09:47 25 Maj 2019
Slušajte Sputnik
    Jugoslavija

    Vek sunovrata: Kako je najjača stranka svih vremena postala „grobar Jugoslavije“

    © Foto
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Vladimir Sudar
    21711

    „U Komunističku partiju Jugoslavije bila je ugrađena klica njenog raspada, što nije moralo nužno da ostavi teške posledice, ali je do takvih posledica došlo zato što je ta stranka bila vladajuća u Jugoslaviji od 1945. do 1990. godine. Zato je raspad partije bio uvod u raspad države“, kaže istoričar Kosta Nikolić.

    Ovih dana navršilo se sto godina od osnivanja najjače i najmasovnije političke partije svih vremena ne samo u Srbiji nego i na prostoru nekadašnje, zajedničke države — Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).

    Partija koja je obeležila jednu epohu, formirana je kao Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista) na Kongresu ujedinjenja, koji se održao od 19. do 23. aprila 1919. u Beogradu.

    Osnivanje svejugoslovenske radničke partije pokrenula je u februaru te godine Srpska socijaldemokratska stranka, ali se na njen poziv nisu odazvale Socijaldemokratske stranke Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine i to je bio prvi problem buduće KPJ, kaže za Sputnjik istoričar dr Kosta Nikolić. Odnosno, ušle su levičarska grupe iz tih stranaka.

    „To je bila klasna stranka, ali zbog različitog tumačenja nacionalnog pitanja od strane tzv. austro-marksista, odnosno tih stranaka koje su postojale u nekadašnjim delovima Austrougarske, nije došlo do punog ujedinjenja. Do punog ujedinjenja je došlo na Vukovarskom kongresu 1920. godine, kad je stvorena Komunistička partija Jugoslavije i tad je ona postala deo komunističke Treće internacionale, koja je klasno pitanje pretpostavila nacionalnom“, podseća Nikolić.

    KPJ je na izborima za ustavotvornu skupštinu Kraljevine SHS u novembru 1920. godine dobila 59 od ukupno 419 mandata i postala treća po snazi u državi „zbog svog izrazitog antijugoslovenstva“. Partija je, pre svega, okupljala antijugoslovenske nacionaliste i za nju su u većini glasali ljudi iz radikalnih levičarskih grupa koji su bili protiv stvaranja zajedničke države Južnih Slovena.

    „Ta partija je grobar Jugoslavije devedesetih godina i tog ’levičarstva‘ klasične socijaldemokratije ili humanističkog diskursa teško da ćete naći kod njih. Naći ćete nacionalno pitanje od 1920. do 1990. godine i ta frakcija se upravo cepala u svim svojim frakcijskim borbama od 1920. do 1990. godine po nacionalnom pitanju. Ona je ceo korpus borbe za radnička prava i emancipaciju tih slojeva svodila na nacionalno pitanje. I po tim šavovima su pukle obe Jugoslavije“, smatra Nikolić.

    I pre osnivanja KPJ, u Srbiji je bila jaka Socijaldemokratska partija, podseća naš sagovornik, a prvo cepanje unutar nove jugoslovenske partije bilo je — srpsko. Na jednoj strani je bila klasična socijaldemokratska priča o klasnoj borbi za prava potlačenih radnika i o proleterskoj revoluciji u klasnom smislu. Tu frakciju predvodili su Dragiša Lapčević i Živko Topalović.

    „Međutim, tokom 1920, kad se stvarala KPJ, značajniju grupu unutar srpskog korpusa vodili su Filip Filipović i Sima Marković, mitske ličnosti srpskog i jugoslovenskog komunizma. Obojica su stradala u Staljinovim čistkama 1938. godine, a njihova parola je bila — izvan boljševizma nema socijalizma. I to je bio prvi otklon. Velika grupa srpskih socijalista je bila protiv učlanjenja u Treću internacionalu, kao i drugi izvorni socijalisti u Hrvatskoj, Sloveniji i BiH. I to je ta linija cepanja. Ulaskom u Treću internacionalu, KPJ je postala sekcija Treće komunističke internacionale a ne autentična jugoslovenska partija“, objašnjava naš sagovornik.

    Već iduće godine KPJ je posegla za terorizmom — pokušajem atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića i ubistvom Milorada Draškovića, ministra pravde koji je proklamovao Obznanu 1920. godine, a onda se režim surovo obračunavao sa komunistima, koji su bili u ilegali sve do početka Drugog svetskog rata.

    Posle rata došlo je do preokreta kad je KPJ postala vladajuća partija, stvorila je komunističku Jugoslaviju koja se raspala 1991. godine „u seriji krvavih etničkih sukoba“.

    Partija se delimično transformisala 1952. na Šestom kongresu u Zagrebu i promenila ime u Savez komunista Jugoslavije (SKJ) ali nikad nije izvršila unutrašnju demokratsku transformaciju. Posle ’60-ih i ’70-ih godina prošlog veka ona se cepala po republičkim šavovima, tako da je raspad zemlje dočekan sa šest republičkih partija, ističe Nikolić.

    Uz to, kako se menjala pozicija SFRJ u blokovski podeljenom svetu, tako je i SKJ „pružao ruku ka reformama“, ali nijedna reforma nije izvedena do kraja. SKJ je do kraja ostao partija koja je počivala na bazičnom principu svih komunističkih partija — demokratskom centralizmu.

    Manje-više i sve partije u današnjim bivšim jugoslovenskim republikama počivaju na principu demokratskog centralizma.

    „Nemaju tu unutarpartijsku demokratiju, što je glavna vododelnica da bi se razlikovale autoritarne od demokratskih partija. Ako jedna partija nema unutarpartijsku demokratiju, odnosno ako ne toleriše manjinu, onda ona nije demokratska. Ni danas ne postoji takva partija koja će tolerisati manjinu. Sve se vrti oko demokratskog centralizma i terora većine nad manjinom“, naglašava Nikolić.

    On smatra da je u startu u Komunističku partiju bila ugrađena klica njenog raspada, što nije moralo nužno da ostavi teške posledice, ali je do takvih posledica došlo zato što je ta stranka bila vladajuća u Jugoslaviji od 1945. do 1990. godine. Zato je raspad partije bio uvod u raspad države.

    Komunistička partija od početka nije mogla da se drži klasnog pristupa nego se uplela u kompleksnu priču etničkih raznovrsnosti u Jugoslaviji, a tu priču, uprkos svojim naporima, nije uspela da reši na adekvatan način.

    Ipak, SKJ je dosta učinio na emancipaciji radničke klase u SFRJ, jer je radnička klasa bila vladajuća u Jugoslaviji, ocenjuje Nikolić.

    „Međutim, trebalo bi da uđemo u analizu kako su ljudi iz sela, posebno u Srbiji, premešteni u gradove, u fabrike, jer je imperativ epohe bio industrijalizacija, pa smo izgubili seljake, proizvođače na selu, a nismo dobili radničku klasu, nego ono što je u vreme mog odrastanja u socijalizmu bilo poznato kao polutani“, kaže Nikolić.

    Nesumnjivo je da je situacija u socijalističkoj Jugoslaviji kad je upoređujemo sa istočnim blokom a posebno sa Sovjetskim Savezom bila bolja u pravima radničke klase, kao i da je taj sistem bio pravedniji za malog, običnog čoveka nego što je današnji. Danas živimo u jednoj epohi koja je nemilosrdna i koja priznaje samo novac kao merilo svih vrednosti, a u doba socijalizma nije bilo tako.

    „Socijalizam je bio pravedniji sistem za male obične ljude koji čine suštinu života svakog društva, ali nije uspeo da strukturno reši mnoge izazove. A pitanje je da li je i mogao“, zaključio je Nikolić.

    Tagovi:
    marksisti, nacionalno pitanje, Raspad SFRJ, Treća internacionala, KPJ, SKJ, Kosta Nikolić, Aleksandar Karađorđević, Josif Visarionovič Staljin, Kraljevina Jugoslavija, Austrougarska monarhija, SFRJ, Slovenija, Hrvatska, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga