10:35 12 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Klupa u parku

    Poznavanje prirode i društva

    © Flickr/ Susanne Nilsson
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)
    0 281
    Pratite nas

    Knjiga ispravki (V)

    Išli smo u Matarušku Banju da gledamo golu ženu. Mada, to nije bilo ni izbliza tako jednostavno kako je u prvoj rečenici saopšteno. Nedostajalo nam je ono što i dan-danas nedostaje većini ljudi – vreme i novac. Iako smo bili deca, jedva da smo prevalili desetu. Uvek isto, svuda na svetu, sličan izgovor – nema se dovoljno vremena ili novca.

    Što se tiče vremena, nije da ga nismo imali, ali smo morali i da ga „osvojimo“. Putovanje do Mataruške Banje prašnjavim prigradskim autobusom traje oko pola časa. Zatim, računali smo, gledanje gole žene se ne isplati ako na raspolaganju nemamo makar pun sat. Na kraju, i povratak traje pola časa. Kada se sabere, svako od nas je morao da izmakne pažnji roditelja na cela dva sata. To tada nije bilo malo. Krug našeg kretanja se znao: škola – gradski park –  glavni trg – dvorišta – prolazi između garaža… Nije se moglo dogoditi da roditelji tako dugo ne znaju gde smo. Bilo je to takvo doba. Zato smo napravili zamršen plan. Sa stidom kažem: svako je slagao svoje ukućane da tobože ide kod druga, a taj da ide kod drugog druga, pa je tu treći drug… Toliko smo izukrštali navodne pravce kretanja, da nas je neko slučajno pitao da ponovimo kako ćemo provesti to rano subotnje popodne, baš niko ne bi umeo da ga istovetno opiše od tačke do tačke.

    Što se tiče novca, nije da ga nismo imali, svako ga je dobijao od svojih, prema mogućnostima. Ali, tada se znalo na šta se novac troši. Perec, đevrek, jogurt, čokoladica „Životinjsko carstvo“, sličice fudbalera, „Politikin zabavnik“… Dve karte za prigradski autobus nisu koštale mnogo, ali je valjalo štedeti, od ubičajenog džeparca izdvajati „banku“ po „banku“ kako roditelji ne bi primetili. Bilo je to takvo doba. Novcem se nije kupovala ljubav dece. A znalo se i šta je kome potrebno u kući. Nije se pazarilo samo zato da se nešto pazari.

    Iako veoma blizu, Mataruška Banja je za nas dečake bila mitsko mesto. Devojčice su nekako bile više okrenute udaljenijoj i oglašenijoj Vrnjačkoj Banji, verovatno zbog obaveznog fotografisanja „Kod Krčmarevića“, gde su na raspolaganju imale obe vrste kostima: krinolinu princeze i narodnu nošnju. Ponavljam, Mataruška Banja je bila mitsko mesto za dečake. Naime, neki od nas su čuli da tamo dolaze žene koje ne mogu da ostanu u drugom stanju, pa im se nešto dogodi od kupki i ispijanja lekovite vode, što je dovodilo do toga da zanesu i njihov stomak naraste „do zuba“. Osim toga, neki su čuli od starijih da je u Mataruškoj Banji, preko visećeg mosta, jedna kafana u koju i iz Beograda dolaze bogati da ilegalno igraju karte, poker i ajnc u velike sume novca. Znači, i svuda čuveni Beograđani su Matarušku Banju smatrali posebnom, vrednom mnogo dužeg puta od naše polusatne vožnje lokalnim prevozom. I bilo je tamo još stvari dostojnih pažnje: zagonetnih vila poetično nazvanih po suprugama i ćerkama predratnih vlasnika, odličnih ćevapčića u hotelu „Žiča“, takođe dobrih krempita u mlečnom restoranu iznad reke, bilo je prodavaca klakera, meda i šećerlema, pucanja iz vazdušne puške, starica od manje-više sto godina koje su duž parkovskih staza iznosile heklane stolnjake… Ali, nas je zanimala samo i samo – mlada, gola žena.

    Banjski park nam je izgledao kao velik. Kasnije se ispostavilo da i nije baš tako. Ali, ni to nije bilo važno. Nismo išli da se šetamo ili trčimo, već da sedimo na klupi u samom središtu parka, tamo gde je bio kružni bazen-fontana, prskalica koja rasipa vodu, a u izmaglici kapljica bronzana figura nage žene, pre će biti devojke, koju su svi zvali „Kupačica“. Dabome, nije da je pre nismo videli, dolazili smo u Matarušku Banju često, ali sa roditeljima, dosadnom mlađom braćom i nepodnošljivim starijim sestrama. Međutim, nikada nismo imali priliku da na „glavnoj“ klupi sedimo koliko hoćemo i da „Kupačicu“, onako dobro, od pete do glave razgledamo, pa od glave do pete gledimo. Zato smo se i organizovali, napravili plan, uštedeli novac, čitavu „petobanku“, slagali roditelje i u određenu subotu otišli u avanturu bez premca, u Matarušku Banju. Izbegavši da pozovemo druga koji je sve što ga tišti govorio sestri bliznakinji, koja bi pak sve odmah prenela njihovoj majci. Bilo nam ga je žao, ali drugačije nismo mogli da postupimo. Savetovali smo se i savetovali, tajno glasali, ali je sve uvek izlazilo na isto: mnogo, brate, priča. Nije pouzdan. Nismo mogli da rizikujemo da budemo otkriveni.

    Mada, umalo da sve propadne taman što smo krenuli. Prilikom ulaska u prigradski autobus – kondukter, brkajlo, zavaljen u onom svom ograđenom sedištu, važan kao da kontroliše ulazak u avion, taj i takav je pitao nešto kao: Kuda vi, pionirčići? Bilo je to takvo doba. Deca nisu mogla tek tako da švrljaju sama. Srećom, jedan od drugova se snašao, pružio je novac za kartu i uverljivo odvratio da smo sa učiteljicom, pokazavši na jednu ženu koja je pre nas ušla i već bila u prednjem delu autobusa. Tako smo se provukli.

    Golu ženu, odnosno skulpturu nage devojke u fontani-bazenu, gledali smo nepun sat. Jedan od nas se prestravio, video je u parku nekog svog komšiju, gimnazijalca. Plašio se da će on koliko večeras otkriti njegovim roditeljima gde im je sreo sina, pa je počeo da moli i moli da se što pre vratimo. Delimično ga je umirilo to što je komšija, prolazeći pored naše klupe, mahnuo i namignuo, pokazavši kažiprstom na „Kupačicu“. Sada mi je jasno. I taj komšija nije oduvek bio gimnazijalac, nekada je bio dečak. Biće da je on iz istih razloga, svojevremeno, tajno odlazio u Matarušku Banju. Pročitao nas je kao „otvorenu knjigu“. Dečaci koji se ne mrdaju sa klupe spram prelepe statue. I sada valja dodati ono najvažnije: „Kupačica“ je bila lepotica! Vajar je figuru odlio u prirodnoj veličini, poštujući klasičnu lepotu mlade žene, ne preterujući u naglašavanju bilo kojeg njenog dela tela, ali i ne skrivajući ništa, uključujući i dojke, vrhove dojki, bokove, gornji i donji trbuh… „Kupačica“ je izgledala kao da je maločas izronila iz zelenkaste vode bazena-fontane, popela se na „morsku“ hrid od lomljenog kamena, ne srameći se svoje nagote, a opet se i stideći, jer joj je glava bilo lako naklonjena, pogled oboren ka vodi u kojoj se ogledala, gde se sva ta lepota iznova udvajala. Sve opisano – tačno spram nas, družine koja se na klupi čas podgurkivala, čas netremice posmatrala skulpturu.

    U povratku je bilo problema. Da ne bude zabune, prestravio sam se, nisam pripadao onima junačnijim koji događaje kasnije hrabro prepričavaju. Bio je to onaj isti prašnjavi prigradski autobus, odnosno svi smo morali da prođemo pored onog istog brkajla, konduktera. U međuvremenu, taj se dosetio, pitao je nešto kao: A gde vam je sada, pioniri, ona vaša učiteljica? A kada je jedan od drugara pokazao na neku ženu napred, kondukter se sagao, uneo mu se u lice i dreknuo nešto kao: Kakva, more, učiteljica, balavanderu! I još je dodao nešto kao: Sad ću da kažem vozaču da tera autobus pred milicijsku stanicu. Misliš da sam budala, danas je subota, škole ne rade! Sreća je što je drugar bio priseban, hladan kao klaker. Maltene uvređeno je odgovorio da je u pitanju posebna, dodatna nastava iz poznavanja prirode i društva… Organizovana u banjskom parku za najbolje učenike… Kakvo je to pitanje: Zašto? Zato što tamo ima svakovrsnog bilja i drveća, te na očiglednim primerima možemo da se spremamo za opštinsko takmičenje. Kondukter se počešao po glavi, prešao je dlanom preko brkova, šmuknuo je i pokazao rukom da prođemo. Tako se sve završilo.

    U Matarušku Banju sam potom odlazio nebrojeno puta. Čak sam jedne godine proveo punih pet sedmica, zbog kičme, ozbiljno iskrivljene usled previše sedenja za pisaćim stolom. Zagonetne vile od pre onog rata bile su prepune izbeglica iz ovog, novijeg rata. Kao da je i sam park bio naseljen tužnim ljudima koji su nudili „višak“ humanitarne pomoći, konzerve, kese pirinča ili makarona, zubne paste nepoznatog proizvođača, sve ono što su dobijali u prevelikoj količini sada su iznosili kraj parkovskih staza i u bescenje prodavali ne bi li dobili nešto novca da kupe ono što im stvarno treba… Jesen se odavno razmestila, bazen-fontana je bila bez vode. Prskalica nije radila. Opalo lišće se taložilo i trunulo oko hridi od lomljenog kamena, sred ispražnjenog kružnog mora… „Kupačica“ je, međutim, bila ista. Onako kako je, sada znam, nadareni skulptor školovan u Francuskoj, na čuvenoj Školi lepih umetnosti, Dragan Panić – izvajao. „Kupačica“ je bila nešto zelenkastija, možda od patine koja se prihvatila po prevojima bronzanog tela. I to je bila jedina razlika… Verujem da skulptor Panić nije ni sanjao koliko je ova njegova akt-figura bila važna. Možda ne toliko za nastavu likovnog vaspitanja koliko za predmet poznavanja prirode i društva.

    © Goran Petrović

    Tema:
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)

    Slično:

    Slučaj jednog varioca
    Geografija, nesporazumi
    Pasji život
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga