12:21 17 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Zastava PKK na prokurdskim protestima u Rimu.

    Kako su Kurdi stvorili nove „crvene brigade“

    © AP Photo / Andrew Medichini
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 734
    Pratite nas

    Kad se spomene reč dobrovoljac u kontekstu rata u Siriji, prva asocijacija je Džihadi Džon, rođeni Britanac koji je daleko dogurao u hijerarhiji DAEŠ-a. Od pojave DAEŠ-a i poslednjeg rata širih razmera na Bliskom istoku, reč dobrovoljac se isključivo vezuje za pripadnike najozloglašenije terorističke organizacije u svetu.

    Međutim, nisu svi dobrovoljci u Siriji pripadnici DAEŠ-a. Značajan broj dobrovoljaca, levičara iz celog sveta, došao je u Rožavu u tzv. Sirijskom Kurdistanu kako bi u okviru nekih novih „internacionalnih brigada“ pomogao Kurdima da se odbrane od DAEŠ-a i, ako je moguće, sačuvaju politički sistem uspostavljen za vreme rata.

    Taj sistem zasniva se na učenju Mareja Bukčina, američkog anarhističkog filozofa ruskog porekla, koji je zagovarao tzv. libertarijanski municipalizam, čije su odlike jedna vrsta neposredne demokratije, jaka ekološka svest i apsolutna jednakost polova.

    Ako se ima u vidu da se i najpoznatija kurdska partija od kraja Drugog svetskog rata, čije je uporište u Turskoj, zove Radnička partija Kurdistana (PKK), ispada da su Kurdi jedini autentični levičari na Bliskom istoku. Zato i nije iznenađenje da su se mnogi članovi PKK-a pridružili svojim sunarodnicima u Sirijskom Kurdistanu po izbijanju sukoba.

    Mirotvorac Erdogan

    PKK je u osnovi imala marksistički program i bila je bliska komunističkim partijama u Kini, SSSR-u i zemljama koje su posle rata postale socijalističke, kaže za Sputnjik Milisav Paić, ambasador u penziji i predsednik Srpskog spoljnopolitičkog kruga.

    Program PKK je podrazumevao nacionalnu emancipaciju Kurda, naroda koji živi podeljen u četiri velike države — Iranu, Turskoj, Iraku i Siriji. U Turskoj i Iranu naseljeni su siromašnijim delovima, u Iraku u području Mosula, gde su glavna naftna polja, a u Siriji na terenu u okolini Eufrata, koji je najplodniji deo na severu zemlje, kaže sagovornik Sputnjika.

    Kao ekstremno levičarska partija, PKK je još šezdesetih godina počela sa oružanim akcijama protiv turskih vlasti i od tada se u Turskoj vodio rat „niskog intenziteta“. Od tada je na listi terorističkih organizacija, a interesantno je da je u vreme svog političkog uspona, Redžep Tajip Erdogan počeo dijalog sa Kurdima, a posle su njihovi politički predstavnici ušli u turski parlament, podseća Paić.

    „U ovom ratu, nastankom tzv. Islamske države i okupacijom velikog dela iračke i sirijske teritorije, Kurdi su bili ozbiljno ugroženi, jer oni su, za razliku od drugih naroda na Bliskom istoku, dosta sekularno nastrojeni, upravo zbog toga što je njihova vodeća partija PKK — sekularna partija koja ima socijalne i nacionalne ciljeve“, ističe naš sagovornik.

    Crvena zastava

    Kurdi su prihvatili tu ideologiju verovatno i zbog toga što su u datim istorijskim okolnostima u okviru hladnoratovske podele sveta videli da je socijalizam uspeo da na odgovarajući način reši pitanja nacionalne emancipacije i samoopredeljenja naroda, smatra Paić.

    „Očigledno je da je ta ideologija i odgovarala Kurdima jer su oni bili obespravljena nacija u okviru turske države. Recimo, kurdski jezik je bio zabranjen u Turskoj do pre dvadesetak godina, tako da su oni prigrabili tu ideologiju jer su mislili da je to verovatno najbolji način da steknu neku ravnopravniju poziciju u turskom društvu i da u neku ruku ostvare svoje pravo na samoopredeljnje. Uostalom, i zastava PKK je crvena“, kaže Paić.
    © AP Photo / Francois Mori
    Hiljade Parižana na protestima zbog turske operacije u Siriji

    Dolazak dobrovoljaca iz celog sveta među Kurde objašnjava činjenicom da ideja pune ravnopravnosti u ovom neoliberalnom svetu postaje sve popularnija. Zato i nije čudo da su Kurdi uspeli da privuku dobrovoljce levičare, jer oni na taj način osećaju da mogu da promovišu svoje ideje i politiku.

    Otpor neokolonijalizmu

    Prema Paićevim rečima, levičarske ideje su nastavile da žive kod Kurda i posle kraha realnog socijalizma, odnosno pada Berlinskog zida, zato što su oni bili svedoci neokolonijalnih ratova na Bliskom istoku. Amerikancima je primarni interes uvek bila bliskoistočna nafta, zbog čega su davali sebi za pravo da vojno intervenišu kad god su im bili „ugroženi interesi“.

    A Kurdi su bili svedoci na koji način se crpela nafta koja se nalazi na njihovim teritorijama, u Mosulu, još od vremena kad je Irak bio protektorat Velike Britanije.

    „Strane kompanije su još tada, između dva (svetska) rata, crpele naftu iz tog dela sveta, a da lokalno stanovništvo apsolutno nije imalo nikakve koristi od toga. Sav prihod od eksploatacije nafte išao je u ruke stranaca, a to je najbolji način da izazovete otpor lokalnog stanovništva, u ovom slučaju Kurda, jer narod živi u apsolutnom siromaštvu dok se stranci basnoslovno bogate sa njihovim prirodnim izvorima“, kaže naš sagovornik.

    Zato je logično da su Kurdi, kao sekularan narod koji nije bio opterećen nekim religioznim kanonima, pribegli levim idejama, a sa druge strane, oni su svojevremeno dobijali određenu pomoć od tadašnjih socijalističkih i komunističkih zemalja, zaključio je Paić.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    PKK, Iran, Irak, Turska, Sirija, Kurdi
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga