19:12 11 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Cvećara

    Kad bi ove ruže male...

    © Flickr / Kool Cats Photography over 4 Million Views
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)
    0 240
    Pratite nas

    Knjiga ispravki (VI)

    Muško! Delija! Koliko? Četiri! Nije?! Pa, to je skoro isto, šta ima veze što do četiri kilograma nedostaje trista grama?! Ovde se uvek zaokružuje na više. Svi njegovi drugari preteruju, hvališu se, što i on ne bi malo dodao. Porođaj je okončan u jedan sat po ponoći. Protekao je dobro. Bio je od onih „lakih“. Žena je već jutros ustala. Šeta po hodniku. To je preporuka doktora da bi se „izbacila“ zaostala krv.

    Doneo je roštilj za akušersku „ekipu“. Pet kilograma! Da doručkuju kao ljudi. A nije štedeo ni na ružama za suprugu. Buket je činilo čak sedamdeset sedam crvenih cvetova. Ko to kaže da je preterao?! Rodila mu je naslednika! Možda je novorođenče koje se upravo oglasilo iza onih dvokrilnih vrata, tamo gde bebe drže poređane kao vekne, možda je to njegov sin. Ha, oseća mališa da mu je došao tata!

    Međutim, dežurna, babica, starija gegava žena, rekla je da na bolničkom ormariću svake porodilje lekari dopuštaju samo jedan cvet. Šta bi bilo da u sobu sa osam kreveta svaki ponosni otac donese po buket? Ko bi mogao da diše od tolikih ruža, ljiljana, kala, margareta, irisa… Što se tiče roštilja, nije prigovarala, nije rekla da je mnogo. Svidelo joj se to što je sve pedantno upakovano i što je mislio na lepinjice i ljute papričice. Roštilj bez toplih lepinja i ljutih papričica nije ništa. Iz buketa je izdvojila jednu ružu za njegovu ženu, a ostalih sedamdeset šest je sa roštiljem odnela u sobu za odmor osoblja. Pre toga je pitala gde radi. Na njegov odgovor da je konobar – babica nije ništa rekla. Šta još tražiti od jednog konobara? Da je makar prodavac u tekstilnoj radnji, pa da joj javi kada stigne neka dobra, a jeftinija metraža. Nego, uskoro će po sobama da zaređa vizita, ona mu daje pola minuta da se u hodniku pozdravi sa ženom, a sutra neka dođe ranije, pokazaće mu bebu „preko stakla“. On je poljubio ženu u obraz, i dao joj onu jednu ružu. Njoj je niz butine curnulo nekoliko crvenih kapljica. Bila je izmučena, ali neizmerno srećna…

    Babica je gegavo zamakla niz hodnik, odnela je ruže i roštilj. Bila je to zamašna količina „ponuda“, ali je ona bila vešta, ipak u porodilištu radi decenijama, nedostajalo joj je mesec ili dva do penzionisanja. Ništa joj više nije trebalo. U svom stanu je imala biblioteku od nekoliko hiljada romana koje su čitale porodilje. Pozajmljivala ih je od mladih majki, a nijedna se nikada nije usudila da joj knjigu datu na zajam zatraži natrag. U svom stanu je imala puno romana i još svačega, pa i jednu metalnu kutiju „sa srcima“, navršenu papirnim deviznim novčanicama sitnijih apoena. Ništa joj više nije trebalo. Sada je u poklonima euforičnih očeva uživala samo zbog toga što je iste te poklone delila osoblju na „svom“ spratu porodilišta. Mlađe babice, medicinske sestre, stažisti, doktori – oni koji se užasavaju poklona, za nju su bili najveći mogući neprijatelji. Zato se i dobro osećala dok je tog jutra svima davala ruže, a na papirne tanjiriće servirala roštilj, polovila lepinjice i ljute papričice. Šta?! Kao, oni su fini?! Ne uzimaju od pacijenata! Ali, roštilj ne odbijaju! Ni roštilj, ni te crvene ruže, sasvim sveže, meke i vlažne kao posteljica, crvene kao krv žena koje su maločas postale majke. U tome je, u tom činu deobe ruža, roštilja i savesti – uživala babica.

    Istina, jedan cvet je zadržala za sebe, a još trideset devet je ostavila da ih ponese na groblje, jer je tog dana bilo trideset devet godina od kako je na porođaju, u ovoj istoj bolnici, izgubila dete. Naravno, cveće je mogla da kupi, ali je umislila da tako, odnoseći na groblje bukete poklonjene srećnim majkama, da samo tako može da ublaži nepravdu koja je obeležila čitav njen život. Naime, sadašnji načelnik je tada bio dežuran. Mlad, neiskusan, nije se snašao, nije bio vičan karličnom porođaju. Ne može se reći da je napravio grešku, ali ga je ona već trideset devet godina gledala na toj istoj klinici kao krivca za to što nema decu. To je patnja. Stalna. Gledala je kako mladi lekar napreduje, kako njegov ugled raste, kako mu se karijera rascvetava, kako učestvuje na kongresima, putuje po svetu, dok je ona odlazila na groblje, svake godine odnoseći cvet više.

    Na groblje, ne i na grob. Jer, novorođenčetu se, preminulom na porođaju, ne zna pravo grobno mesto. U tim slučajevima sahrana tada nije obavljana. Doduše, ona je odavno zakupila parcelu za sebe, podigla spomenik, naručila od kamenoresca da ukleše njeno ime, kao i ime koje je planirala da na krštenju da detetu. Muža je sahranila pre desetak godina na groblju na sasvim drugom kraju grada. Samački grob. More, kakav je metiljavko bio, samo je suzio, više od toga nije ni zaslužio… U svakom slučaju, babica je trideset devet ruža odnela na svoj budući grob i ostavila ih na onoj strani spomenika gde je bilo upisano nikada izgovoreno ime. I tu je dugo stajala, razdirana tugom. Pred sam odlazak je pri vrhu stabljike, do same krunice, zalomila sve ruže. Znala je da po groblju vršljaju oni koji to isto cveće, čim ožalošćeni okrene leđa, pokupe i ponovo prodaju. Ovako, te ruže niko više neće moći da preproda.

    Biće da joj je jedna od trideset devet ruža promakla. Neka devojčica, od one sirotinjske dečurlije koja sa grobova kradu cveće, našla je u buketu zalomljenih ruža i jedan nedirnut cvet. Izdržavala se tako što je cveće prodavala zaljubljenim parovima po kafanama. Bilo je u njoj nečege posebnog, retko kad se dešavalo da je momak pred devojkom odbije. Gotovo svaki je vadio traženu novčanicu za koju bi inače mogao da kupi omanji buket. Naravno, mogao je da ga kupi – da se setio. Ali, nije. Pa je kupovinom jedne ruže gledao da zabašuri to što je sa svojom devojkom želeo samo „do kreveta“. Mada je tvrdio suprotno, ništa ozbiljnije od toga mu nije ni padalo na pamet.

    Devojčica je bila takva, posebna, sitna, a krupnooka. Bila je dete razvedenih roditelja, čas je živela kod majke, čas kod oca, može se reći da detinjstvo nije ni imala. Kradene ruže je prodavala po kafanama, uvek pevajući istu pesmu, iste stihove: „Kad bi ove ruže male, za bol srca moga znale…“ Pod uslovom da je neki konobar iz kafane odmah ne istera.

    Konobar je bio ljut. Prošle noći mu se rodio sin, a gazda mu nije dao ni slobodno veče. Četiri kilograma i nešto, pohvalio se. „Znači da nema problema“, rekao je gazda, „naslednik ti je već čovek“. Nema, dakle, problema, samim tim konobar može da radi. Slobodan dan će dobiti, ako uopšte zatreba, kada mu žena izađe iz porodilišta. I tako je, umesto da slavi, konobar morao da služi one koji slave. Ili samo piju, prepiraju tugu u alkoholu. Ili za kafanskim stolom, zbog usamljenosti, druguju. Ili se ljubakaju kao onaj par, pri čemu taj mladić neće devojci ni ružu da kupi. Neće da joj kupi ni ružu, ali bi da se rado domogne njenog „vrta nevinosti“. Kapljice „one“ krvi. Zar ne vidi i ne čuje to tužno dete koje se izdržava prodajom ruža?! Zato je konobar viknuo: „Stani!“

    I zato je zatražio jedan cvet. Želeo je da sutra izjutra ode do porodilišta, da ženi pokloni tu novu ružu i da „kroz staklo“ vidi sina. Ako mu gegava babica dozvoli. Ona koja je rekla da lekari u viziti ne trpe da na bolničkom ormariću porodilje ima više od jednog cveta. Zato konobar nije oterao tužnu devojčicu iz kafane, već joj je preprečio put, sagnuo se i prošaputao: „Rodio mi se sin. Daj jednu da odnesem ženi. Jedna ruža je taman…“

    Devojčica je dugo birala, nekoliko puta je ponovila da neće da uzme novac, da neće da naplati i najzad je iz buketa raznobojnih ruža odabrala jednu. Naročito lepu. Crvenu. 

    © Goran Petrović

    Tema:
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)

    Slično:

    Poznavanje prirode i društva
    Slučaj jednog varioca
    Geografija, nesporazumi
    Tagovi:
    kultura, ispravki, knjige, Srpska književnost, knjiga, pisac, priče, priča, Goran Petrović, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga