemu sam posvetio pažnju i premestio težište uobičajenog razmišljanja o jednom piscu“.

    Tako profesor Milo Lompar za Sputnjik objašnjava inicijalnu tačku iz koje je nastala njegova obimna studija „Crnjanski, biografija jednog osećanja“.

    U njoj nema svih činjenica iz života velikog pisca, niti anegdota i pikanterija, iako ih je bilo mnogo. Njeno težište je, prema rečima dr Jovana Popova, duhovna biografija pisca.

    „Možemo reći i politička biografija, prikaz putanje intelektualnog razvoja Crnjanskog, ali i njegovog socijalnog bića i svega onoga što je možda ponekad u drugom planu, što se ne vidi na prvi pogled, što nije bilo u fokusu ranijih istraživača. To je kompleksna slika kompleksnog pisca, koji je radikalni modernista u početku, a koji je u zrelim godinama odjednom počeo drugačije da doživljava i shvata smisao istorije. To je slika nekoga ko politički nije mogao da pronađe svoje mesto ni na levici, ni na desnici. Uvek je nešto smetalo, uvek je nešto bilo subverzivno. U građanskom društvu nije bilo mesta za njega zato što nije bio pristalica liberalne zapadne demokratije. Opet, nije mogao biti, kao što su mu pripisivali, ni poklonik fašizma, jer jedan antisemitski populizam apsolutno nije bio spojiv s njim. Bio je neko ko je stalno ostajao svoj i sam“, podseća Popov.

    On smatra da je to što je Crnjanski gledao svet svojim očima i o njemu mislio svojom glavom — uprkos egzistencijalnim nepovoljnostima koje je imao — bila njegova sreća u stvaralačkom smislu, pred večnošću, u istoriji književnosti.

    Jedna od osnovnih paradoksalnosti života Miloša Crnjanskog, prema mišljenju profesora Lompara, bila je u tome što je uporno izbacivan na marginu, a žarko je želeo uspeh.

    Predsednik Zadužbine „Miloša Crnjanskog“ Milo Lompar i prof. dr Jovan Popov
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Predsednik Zadužbine „Miloša Crnjanskog“ Milo Lompar i prof. dr Jovan Popov

    „Ima ljudi koji su zauzeli pozicije autsajdera, marginalca iz revolta, iz bunta, kao Tin Ujević. Ima onih kao Rastko Petrović koji su bili apolitični, a to je već samostalan izbor koji vas vodi na marginu. Dakle, i oni su, na neki način, ostali u skladu sa svojim izborom. Crnjanski je bio čovek koji je želeo da vodi, da daje ritam vremenu, koji je nosio snažnu umetničku samosvest, koji je razumeo da to što on govori nije tako često, gotovo je unikatno. Crnjanski je želeo uspeh, želeo je konvencije. On im je na izvestan način išao u susret, ali je uvek delovao kao čovek koji će se negde saplesti. Nije mogao da ih prati, a da ne izazove izvesno pomeranje koje je ugrožavalo njegov položaj. To je za mene najveći paradoks. Imate velikog pisca, veliki duh, veliki rezultat već na samom početku, a, opet, kultura ga prihvata sa izvesnim odstojanjem i u izvesnom smislu se sa njim ne identifikuje. Crnjanski je, u suštini, paradoksalan uprkos samom sebi i to je po meni glavna drama njegove ličnosti. To je duh nesaobraziv sa svetom. On ima tu dramu karakterističnu za 20. vek, to osećanje izvesne otuđenosti od svega oko sebe i često i od sebe samog. To je ono zbog čega nas njegova literatura pogađa, jer ona pogađa univerzalnu dimenziju“, objašnjava Lompar.

    A da je pisac „Lirike Itake“ bio paradoksalan i u političkom smislu svedoči njegovo izrazito opredeljenje za nacionalno u vremenu kada jugoslovenska država nema nacionalnu dimenziju, podseća profesor Lompar.

    „Crnjanski izvanredno oseća vektore vremena, ali ne uspeva da se uklopi u njih. To je jedno iskakanje iz ritma, koje je, međutim, u njegovoj literaturi ostavilo izuzetne momente, jer je imao sposobnost približavanja i udaljavanja same stvarnosti. Njegov život je, u nekom smislu, u mom shvatanju, potvrdio neka od njegovih najdubljih unutrašnjih iskustava.“

    Polemičan i strastven, Crnjanski je ulazio u ring i, uglavnom, gubio bitke. U knjizi profesora Lompara detaljno su opisane polemike sa „Nolitom“ i „Srpskom književnom zadrugom“, koje su, na izvestan način, trajno opredelile njegovu sudbinu.

    „Već je ’Dnevnik o Čarnojeviću‘ izazvao sukob sa građanskim svetom, smatran je gotovo pornografijom. Onda on piše ’Seobe‘, koje su u izvesnom stepenu u skladu sa očekivanjem građanskog sveta. Međutim, ’Ljubav u Toskani‘ provocira svojim nekonvencionalnim tretmanom kulturno-istorijskih činjenica, ali u suštini provocira građansku osećajnost i Marko Car reaguje. Crnjanski pravi jednu od karakterističnih grešaka svoga života — ne prima mirno tu vrstu ocena. To je ono ključno u čemu se on razlikovao od Andrića, jer je Andrić znao da pređe ćutke preko takvih stvari, preko ličnih uvreda. Crnjanski ne, jer je pogođen u živac, u jedino do čega je istinski i najviše držao — u to da je umetnik. A Marko Car mu kaže da, u stvari, nije umetnik, nego šarlatan. Crnjanski se ne zadovoljava time da polemiše sa Carom, nego proziva ’Srpsku književnu zadrugu‘, a pošto tu sede isti ljudi, praktično proziva i Srpsku kraljevsku akademiju, ’Srpski književni glasnik‘. Direktno se konfrontira sa vodećim intelektualnim autoritetima građanskog sveta. Crnjanski je mogao sve da izdrži, mnoga poniženja, ali ne i njegovo umetničko osporavanje. Kada su mu šest godina pre smrti rekli da je, prema anketi, njegov roman drugi na listi najboljih, a prvi ’Prokleta avlija‘, on je rekao: ’Nijednom našem piscu, pa ni mom prijatelju, nobelovcu Ivi Andriću, ne bih priznao da je njegovo roman bolji od mog‘“, ilustruje Lompar.

    „Još kao početnik 1918. godine, pisao je Juliju Benešiću: ’Molim Vas da ostane sve kako sam napisao, kod mene je sve hotimično, čak i moja interpunkcija‘. To je dakle čovek od 25 godina koji kaže: ’Ne menjajte mi zarez, ni tačku‘. I to će tako ostati do kraja života“, konstatuje Lompar.

    Nije Crnjanski imao veće šanse za uspeh ni u polemici sa Miroslavom Krležom koju je izazvao tekst „Oklevetani rat“, zbog kojeg ga je hrvatski pisac nazvao apologetom rata.

    Profesor Popov podseća da je taj tekst Crnjanskog nastao kao reakcija na jedan talas pacifizma koji je kretao iz poraženih zemalja i naroda u Prvom svetskom ratu sa ciljem da se obezvrede pobeda, žrtva i herojstvo pobednika.

    „Onda se stvari izvrgavaju ruglu, podsmehu i to je ono na šta je Crnjanski reagovao“, podseća Popov. „U svom tekstu on reaguje na propagandni pacifizam. To je ono što je pozadinska namera, što je u celom tom tobožnjem čovekoljublju pozadinska linija. Crnjanski uočava zlonamernu tezu da on uzdiže rat kao nešto što je imanentno čoveku i što je pozitivno zato što on uzdiže upravo taj odbrambeni, herojski rat, a pre svega misli na srpsku epopeju u Velikom ratu.“

    „Krleža i Crnjanski nisu antipodi kao recimo Andrić i Crnjanski. Obojica su živi, bujni temperamenti. Crnjanski u mladosti vodi prepisku sa Krležom. On sa svima njima želi da bude blizak, ima potrebu književnog saobraćanja, nekog književnog bratstva. On je prepoznavao i Krležinu i Andrićevu vrednost, kao i oni njegovu. Ali u toj polemici se ispoljilo upravo to da iz Krleže progovara ’habzburgovac‘, neko ko nije prežalio raspad Austrougarske, a ko je opet pronašao svoje mesto. Krleža se kladio na nešto, na komunizam, pa je nešto i dobio. Andrić se kladio na sve i dobio je sve, a Crnjanski se nije kladio ni na šta, pa je ništa i dobio. U Lomparovoj knjizi poređenja između Crnjanskog i Andrića idu tako razvijeno na različitim nivoima i u slojevima da praktično Andrić, uporedo s Crnjanskim, u drugom delu knjige postaje njen junak. I to ne baš pozitivan“, smatra Popov.

    Autor studije „Crnjanski, biografija jednog osećanja“ uveren je da je dobar deo piščevog usuda bio vezan za srpsko stanovište, te da je zbog toga bio predmet velikih netrpeljivosti.

    „Ono je smatramo gotovo neprihvatljivim. A treba reći da Crnjanski nije bio neki programski nacionalista. Naprotiv, bio je izraziti Jugosloven koji je, suočen sa činjenicom da postoji posebna hrvatska i slovenačka pozicija, rekao da treba da postoji i naša. A to je reaktivno stanovište“, zaključuje Lompar.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    Jovan Popov, Miroslav Krleža, Milo Lompar, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga