12:02 23 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Francuski predsednik Emanuel Makron i njegova supruga Brižit bili su domaćini kineskom predsedniku Siju Đinpingu i njegovoj supruzi Peng Lijuan

    Geopolitički potres veka: Evropa na kineskom „Putu svile“ (video)

    © AFP 2019 / Ludovic MARIN
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Nikola Vrzić
    0 380

    Američku premoć u svetu, upozoravao je pre više od 20 godina Zbignjev Bžežinski, može da ugrozi samo povezivanje Kine, Rusije i Evrope. U međuvremenu, Kina i Rusija su se povezale duboko, a sada tim putem, novim kineskim „Putem svile“, kreće i Evropa.

    Uprkos otvorenom protivljenju Vašingtona, Italija se zvanično priključila kineskom megaprojektu „Jedan pojas, jedan put“ i postala prva među članicama G7 koja je to učinila. Uprkos protivljenju Vašingtona, ali i sopstvenim ocenama da je Kina „sistemski rival“ Evropske unije, sad takvu mogućnost najavljuje i nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je ovog utorka, posle sastanka sa kineskim predsednikom Si Đinpingom, izjavila da je „projekat ’Put svile‘ veoma važan“ i „mi, Evropljani, želimo da igramo aktivnu ulogu i učestvujemo u tom projektu“. Slično će, posle tog sastanka kome je i sâm prisustvovao, i predsednik Francuske Emanuel Makron. „EU i Kina“, rekao je, „kao važne sile na svetskoj sceni, treba da povećaju uzajamno strateško poverenje i da promovišu saradnju kroz dijalog. Inicijativa ’Jedan pojas, jedan put‘, koju je predložila Kina, značajna je i može da ima važnu ulogu za svetski mir, stabilnost i razvoj.“

    A Kina na to uzvraća narudžbinom 300 „Erbasovih“ aviona — posao vredan oko 30 milijardi evra — i pozivima na dalje produbljivanje obostrano korisne saradnje kroz dalju promociju multilateralizma na svetskoj sceni.

    Ili pak „Pekingu nije stalo do multilateralizma, već pre do bilateralizma i, na kraju krajeva, do sopstvenog hegemonizma“, kako tvrdi skeptični „Dojče vele“? Koliki su dometi i kakve su moguće posledice ovog povezivanja Kine i Evrope? I šta tu Amerika može da učini?

    O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili saradnik Instituta za evropske studije Slobodan Zečević i dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu Borislav Korkodelović.

    Odgovarajući na pitanje da li je „Jedan pojas, jedan put“ „jedan od najambicioznijih infrastrukturnih projekata koji su ikada zamišljeni“, kako ocenjuje uticajni američki Savet za spoljne odnose, ili je pak to „beskorisni kineski projekat“ kome „ne treba davati legitimitet“, kao što tvrdi zvaničnik američkog Nacionalnog saveta za bezbednost Geret Markiz, Borislav Korkodelović ocenjuje da bi „na skali od 1 do 100, 60 do 65 odsto išlo u prilog ove inicijative koju je Si Đinping inicirao 2013. godine. Bez sumnje, ovo je ogroman projekat kome u ovom trenutku niko ne može da parira“.

    O tome, ukazuje Korkodelović, uverljivo svedoči i podatak da se projektu, samo pet i po godina od njegovog pokretanja, priključilo (ili je zvanično iskazalo nameru da mu se priključi) preko 120 država i 30 međunarodnih organizacija. Povrh toga, kako navodi banka „Morgan Stenli“, do 2027. Kina u ovaj projekat namerava da uloži neverovatnu sumu od 1.200 do 1.300 milijardi dolara…

    Sve su to razlozi zbog kojih je na novi kineski „Put svile“ već stupilo 11 članica EU kroz inicijativu „16+1“, u kojoj je i naša zemlja, te Italija, Malta, Portugalija i, poslednji u nizu, Luksemburg.

    „Kina ima viziju koju ovim projektom želi da ostvari, a EU sad pokušava da se pozicionira u odnosu na to i da formuliše sopstvenu strategiju u odnosu na Kinu“, objašnjava Slobodan Zečević. „Trgovinska razmena između Evrope i Kine je već sada ogromna i iznosi oko milijardu evra dnevno, tako da je jasno da postoji obostrani interes za saradnju. S druge strane, međutim, EU je svesna da joj Kina postaje sistemski konkurent i to ne samo privredni, već i politički, koji nastoji da promoviše sopstveni politički model.“

    Upravo zbog tog poimanja Kine kao rivala, sve i ako se s njim mora sarađivati, Zečević kao „puku retoriku“ odbacuje preokret koji je, inače, naročito upadljiv u stavovima koje o projektu „Jedan pojas, jedan put“ javno izražava francuski predsednik Makron; pre samo godinu dana, naime, on je upozoravao da će se „pretvoriti u (kineske) vazale“ svi koji se nađu na „Novom putu svile“, dok sada o njemu govori kao o „značajnoj inicijativi“ koja „može da ima važnu ulogu za svetski mir, stabilnost i razvoj“.

    Predsednik Kine Si Đinping i kancelarka Nemačke Angela Merkel
    © AP Photo / Evan Vucci

    Tek, nastojeći da ublaži sumnje da se iza inicijative „Jedan pojas, jedan put“ kriju namere o uspostavljanju hegemonije Kine umesto SAD, posle sastanka sa Merkelovom, Makronom i predsednikom Evropske komisije Žanom Klodom Junkerom, Si Đinping je izneo četiri predloga za upravljanje globalnim procesima i nedostacima — pod jedan, multilateralizam i jačanje uloge Ujedinjenih nacija; pod dva, „uzajamno poštovanje i poverenje“, „jačanje strateškog poverenja i umanjivanje uzajamnih sumnjičenja“; pod tri, „odbacivanje hladnoratovskog mentaliteta“ i pod četiri, „saradnja na uzajamnu korist kako bi se rešio problem razvojnog deficita“.

    „Reč je o ideji Si Đinpinga o zajednici svih naroda koji žive u harmoniji“, objašnjava Korkodelović. „Kini, kao zemlji s 58 etničkih zajednica u kojoj živi 1,4 milijarde ljudi, sa istorijom od preko pet hiljada godina, osnovni princip jeste stabilnost; stabilnost kod kuće i u svetu. To se smatra osnovnim preduslovom za napredak i Kine i njenih partnera.“

    Stoga i ne čudi što se ovakvoj viziji sveta Vašington suprotstavlja i sasvim otvoreno. Na svom zvaničnom Tviter nalogu Savet za nacionalnu bezbednost SAD usprotivio se „predatorskom pristupu Kine“ i priključenju članica EU inicijativi „Jedan pojas, jedan put“, skoro istovremeno je javno priprećeno Nemačkoj da će joj biti uskraćen pristup obaveštajnim podacima ako ne odbaci kineski „Huavej“ u izgradnji svoje 5G mreže, na šta Nemačka ne pristaje…

    „Amerikanci zaista strahuju od Kine koju smatraju za svog najozbiljnijeg rivala“, napominje Slobodan Zečević. „A naročito ih zabrinjava tehnološki napredak Kine, pa otuda i pokušaji da se Evropa nagovori da odustane od saradnje s ’Huavejom‘. I tu zapravo leži suštinsko pitanje — da li će Evropa moći da izgradi sopstveni suverenitet i da postane nezavisan faktor na međunarodnoj sceni, ili će i dalje biti neka vrsta podizvođača radova u korist Sjedinjenih Država? To je problem s kojim se EU suočava od samog svog nastanka.“

    U tom pogledu, „iako su Evropskoj uniji, zbog negativnog privrednog rasta posle svetske ekonomske krize 2008. godine, očajnički potrebne investicije i ekonomski razvoj“, Korkodelović nije optimista: „U mirnim uslovima razvoj Kine je nezaustavljiv. Oni očekuju da će postati razvijena zemlja do 2049. godine, ali za to su im potrebne naredne tri decenije mira i stabilnosti. Baš zato i ne verujem da će se SAD odreći raznoraznih metoda sputavanja tog rasta, ali očekujem i da će u takvim situacijama Zapadna Evropa, kao i do sada, pre stati uz SAD nego uz Kinu.“

     

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga