22:19 26 Mart 2019
Slušajte Sputnik
    Medlin Olbrajt na Kosovu

    Lazanski otkriva najveći blef NATO-a tokom zločina 1999.

    © AP Photo / Amel Emric
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Miroslav Lazanski
    92205

    Na 20. godišnjicu agresije NATO-a na SR Jugoslaviju još uvek postoje dileme da li je NATO planirao i da li je uopšte tada bio u stanju da izvede i kopnenu invaziju na našu zemlju? Za koju su se, inače, najviše zalagali Britanci. Odnosno, kako bi tekao razvoj događaja da nije bilo vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu?

    Treća faza vazdušnih udara NATO-a obuhvatala je kako vojne tako i civilne ciljeve, sve u nastojanju da se slomi moral stanovništva i prisili politički vrh SRJ na kapitulaciju. Istovremeno su u javnost zapadnih zemalja puštane vesti kako je plan kopnene invazije NATO-a u završnoj fazi. Ulogu ubeđivanja Slobodana Miloševića kako je to realnost odigrali su, nažalost, i neki tadašnji jugoslovenski generali. Stvari su, ipak, stajale bitno drugačije. Glavni problem NATO-a u bilo kojoj verziji kopnene ofanzive protiv SR Jugoslavije bile su logistika i geografija. Iz Albanije, u to vreme, prema Kosovu išla su samo dva loša puta. Makedonija je javno saopštila da neće dozvoliti upotrebu svoje teritorije za kopneni napad na SRJ, iako je Skoplje tada bilo razapeto između ambicije da postane član NATO-a i spoznaje da bi napad na Jugoslaviju iz Makedonije izazvao haos u Makedoniji.

    Iz Hrvatske i iz BiH teško se stiže do Kosmeta, jer taj su prostor branile snage jugoslovenske Druge armije. Problemi za NATO bili su i u Grčkoj, jer luka u Solunu bila je često blokirana.

    Britanci su onda predložili plan opšteg napada iz svih mogućih pravaca: iz Mađarske duž Dunava prema Vojvodini, iz Hrvatske i Bosne duž Dunava i Save prema Beogradu, iz Albanije i Makedonije prema Kosmetu, iz Bugarske prema Nišu i Boru. Upravo zbog mogućnosti istovremenog napada NATO-a po svima, vojska Jugoslavije je po principu kružne odbrane glavninu svojih snaga i stratešku rezervu držala južno od Beograda, zapadno od reke Morave, severno od Kosmeta, istočno od Crne Gore, oko Kragujevca i Kraljeva.

    Radikalan plan invazije NATO-a predviđao je koncentraciju trupa u Mađarskoj, ali je problem bio transport snaga preko neutralne Austrije i Slovačke, koja tada nije bila članica NATO-a. Generali u Vašingtonu i u Londonu znali su da su jugoslovenske snage područje između Dunava i Tise minirale, da na tom prostoru Beograd ima snažne protivoklopne snage, da su Novi Sad i Zrenjanin jake tačke otpora na putu ka Beogradu. Jedan pravac udara NATO-a trebalo je da ide ka Somboru podržan i napadom iz pravca Vukovara. No, tu je Dunav velika prepreka, posebno na njegovoj južnoj strani, koja ima strme klisove, što otežava pristup napadaču. Osim toga, Vojvodina je ispresecana rečnim tokovima i kanalima, a uspešan model odbrane na tom prostoru protiv neprijatelja, koji je i brojno i tehnički superioran, bivša JNA je godinama pripremala i uvežbavala.

    Konačno, tu je i pitanje Beograda. NATO je razrađivao dva modela za napad na Beograd: model Berlina i model Budimpešte. Oba su modela skopčana sa dugotrajnom opsadom i teškim razaranjima grada. Teško da bi to prošlo u svetu i u Evropi na kraju 20. veka.

    U planovima NATO-a za napad na Beograd spominjala se i 10. brdska divizija armije SAD, koja je tada bila stacionirana u Tuzli i koja bi preko Bijeljine trebalo da krene ka Beogradu podržana sa dve oklopne divizije NATO-a koje bi išle iz Mađarske. Treća divizija NATO-a krenula bi direktno iz Hrvatske i bila bi pešadijska.

    NATO generali su procenjivali da bi Jugoslavija u području Vojvodine mogla za odbranu da postavi ukupno pet divizija plus neke manje dodatne jedinice, dok bi za odsudnu odbranu mogle da se privuku još dve divizije, kao i još jedna iz strateške rezerve.

    NATO bi u napadu na tom delu celokupnog kružnog fronta, ili osnovice, imao u prvom ešalonu četiri divizije, dok bi dve divizije morao da postavi radi odbrane Makedonije i Albanije za slučaj jugoslovenskog kontranapada. Dakle, kapaciteti i potencijali NATO-a u junu 1999. nisu bili dovoljni za kopnenu agresiju radikalnog karaktera, jer za tako nešto bilo je potrebno najmanje 12 divizija sa punom logističkom podrškom. Da bi se nemačka vojska pripremila za udare protiv Jugoslavije iz pravca Mađarske trebalo bi joj četiri meseca, Amerikancima i Britancima šest meseci. To je vremenski normativ dovlačenja snaga i logistike i vreme prvog raspoređivanja po pravcu mogućeg borbenog nastupanja.

    Odgovarajuće kopnene snage za radikalnu invaziju na SR Jugoslaviju, na prostorima oko naše zemlje, NATO u junu 1999. nije imao. Četiri, ili šest meseci dovlačenja tih snaga znači ući u jesen i zimu, a na takvim terenima teška borbena tehnika ne dolazi do punog izražaja. Sve priče i špekulacije o kopnenoj invaziji bile su proizvod psihološkog pritiska i specijalnog rata dezinformacijama kako bi se uticalo na Beograd.

    Tagovi:
    NATO, Kosovo, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga