08:07 14 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)
    0 331
    Pratite nas

    Knjiga ispravki (I)

    Čekao je. Kao i drugi pisci. U toku je bio književni festival u Novom Sadu. Redakcija uglednog magazina izrazila je želju da napravi seriju fotografija učesnika. Ne dešava se tako često da se na jednom mestu okupi toliko pisaca koji su poznati, ili su u to ubeđeni. Fotografisanje je upriličeno u Srpskom narodnom pozorištu. Tamo se nalazila odgovarajuća sala sa reflektorima. Korišćena je za probe, ali je u ovom slučaju mogla da posluži i za „foto-predstavu“… 

    Čekao je. Pisci su ulazili jedan po jedan, ostajući u sali sve dok fotograf ne načini zadovoljavajući broj snimaka, od kojih će kasnije najbolji odabrati za štampu. Samo čekanje se odvijalo (može li se za čekanje reći da se „odvijalo“?) u prostoriji koja je i ličila na čekaonicu. Bio je to antre probne sale, a odatle se pružao i hodnik ka još većoj sali za probe. Inače je utroba zgrade Srpskog narodnog pozorišta zamršena. Kažu da ima onih koji su tamo proveli radni vek, ali im se i danas dešava da zalutaju u spletu holova, nivoa, požarnih stepenica, cugova za podizanje dekora, šminkernica, garderoba, radionica za scenografiju, fundusa kostima… Čak, pričali su u šali piscu, ni projektanti nisu baš najbolje razmerili veličinu sopstvenog poduhvata. Ispostavilo se da je za poslednji sprat nedostajalo građevinskog materijala, pa je zgrada ostala celovita samo na planovima. Pozorišta nekada mogu da budu slična državama…  

    Čekao je. I nije bio spokojan. Nije voleo da se fotografiše. Nije voleo da fotografija govori umesto njega. A organizatorka snimanja je piscima upravo to rekla: „Samo se opustite! I prepustite slici da umesto vas govori hiljadu reči!“ Međuprostor je mirisao na itison koji odavno nije menjan. Zapravo, i nameštaj je verovatno bio iz doba gradnje sada već ne tako nove zgrade. Furnirana ploča stočića je sadržala tragove prisustva generacija glumaca, operskih pevača i baletskog ansambla. Bila je sva u kružnim „ožiljcima“ od vrelih šoljica kafe ili čaja, tu i tamo isprskana belim „pegama“ od kapljica alokohola. Fotelje, od onih „jednonogih“, modernih početkom osamdesetih godina, bile su rasklimatane, ovde-onde mebla „žigosanog“ žarom cigarete, od upotrebe rašivenih rubova. Ispali žućkasti sunđer svedočio je o tome čime su naložene, šta ih čini iznutra. Pisac je najzad shvatio: čekao je, svi su čekali, u prolaznoj prostoriji koja je služila za odmor u pauzama proba… 

    Čekao je. Ne baš s mirom. Odmah niz hodnik, nekoliko metara dalje, bila je druga, ona veća sala. Odatle je dopirala muzika, neka sonata, ritmičan zvuk stopala na parketu… Pisac se iskrao. Nije znao da li je to pristojno, da li je uopšte dozvoljeno, ali načinio je nekoliko koraka niz hodnik i stao ispred otvorenih dvokrilnih vrata sale gde se upravo odvijala proba baleta. Naspramni zid je bio pod ogromnim ogledalom, sa dugačkim drvenim držačem u visini boka, na koji su baletani i balerine oslanjali ruku ili nogu, radeći nešto što bi se najbolje moglo opisati kao istezanje. Sedmoro njih je, međutim, igralo, uvežbavalo deo predstave. Koreograf, sredovečan čovek, duže kose, plemenitog držanja, povremeno bi pljesnuo dlanovima i uzviknuo: „Sad, deco!“ Pa opet: „Ne, deco, ne valja! Idemo, sad, isto!“ Balerine su izvodile odgovarajuće figure. Dvojica baletana su uglavnom pazila da pridrže krhke partnerke ako se previše zalete, ako dobro ne procene sopstvene mogućnosti i prostor. Mada je povremeno i izgledalo kao da ih zadržavaju, sprečavaju da se ne vinu do plafona. Pet balerina se podizalo na vrhove prstiju, vrtelo se, letelo od baletana do baletana. Sve brže… Oveštalo je reći, ali možda i nema boljeg poređenja, ličile su na najfiniji porcelan koji ide od ruke do ruke. Sve je delovalo veoma poetično. Ali i dramatično, jer kako se vežba odvijala vrtoglavije, moglo se svaki čas očekivati da neki od baletana ne uspe da pridrži balerinu, da ona padne i da se nepopravljivo, kao porcelan, rasparča na podu sale… 

    Čekao je. I bio ushićen. Pisac nikada nije tako nešto video izbliza. Scena je drugo, u pozorištu uvek vlada svečana atmosfera uspeha, tu su i raskošni kostimi, od damskih parfema ne oseća se miris znojavih tela. Scena je drugo, svetla su prigušena, odabrana je odgovarajuća šminka, izrazi lica balerina su kontrolisani. A sada je grč oko usana govorio koliko je svaki deo koreografije zapravo težak, koliko mnogo napora se iziskuje od tela. Ono što će na sceni izgledati kao lagodna igra, sada je ličilo na bespoštednu borbu sa samim sobom, a sve zarad postizanja lepote koje će nekome biti prikazana kao dokaz da nam je lepota tek tako dostupna… Uostalom, osećaj pisca da je proba naporna, pokazao se tačnim. Koreograf je pljesnuo dlanovima i proglasio pauzu. Članovi ansambla su poskidali štitnike za laktove i kolena, uzeli gornje delove trenerki, podigli razbacane peškire i flašice sa vodom, pa su gotovo popadali po podu duž hodnika, jer su njihovu međuprostoriju za odmor zauzeli neki pisci koji su čekali na fotografisanje. Sonata u velikoj sali za probe je utihnula. Pomoćni radnik je uključio ventilaciju. Koreograf je ostao da prelistava notnu svesku i pravi zabeleške… 

    Čekao je. Sa kolegama piscima. Gledajući da bude što bliže hodniku. Sada se još bolje uočavala ispošćenost tela igrača, dao se primetiti poneki mišić koji se još uvek trza, videlo se koliko su svi bili znojavi, čulo se koliko su zadihani… Jedna balerina se držala za članak. Stegnuto lice je pokazivalo koliko je boli. Druga je dugo preturala po rancu, popila je čak dve tablete jakog analgetika ne bi li mogla da nastavi probu… Jedan baletan je govorio trećoj balerini da to, nešto, više ne radi, jer maločas samo što je nije ispustio… Ona mu je odvratila da figura, taj skok, ne može drugačije da se izvede, a on kako hoće… Četvrta je ćutala, sedela je uz zid zgrčena, glave spuštene među kolena… Peta se okrenula ka piscima u međuprostoriji, ali ih nije gledala, već je u tom pravcu samo zurila…

    Čekao je. Prethodnik je završio sa fotografisanjem. Pojavila se organizatorka foto-seanse, uvela je pisca u salu. Fotograf je bio profesionalac, rekao je nešto duhovito, pokušao je da opusti pisca. Poziranje je potrajalo desetak minuta. A kada je fotograf izjavio da je zadovoljan, pisac je izašao iz zgrade Srpskog narodnog pozorišta da napolju sačeka kolege koji se još nisu fotografisali. Usput je video da je hodnik prazan. Proba ansambla je nastavljena. Iz velike sale sa velikim ogledalom je dopirala sonata, ravnomeran zvuk stopala na parketu, čuo se povremeni pljesak koreografa i uzvik: „A sad, deco, od početka!“ Tamo se, u mukama, uvežbavala lepota… 

    Čekao je. Osećao je da ga sve viđeno boli iznutra. I ne samo da ga boli ta proba baleta, sonata, ponavljanje figura, već i fotografisanje, poziranje, portir na službenom ulazu koji nije ni podigao glavu sa ukrštenice dok je pisac izlazio, svet koji se vrteo oko pozorišne zgrade dovršene samo na planovima… Bolelo ga je i to što je večeras on na redu, što u okviru književnog festivala u Novom Sadu on ima zakazano čitanje. I to što će pred publikom morati da se osmehuje. Kao da književnost, pričanje priča, pre svega ne podrazumevaju ljudsku muku, bol čoveka. 

    © Goran Petrović


    Tema:
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga