08:34 12 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Predsednik SAD Donald Tramp stiže na svečanost povodom diplomiranja pitomaca Američke vazduhoplovne akademije u Kolorado Springsu, 30.april 2019.

    Kolika je snaga evropskog „združenog napada“ na Trampa

    © REUTERS / Jonathan Ernst
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    1491
    Pratite nas

    Oštar napad lidera britanskih laburista Džeremija Korbina na američkog predsednika Donalda Trampa samo dan nakon što je nemačka kancelarka Angela Merkel kritikovala sve aspekte politike prvog čoveka SAD pred studentima Harvarda, stvaraju utisak o nekakvom jedinstvenom evropskom frontu protiv Amerike.

    Džeremi Korbin je rekao da Trampova izjava da Borisa Džonsona vidi kao novog premijera predstavlja „neprihvatljivo mešanje u unutrašnje stvari Velike Britanije“. Lider laburista je odbio poziv da prisustvuje zvaničnom banketu sa Trampom, ocenivši da je njegov pokušaj da odluči ko će biti novi britanski premijer „potpuno neprihvatljivo mešanje u demokratiju Britanije“.

    Merkelova je dan ranije održala je govor pred apsolventima američkog Univerziteta Harvard i u njemu kritikovala sve aspekte politike Donalda Trampa, a da ga nijednom nije spomenula. Nemačka kancelarka je dobila titulu počasnog doktora američkog elitnog Univerziteta i priznanje za svoju politiku prema migrantima.

    Sociolog dr Slobodan Reljić smatra da evropski združeni napad na Trampa nije osnovni pravac kretanja evropske politike jer, kako kaže, Evropa uopšte ne postoji u smislu bilo kakvog velikog odlučivanja

    Prema njegovim rečima, nema ničeg novog u američkom mešanju u unutrašnje stvari evropskih država, jer su se Amerikanci posle Drugog svetskog rata mešali u unutrašnje stvari zapadnoevropskih država, a posle pada Berlinskog zida — na red su došle i istočnoevropske.

    U posleratnom periodu Amerikanci su se u unutrašnje stvari zapadnoevropskih država mešali „diskretno“, kaže Reljić i podseća da su čak SAD „uništavale Komunističku partiju Italije, uz veliku pomoć mafije“.

    „Oni su uvek Evropu smatrali teritorijom koju oni treba da uređuju. Kad je na red došao Istok, onda se to razlikovalo po tome što je nestala diskretnost, radili su to potpuno javno. Imali smo američke ovlašćene ambasadore koji su govorili ko je njihov kandidat na izborima i to je manje-više jasno u svim zemljama od Letonije do Srbije“, kaže Reljić.

    Doskora je bilo tako, međutim, nakon poslednjih izbora u Americi postoji problem sa američkom hegemonijom, zato što, objašnjava naš sagovornik, postoje „dve Amerike“ — s jedne strane imamo predsednika, a sa druge duboku državu i sad se taj američki haos prenosi kao dodatni faktor rasula na Evropu, koja se, inače, sama od sebe raspada.

    Zato Tramp između Korbina i Džonsona bira Džonsona, kao što bi Berni Sanders da je predsednik SAD javno podržavao Korbina, smatra Reljić i dodaje da je to posledica toga što i Amerika i Engleska „više nisu demokratske države, čak ni u formalnom smislu“.

    Međutim, veći je paradoks Nemačka, koja je u „demokratskim nastupanjima Evrope uvek bila pešadija“ i nikad nije imala bitan uticaj u odlučivanju u tim „anglosaksonskim projekcijama“, gde se, kako konstatuje sagovornik Sputnjika, Merkelova pojavljuje kao faktor u unutrašnjem američkom obračunu i to „na gubitničkoj strani“.

    A to unutarzapadno razračunavanje, u stvari, pokazuje haotičnost zapadnog sveta — reč je o haosu koji mora da se sukobi sa svojim unutrašnjim problemima, koji su i ekonomski i politički, a pre svega — geopolitički, ističe Reljić i dodaje:

    „Takav haotični Zapad mora da se sukobi sa zemljama na istoku koje su već napravile red u svojim državama, pre svega Kinom, Rusijom, pa i Indijom, posle poslednjih izbora. Ove zemlje su ovu vrstu raspadanja jednog svetskog sistema koji se zvao ’Paks Amerikana‘ preživele pre četvrt veka i one su odmah posle raspada krenule u neku vrstu stvaranja unutrašnjeg reda“, ističe bivši glavni i odgovorni urednik NIN-a.

    Zato su Kina, Rusija i Indija u prednosti nad Zapadom bar četvrt veka, jer Zapad tek treba da prođe kroz te procese raspadanja, smatra Reljić, kome današnji raspad Zapada uveliko liči na raspad SSSR-a.

    Reljić podseća da su američki teoretičari još pre pola veka pisali da zapadni svet, odnosno, „ono što mi zovemo međunarodnom zajednicom“, ne postoji bez SAD koje su centralna i vodeća sila Zapada.

    Prema njegovim rečima, zapadni svet više uopšte ne može da odlučuje ni o čemu samostalno, nema nikakvo mišljenje ni o čemu, čak ni o sopstvenim interesima nema jasna razmišljanja. U slučaju da Amerika izgubi lidersku poziciju, veruje on, došlo bi do unutrašnjeg raspada Zapada i onda bi došlo do stvaranja dva ili tri entiteta koji bi bili povezani sa nekim drugim moćnim državama u svetu.

    „Evropa je apsolutno nebitna. Ona je samo sastavni deo američkog fronta i nije uopšte snaga koja može da pokrene bilo šta. Evropa može samo da se pridruži nekom“, zaključio je Reljić.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    mešanje u unutrašnje stvari, duboka država, raspad, mafija, Harvard univerzitet, Laburisti, Boris Džonson, Bernard Berni Sanders, Džeremi Korbin, Donald Tramp, Angela Merkel, Slobodan Reljić, Letonija, Nemačka, Italija, Velika Britanija, SAD, SSSR, Kina, Srbija, Indija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga