14:12 07 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    ilustracija

    Geografija, nesporazumi

    © Flickr / Helen Cook
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)
    0 220
    Pratite nas

    Knjiga ispravki (III)

    Gledano okom kamere sa nekog od satelita u orbiti, a kažu da ih sada već ima na hiljade — planeta izgleda kao plava lopta, spoj okeana i kontinenata, kao čudesna kugla koja još uvek kruži zadatim pravcem. Međutim, nije sasvim sigurno kada će ta njena predviđena putanja u vasionskom redu biti promenjena, kada će zemljana čigra malaksati i nestati u tami kao da nikada nije ni postojala. Ko zna, možda se to dogodi sutra, a možda kroz nekoliko stotina miliona godina.

    Nešto niže, iznad Evrope, iznad Francuske, gledano kroz prozor putničkog aviona — Zemlja se zeleni. Tek tu i tamo se vide naselja, rasuto proso kuća i zgrada, vlati auto-puteva, sićušna dela čovekovih ruku, tragovi ljudskog prisustva. Kako se avion polako spušta, tako se uviđa ne samo koliko je Pariz velik, već i kako je skladno razmeren, kao možda nijedna druga svetska metropola. Da, uzbudljivo je videti Pariz iz vazduha, taj precizno fasetirani kristal među gradovima, čije perspektive vode, razvode svetlost. Ili je, možda, svetlost bila ta prema kojoj je prestonica Francuske vekovima stvarana.

    Gledano kroz vetrobansko staklo automobila, recimo taksi-vozila — Pariz opravdava sve što je viđeno iz vazduha. Sada posmatrač ima utisak da se nalazi sred tog kristala, tog dragulja, a hiljade prozora pariskih palata, vila i zgrada, čak i okna na skromnim mansardama, ljeskaju zadivljujućom lepotom, pa se putnik pita: možda je savršenstvo ipak moguće?!

    Opet, gledano kroz prozor gradskog autobusa, koji je sporiji od automobila — očaravaju mnoge pojedinosti duž bulevara, harmonija kupola, stamenost fasada, elegancija mostova na Seni, spoj starog i novog, monumentalnost velikih i intimnost malih trgova… Čini se da u Parizu ništa nije tek tako. Zato, možda nije slučajno ni to što autobus upravo prolazi kroz Sedmi arondisman. Da li ono na uličnoj tabli piše: Rue de Babylone?

    Dabome, kome je do prisnijeg doživljaja grada može iznajmiti bicikl — da bi tek tada osetio lakoću, bezbrižnost po kojoj je Pariz poznat širom sveta. Sa bicikla se bolje vidi, ne samo svaka zgrada, već se bolje vide i ljudi, ta mešavina domaćih i stranaca, prelivanje nijansi puti, prefinjena odeća i kolorit nošnji, to kako prolaznici uživaju u svakom koraku punom života. Iako život nije podjednako lep za svakog, on se, ipak, živi — u Parizu. A to je, zar ne, naročita privilegija.

    I, kao što je znano, svaki grad se najbolje može sagledati — „s nogu“. Čovek koji se kreće pešice, a ako nije od onih povodljivih, pa žuri samo zato što svi drugi oko njega žure, može prema svojoj meri da korača i vidi više. To ne znači da će sve i razumeti, ali da vidi više, to može. Samo ako gleda. I ne samo da može da vidi, već može i da oseti svežinu iz malog parka u kojem sede penzioneri… I ne samo da može da omiriše svežinu pariskih vrtova, već može i da proba kafu koju poslužuju u onom tamo bistrou… I ne samo da može da oseti ukus kafe i peciva, već može i da takne, pod jagodicama može da iskusi i mekoću kašmirnih marama iznetih ispred butika… I ne samo da ovde-onde može nešto da dodirne, već može, u šetnji, da sluša i glasove drugih ljudi. Koji pretežno govore na francuskom. Pa se čulo sluha dodatno izoštri na glasove nekog drugog jezika. Primera radi, engleskog. Na tom jeziku se sporazumevaju dva čoveka sred pločnika Rue de Babylone. Jasno je, po naglasku, da to nijednom od njih nije maternji jezik. Ali, kao i svuda na svetu, na engleskom se najlakše sporazumevaju. Prvi je sredovečan stranac. On na engleskom pita gde je najbliža stanica metroa. Drugi je ovdašnji stariji gospodin, čak vremešan, negovanog izgleda. On na engleskom objašnjava da je to tu, odmah levo, pa desno, a onda opet levo, iza ugla… I kada mu ponestane reči, on se ljubazno nudi da pođe sa sredovečnim strancem, jer i inače ide u istom pravcu. Tako se i dešava da dvojica ljudi zajedno nastavljaju ulicom. Gospodin pita stranca da li je prvi put u Parizu i kako mu se sviđa grad.

    Gledano „očima“ saobraćajnih kamera na stubovima rasvete i „očima“ sigurnosnih kamera ispred prodavnica i banaka — sve deluje još usporenije. Dvojica ljudi idu ulicom i srdačno razgovaraju. Naravno, kamere ne beleže odgovor: da je stranac zadivljen, i kako s pravom veliča lepotu Pariza. Gospodinov izraz lica je zadovoljan. Mada veoma dobro zna u kakvom gradu živi, to je ipak za ponos. A onda on pita stranca odakle je. Ovaj odgovara da je iz Beograda, iz Srbije. Da sigurnosne kamere ne usporavaju, možda se ne bi ni videlo — gospodin neznatno zastaje, čak se i korak-dva odmiče, pa kao da shvata da je njegov gest nepristojan, sa jedva primetnim grčem na licu traži način da zabašuri svoju reakciju. Stručnjaci za govor tela lako bi mogli da rastumače da mu je neprijatno. Stručnjaci za čitanje sa usana lako bi mogli da rastumače da on kaže kako je jednaput bio u Moskvi! Istina je, međutim, da zbog ovog malog nesporazuma niko ne bi pregledao snimke sigurnosnih kamera. Ali, ako bi ih i pregledao, mogao bi da vidi grč na licu sredovečnog stranca, to kako se on uozbiljio, na časak zbunio, na korak-dva odmakao… A ako bi onaj koji pregleda snimke i čitao sa usana, mogao bi da rastumači kako stranac, na engleskom, u nameri da sada on povredi ovdašnjeg gospodina, kaže da je jedanput bio u Londonu! U svakom slučaju, na usporenom snimku se vidi kako dvojica uvređenih ljudi i dalje idu pločnikom Rue de Babylone, ali više ne govore, mada u govoru tela obojice ima nečeg veoma ljutitog. I tako zamiču za prvi ugao, gde će ih „preuzeti“ druge „oči“ drugih sigurnosnih kamera. Ti snimci, i to kako se rastaju bez reči, hladno, mogu se takođe videti. Ako je kome do toga uopšte stalo!

    Gledano okom kamere sa nekog od satelita u orbiti — naša planeta izgleda savršeno, kao „raj Božiji“. Isto tako skladno se i okreće, kruži kao čudesna kugla koja još uvek ide zadatim pravcem. Ali, nije sigurno kada će ta njena predviđena putanja u vasionskom redu biti promenjena, kada će zemljana čigra malaksati i nestati u tami. Ko zna, možda se to dogodi sutra, a možda kroz nekoliko stotina miliona godina. Naši se mali nesporazumi, čak i oni veoma veliki, ne vide. Oni su u kosmosu kao ništa. Pa su i manje od toga. Oni ne postoje. Ili, a ni to nije nemoguće, neko vidi baš sve? 

    © Goran Petrović

    Tema:
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)

    Slično:

    Pasji život
    Proba baleta
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga