07:15 15 Jul 2020
Slušajte Sputnik
    Komentari i Analitika
    Preuzmite kraći link
    15101
    Pratite nas

    Nakon Drugog svetskoga rata, brojnim fašistima je Švajcarska bila destinacija ili zemlja tranzita, a među njima je bio i ustaški zvaničnik Andrija Artuković.

    Švajcarski dnevnik „Noje cirher cajtung“, ukazujući na neslavno delovanje švajcarskih vlasti, pisao je o „krvniku sa Balkana“.

    List podseća da je Artuković optužen za ubistvo blizu 700.000 lica, a formalno je bio pred sudom zbog „svega“ četiri akcija ubistava sa oko 1.000 žrtava, koje je direktno naložio i zbog kojih su ga SAD izručile bivšoj Jugoslaviji.

    Švajcarska pomogla iz (ne)znanja?

    Tadašnji dopisnik ovog dnevnika okarakterisao je suđenje u Zagrebu kao „Nirnberški proces Jugoslavije sa 40-godišnjim zakašnjenjem“.

    U maju 1986. Artuković je osuđen na smrtnu kaznu, ali zbog starosti i zdravstvenog stanja kazna nije izvršena.

    Presuda je širom sveta pobudila pažnju javnosti, ukazuje list, dodajući da su o tome opširno izvestili i švajcarski mediji, ali ne i o ulozi svoje zemlje koja je ovom ratnom zločincu faktično pomogla pri bekstvu.

    Razlog je u tome što je birokratama u Bernu i predstavnicima crkve u Frajburgu svih tih godina pošlo za rukom da svoje delovanje zataškaju, tvrdi dnevnik.

    List je izneo istorijske podatke prema kojima je 20. novembra 1946. u Frajburgu službenik kantonalne policije Tengli saslušao muškarca koji se predstavio kao Alojz Anić i tvrdio da je pobegao iz Hrvatske u Austriju, a pošto ga je i tamo gonila jugoslovenska tajna služba Ozna, nastavio je putovanje ka Švajcarskoj.

    Rekao je da je 13. novembra prešao ilegalno granicu kod mesta Buhs, i da je potom vozom stigao do Frajburga, gde su ga zemljaci sačekali u franjevačkom manastiru Marijanum.

    Artuković kao „profesor Anić“

    Tengli je pitao kojim se poslom ranije bavio, na šta je navodni Anić rekao da je godinama bio nastavnik u hrvatskim gimnazijama, a što se političkih aktivnosti tiče, da je pripadao katoličkim telima i da je držao antikomunistička predavanja.

    Na kraju razgovora navodni Anić zatražio je da kao izbeglica ostane u Švajcarskoj, gde bi pripremio dalje putovanje u Južnu Ameriku. Policajcu se ova priča činila verodostojnom, a pošto izneto ime nije bilo među traženim licima, dobio je dozvolu za ostanak.

    Nadležno savezno tužilaštvo dalo je pristanak i preporučilo da se „profesor“ internira u „smeštaj za intelektualce“, preneo je Tanjug.

    Međutim, član frajburške vlasti Pol Torš rekao je da nije potrebno da se pomenuto lice smesti u kolektivni smeštaj, dodajući da je smešten kod izvesnog „gospodina Rošija“.

    Inače, Roši je, dok je bio mlad, bio gardista u švajcarskoj vojsci, a potom je radio kao sekretar u departmanu za pravosuđe i policiju u Bernu.

    Ko je bio Roši?

    Početkom februara 1947, Anić je kod policije u Frajburgu zatražio izdavanje ličnog dokumenta, a na zahtev ni policija, ni tužilaštvo nisu uložili žalbu, pa mu je izdat dokument na ime Alojz Anić.

    Međutim, kod tužilaštva počinje da raste sumnja u identitet „profesora“, na šta je jedan inspektor počeo da se interesuje u versko-fašističkim krugovima oko franjevačkog instituta „Sankt Rafael“.

    U svom izveštaju od 25. marta 1947 naveo je da je Anić u stvari Andrija Artuković, i da je bio član ustaškog režima u Drugom svetskom ratu.

    Samo dan kasnije, tužilaštvo je naložilo kontrolu Anićeve pošte, a nedelju dana kasnije je ciriškoj kantonalnoj policiji dostavljena informacija o delovanju ustaša u Frajburgu i lažnom „profesoru Aniću“.

    Međutim, kako ističe list, začuđujuće je da je savezna policija tek nakon dva meseca zakucala na vrata službenika Rošija, koji je navodnom Aniću pružao smeštaj.

    Švajcarski dnevnik ukazuje i na to da je Andrija Artuković bio poznat švajcarskim policijskim vlastima, jer mu je već 1937. izdata zabrana ulaska pošto je bio osumnjičen da je učestvovao u ubistvu jugoslovenskog kralja Aleksandra 1934. godine u Marseju.

    Međutim, 1943. je konzul Švajcarske u Zagrebu preporučio da se Artuković, zato što je važio za uticajnog člana tadašnje vlade, izbriše sa spiska lica kojima je zabranjen ulazak u Švajcarsku.

    Dnevnik podseća da je u tadašnjoj Hrvatskoj, kvislinškoj tzv. državi nacističke Nemačke, Artuković bio ministar unutrašnjih poslova, a posle i pravosuđa, i da je u toj funkciji izdao zakon o rasi, te bio suodgovoran za ubistva u oko 20 koncentracionih logora.

    Beograd bi tražio izručenje

    List ističe da je ustaška država sa toliko okrutnosti delovala protiv Jevreja, Roma, partizana i pre svega Srba, koji su činili jednu trećinu stanovništva, da je to iritiralo čak i Nemce.

    Policajci Šonenberger i Tingeli su 6. juna 1947, kada su došli da ispitaju navodnog Anića u kući službenika Rošija, bili suočeni s novim lažima.

    Naime, on nije branio izrečene laži, već je izgradio novu lažnu konstrukciju, rekavši da nikada nije bio ustaša i da nikada nije prihvatio nijednu odluku koja bi bila protiv njegove katoličke savesti, te da je navodno stalno bio na distanci sa Nemcima.

    Međutim, policajci nisu dozvolili da ih ponovo slaže i tužilaštvu je bilo jasno koju „hipoteku“ ovo lice predstavlja za zemlju.

    Da se znalo da se Artuković nalazi u Švajcarskoj, Beograd bi zatražio izručenje, što je bilo neželjena situacija u Švajcarskoj. Švajcarske vlasti su morale doneti odluku da li da Artuković bude izručen Jugoslaviji, da se protera u drugu zemlju ili dobije azil. Pošto nijedna opcija nije bila poželjna, konstatuje ovaj dnevnik, nepoželjan stranac trebalo je u potpunoj tišini da nestane.

    Tako su policajci dogovorili sa Artukovićem da napusti zemlju, a on je pristao da to učini najkasnije do 15. jula 1947, za šta mu je osigurano da može zadržati dokument na lažno ime, i dobije ih i za ženu i dvoje dece.

    „Himler“ Balkana

    Uz podršku prijatelja i franjevačkog reda, porodica je pod imenom Anić dobila vizu za Irsku, te je na vreme, uz kontrolu policije, napustio zemlju.

    Policajci su izbegli, dodaje list, da kolegama otkriju pravi identitet Anića i informišu o dogovoru, jer su strahovali da bi policijska uprava mogla da opozove lažna dokumenta i spreči tajno napuštanje zemlje.

    Artuković je s porodicom godinu dana proveo u Dablinu pre nego što su otputovali u Kaliforniju.

    Pod ispranim imenom, Artuković je 1950. u SAD zatražio nova dokumenta, što mu je iskomplikovalo stanje, jer je godinu dana kasnije identifikovan kao „Himler Balkana“, na šta je Jugoslavija zatražila izručenje.

    Pošto su ga američke vlasti uhapsile, Artukovićevi advokati bombardovali su vlasti u Frajburgu i Bernu sa zahtevom da dostave potvrdu da mu je u Švajcarskoj dozvoljena promena imena. Bern je to odbio, na šta su advokati povećali pritisak, i poslali Artukoviću izjavu da su švajcarske vlasti rano saznale za njegov pravi identitet.

    Na kraju je švajcarsko tužilaštvo saopštilo da je policija znala ko je „Anić“, ali tek neposredno pred napuštanje zemlje, i sa tom, kako konstatuje ovaj list, ne baš istinitom tvrdnjom, morale su da se pomire američke vlasti.

    Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije

    Tagovi:
    Andrija Artuković, pomoć, Drugi svetski rat, Hrvatske ustaše, Švajcarska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga