19:16 07 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Veš na žici

    Kokoške i ribe

    © Flickr / Daniela Vladimirova
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)
    0 300
    Pratite nas

    Knjiga ispravki (VII)

    Nije predratna gospođa, za kralja ne mari. Nije drugarica, u Tita ne veruje. U crkvu ne ide, mada Boga katkad pomene. Dobrila je samo Dobrila, oduvek je samo u sebe mogla da se pouzda. Istina, već pet godina je i udovica. Sredinom šezdesetih je nasledila muževljevu penziju, ne naročito veliku, ali njoj samoj dovoljnu, jer i nema neke naročite prohteve. Dok nije ostala sama, bilo joj je i gore. Muža je, pijanicu i švalera, trpela kao kamenčinu oko vrata. Koliko ga je samo puta, onako mršava, vukla od ulaznih vrata do bračnog kreveta. Koliko ga je samo puta ljubila pravo u usta da komšiluk ne čuje kako je on naziva pogrdnim imenima. Koliko se samo puta izjutra pravila da noćas nije bilo ništa. Sred leta je oblačila bluzu sa dugačkim rukavima da niko, pa ni on, ne vidi šta joj je noćas uradio, koliko je puta povredio, naneo joj uboja i modrica.

    Dobrila je, kao što i samo ime kazuje, takva. Dobra. U nju mogu da se pouzdaju sve druge žene u gradu. Mogu da je pozovu u bilo koje doba dana ili noći – ona će odmah doći da pomogne. Eto nje očas, samo da se presvuče. Iako je i u stanu i na ulici u isto odevena. Doduše, mora da pogleda svoju sveščicu gde upisuje šta je kome obećala, pošto nikada nikoga nije slagala, a da je njoj „u pameti“. Dakle, prvo pogleda u sveščicu, najjeftiniju, korica golubije boje, od onih „na linije“, proveri koje obaveze ima, pa kaže kada može da dođe. I to je to. U zakazano vreme se i pojavljuje, tačno u minut. Popije kaficu, uvek u tri srkuta. Ustaje i počinje da posluje.

    Pomoć koju Dobrila besplatno pruža ženama je od svake vrste. Prolećno spremanje kuće. Pranje velikog veša. Mešenje sitnih kolača za slave. Pečenje paprika. Kuvanje ajvara. Potapanje madžarki u krečnu vodu i vađenje koštica za slatko od šljiva. Uopšte, pravljenje zimnice. Navijanje „na papilotne“ ili tapiranje kose „na mustru Jovanke Broz“, ako je osmomartovsko ili prvomajsko slavlje. Rado će da pričuva dete, to joj je najmilije. U jednom slučaju je godinama pružala pomoć ženi čiji je muž bio šlogiran. Ona ga je kupala. A sa nošenjem mušakaraca je imala iskustva. Muškarcu treba prići odastrag, pa ga sa obe ruke poduhvatiti pod miške, tako je lakše… Ne dao bog nikome, ali ako zatreba, tu je i oko organizovanja sahrane. Nekada je najveća pomoć drugom da neko čuje njegovu muku. Bez mnogo priče. Jer ta druga žena i nije pozvala Dobrilu da govori, već da sluša. Pa je bivalo i da je dovoljno da Dobrila samo plače sa njom. Ćutke.

    Međutim, iako svi ti poslovi deluju kao raznorodni, čak bez ikakvog reda, određena pravila postoje. Dobrila jutro počinje tako što otvara sveščicu da vidi šta se tog dana obavezala. Ona uvek pomaže isključivo ženama. Muškarci mogu i sami da se snađu. I svi znaju, prepodnevni subotnji časovi su uvek ispunjeni jednom naročitom vrstom usluge, pa u to doba niko ništa drugo od Dobrile ne očekuje.

    Ova je usluga, pomoć, posao, nije načisto kako ga nazvati, od posebne vrste. Zato se Dobrila u subotu ujutro i posebno priprema. U ceger stavlja kecelju određenu samo za takve slučajeve, nekoliko štirkanih kuhinjskih krpa, naoštren nož, sekiricu, jedan manji drveni čekić, batić. A dodaje, dešavalo se da joj zatreba, i jedan veći drveni čekić, takoreći bat, tučak. Sve mora da bude obavljeno čisto i brzo. Bez krvi i mučenja. Potrebna je sigurna ruka i usredsređenost na taj trenutak ili dva. Mada, posao nikada nije isti. Nije isto zaklati pile, kokoš ili pevca. O ćurki da ne govorimo. Nije isto utući pastrmku, šarana ili štuku. Sa somom je najteže, jer je on najsluzaviji. Čak i kada je živina ili riba od iste vrste, svaki slučaj je jedinstven, zahteva naročit pristup.

    Neke žene ne mogu ni da gledaju šta to Dobrila radi sa živinom ili ribama. Ne samo da to ne mogu da obave, već ne mogu ni da posmatraju. Opet, ručak se mora spremiti. Pa zovu Dobrilu. Valja podsetiti da je to doba kada su se pilići i kokoške živi prodavali na pijaci. A i riba je stizala živa. U ribarnicama je kupovana jedva ošamućena. Radnji kakve su današnje nije bilo, a pogotovo nije bilo zamrznutog mesa, jer nije bilo ni zamrzivača. Petkom, na pazarni dan, ili subotom, na dan kupovine za zaposlen svet, gradom se pronosilo kokodakanje kupljenih kokošaka, u cegerima ili korpama su se migoljile, zevale su još živahne ribe. Bilo je izvrsnih domaćica, ali je i bilo onih koje nisu mogle da počnu sa spremanjem ručka – dok Dobrila ne dođe i ne obavi svoje.

    Prema tome, kada pripremi sav neophodan pribor, Dobrila još jedanput u sveščici proveri „šta imamo“ te subote i kojim redom da počne. A u tom redu, opet postoje pravila. Prvo pevci. Njih valja prve, zato što se pevci duže kuvaju ili peku, pa je neophodno da Dobrila od njih krene kako bi domaćica na vreme počela sa spremanjem ručka. Za pevcima idu starije kokoške, pa mlađe kokoške, pa pilići… Na kraju su ribe. Za riblji ručak je najbolje kada se riba pravo iz vode okrene u loncu, praćne u tiganju ili klizne u podmazan pleh. Osim toga, valja početi od živine što ranije, dok deca spavaju ili se još nisu rastrčala po dvorištima. Ne moraju deca „to“ da gledaju. Dobrila nema poroda, ali decu obožava. U džepu uvek krije neku paricu ili svilenu bombonu koju će dati kada koje dete sretne, bez obzira da li uopšte zna iz koje je kuće, ko su mu roditelji.

    Dakle, prvo živina, jer se „to“ sa ribama uglavnom obavlja skrovitije, u kupatilu ili vešernici. Dočim se sa živinom „to“ radi javno, u dvorištu, na nekom panju. Čisto i brzo. Dobrila kokoški podvije glavu pod krilo. Kokoška se malo uspava. Kod Dobrile se nije dešavalo da obezglavljena kokoška trči po dvorištu i krv prska po travi ili čaršavima na konopcu za sušenje veša. Sledi šurenje, čerupanje, čišćenje od iznutrica… Dok deca ustanu – sve je već gotovo. Dobrila je čak okrenula i panjić u dvorištu na drugu stranu. Da se trag ne poznaje.

    Ipak, neka deca su je videla. Da li su se slučajno zatekla, da li su virila kroz zavesu, tek glas o Dobrilinom „zanatu“ se proneo. U celoj koloniji, i koloniji preko puta ulice, i celoj susednoj ulici, u tom delu grada, pa i mnogo šire od toga dela grada, sva deca dobro znaju kuda je Dobrila subotom ujutro krenula, ili odakle se oko podneva vraća. Sva deca znaju, neka su ipak videla, ali većina je samo čula za ovu strašnu priču, koja prepričavanjem postaje još strašnija, užasom razbuktava maštu. Pa neka deca od Dobrile zaziru. Ne žele od nje da prihvate paricu, čak ni svilenu bombonu.

    Redosled je ustaljen, ali je nekada i prilagođen posebnim okolnostima. Tog jutra, Dobrila kreće od riba. Pribor je spremila. Stan je zaključala, cimnula je kvaku. Ali je ključ stavila pod otirač. Ako kojoj komšinici nešto zatreba. Dobrili ne bi smetalo ni da joj u kuhinju uđeš dok ruča i sa stola joj, ispred nosa, pozajmiš slanik.

    Ribe je čekaju odmah tu, u susednoj zgradi, u istoj koloniji. Nekakav je to veći porodični skup, obilniji ručak, pa je domaćica zamolila Dobrilu da joj ribe „sredi“ pre nego što gosti dođu. Ona, lično, ne može da jede ako „to“ neko drugi nije uradio. Muž neće time da se bavi. Smatra da su to ženski poslovi. A zapravo nije sposoban da „to“ uradi. Sve u svemu, okreni-obrni, „to“ bi svima moglo da pokvari slavlje.

    Dobrila ulazi bez kucanja. Na prstima. Jer, u ovom stanu ima sitne dece. A, po njenom mišljenju, decu treba zaštiti od gledanja svega i svačega. Ima vremena, nagledaće se do žmurenja… Bez mnogo priče ona ispija kafu u tri gutljaja. Odlazi u kupatilo. Tučana kada je puna vode. U njoj plivaju četiri šarana divljaka. Dobro je što je ponela bat, jer je batić nedovoljan za tako velike ribe. Domaćica je ostala u kujni. Čuju se četiri tupa udarca. Pa nešto kao struganje. Mirisi rečnih trava, krljušti i iznutrica prolaze kroz ključaonicu. Ali, sve je obavljeno čisto i brzo. Bez mučenja. Riblje oči sada gledaju „na mrtvo“.

    Sledi zahvaljivanje. Domaćici je malo neprijatno, mada joj je savest mirnija, „to“ je obavio neko drugi. Pojavljuje se i muž domaćice. Pravda se da je morao po soda-vodu, a zapravo mu je laknulo što je „to“ gotovo. Dobrili nudi jednu od riba. Ili da joj plati. Domaćica je poziva da sutra dođe na kafu, bez ikakvih obaveza, onako, da se ispričaju kao prijateljice. Dobrila sve to odbija. Ručak već ima. Novac joj ne treba. A na kafu ne može da svrati, jer je obećala da će na drugom kraju grada da pomogne oko neke daće. A nije dobro da ožalošćeni ukućani posluju za podušje. Kažu da se to ne valja, šta ako se pokojnik, na drugom svetu, a zbog nekog propusta prilikom pomena, na svojtu naljuti… Eto. To bi bilo to. Na kraju Dobrila čestita slavlje, svima pojedinačno poželi svako dobro… I izlazi. Tiho, na prstima, onako kako je i ušla.

    © Goran Petrović

    Tema:
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)

    Slično:

    Kad bi ove ruže male...
    Poznavanje prirode i društva
    Slučaj jednog varioca
    Tagovi:
    priče, priča, kultura, ispravki, knjige, knjiga, Srpska književnost, pisac, Goran Petrović, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga