05:30 04 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)
    0 172
    Pratite nas

    Knjiga ispravki (IX)

    Žene se okupljaju ispred glavne fabričke kapije. Neke od njih stoje izdvojene, kamenog lica, smrknute, ćute. Neke se znaju odranije, pa ta dva-tri sata provode u razgovoru, kao komšinice, iako žive u različitim delovima grada. Neke su vremenom postale prijateljice, već godinama se sreću, viđaju ovde. Ipak, nijedna od njih neće izgovoriti ime muža, samo će reći „onaj moj“, kao i svaka naredna koja pristigne.

    Žene se iz predostrožnosti okupljaju već oko podneva. One neiskusne dolaze kasnije. Da ih ko prebraja i sabira, iznenadio bi se — ima ih na desetine. Zato što u fabrici radi nekoliko hiljada muškaraca. Kada se koja od žena približi glavnoj kapiji, kada se previše primakne, stražar izlazi i „umoljava“ da se „drugarica“ pomeri. Okupljene žene stvaraju ružnu sliku, smatra šef obezbeđenja. Čuvar se izvinjava, on tako ne misli, ali njemu je naloženo da ih udalji. Uostalom, i odatle će, postrance, moći da vide svoje muževe kada iz fabrike budu izlazili u petnaest časova, kada se oglasi sirena za kraj smene. Čuvari saosećaju sa ovim ženama. Ipak, pravila su pravila, služba je služba.

    Žene se okupljaju ispred kapije, a tu se, na obližnjem jarbolu, leprša zastava Jugoslavije. Osim toga, baštovani su prekjuče, u leji, u podnožju jarbola, sadnicama plavog cveća „ispisali“ Titovo ime… Žene koje se okupljaju pod državnom zastavom i uz „Tita koji cveta“ — to baš nije lepa slika… Visoki fabrički dimnjaci se neprestano puše. Ko zna čega sve nema u izvijenim tamnim oblacima. Jednom su iz Beograda dolazili da izmere udeo štetnih gasova i čestica čađi. Stručnjaci su izvestili da „nema razloga za brigu“, da je sve u granicama „manje-više“ dozvoljenih vrednosti. Pa su se zagrcnuli od kašlja, ne saopštivši koliko u tom dimu ima isparelog ljudskog znoja. A mora da ga ima, jer se radni proces ne zaustavlja, smena smenjuje smenu, već tridesetak godina.

    Žene su okupljaju ispred glavne fabričke kapije, mada se jate i ispred one koju svi zovu „vaga“. Na nju, preko vage za merenje velikih tereta, u krug fabrike neprestano ulaze kamioni sa materijalima i izlaze kamioni sa proizvodima. Zato valja obratiti pažnju i na tu kapiju. Takozvana „vaga“ kapija nije predviđena za radnike, ali biva da neki od muževa uspe da se iskrade uz kamione. I tu je, dabome, čuvarska kućica. Međutim, ovi stražari nisu tako bolećivi prema ženama, potkupljivi su. Dešavalo se da za malu nadoknadu zažmure i dopuste da radnici šmugnu pre kraja smene.

    Žene se, ipak, u većini okupljaju ispred glavne fabričke kapije oko podneva, svakog prvog u mesecu. Tog dana se isplaćuje plata. Novac se, do poslednje kovanice, dobija u kovertima, uz obračun, ispresavijanu papirnu pantljiku dužine jednog metra na kojoj sve piše, broj sati, noćni rad, prekovremeni rad, ako je ko imao „crvene osmice“, što će reći da je radio za vikend ili praznike. Pošto se plata dobija u gotovini, postoji i veća opasnost da je neki od muževa još istog dana proćerda u kafani. Dobri su to ljudi, vredni, u svakom slučaju nisu loši. Ko zna koliko je njihovog znoja, samim tim i života, isparilo kroz one dimnjake. Ali, neki od njih se sasvim preobraze prvog u mesecu, „uhvati ih društvo ili obuzme neopisiv osećaj samoće“, „opusti ih mlada konobarica ili razgali pevačica koja namiguje“, „ponese ih pivo ili vinjak“…

    Žene se zato okupljaju ispred glavne fabričke kapije. Svaka presreće „onog svog“. Nekada je to povod za raspravu, nekada se sve obavi ćutke, ali je u većini slučajeva čekanje ispred kapije jedini način da žene spreče muževe da propiju znatan deo zarade. Istina je, mnogi od njih se stide, upozoravaju svoje supruge da to više ne rade, da ih one, dolazeći pred kapiju, samo brukaju… Ipak, kada žena brani porodicu, ne mari za posledice. U međuvremenu su se toliko dobro organizovale da ima žena koje šetkaju i duž žičane fabričke ograde, posebno kraj mesta gde je ogradu lako preskočiti, pa one dojavljuju drugoj ženi, a ova trećoj — da „onaj njen“, „tuda i tuda“, pokušava da pobegne… Mada, biva da neki od muževa umakne. Uveče se vraća kući, jer se i kafane kad-tad zatvaraju. Takav muž se svađa, hoće i da udari šakom o sto. Pa šta, on radi, može valjda malo da se proveseli… Nekada obećava, kune se, uvija, ponavlja da neće više… Nekada samo mučno ćuti, šta tu ima da se govori… Ali, sve je već kasno. Koverat s novcem je otanjen. A papirna pantljika sa obračunom je nestala, nema je… Muž navodno pretura po džepovima, traži je, kao čudi se, mada je obračun zapravo bacio — da niko, pa ni on sam, ne vidi koliko od plate nedostaje.

    Prvi je u mesecu. Sat na glavnoj fabričkoj kapiji pokazuje podne. Žene pristižu. Uglavnom pešice ili biciklima jer u to doba, sred prve smene, nema prevoza. Iz visokih dimnjaka se izvija dim, nebo se oblača od isparenja u „manje-više“ dozvoljenim granicama, pa i od isparelog ljudskog znoja… Još jutros je iz trezora Službe društvenog knjigovodstva u pratnji policije pristigao kombi sa džakovima novca. Sada kada je sve prebrojano i razdeljeno po kovertima, kada se račun složio u dinar, unutar fabričkog kruga, u zgradi ekonomske službe, na spratu obračuna ličnog dohotka, počinje isplata… Šef obezbeđenja telefonira čuvarima na glavnoj kapiji. Naređuje im da udalje te žene jer su one ružna slika…

    Jedna od žena kaže drugoj, započinje: „Onaj moj…“ Stražar izlazi iz kućice. Stavlja kapu s petokrakom. Popravlja uniformu, namešta futrolu s pištoljem, u kojem je pak šaržer s ćorcima. Prilazi ženama. Prekida ih. Izvinjava se. Moli „prisutne drugarice“ da se odmaknu od kapije. Ne previše. Eno, do onog drveta. Tek toliko da ne budu uočljive. I odatle mogu da gledaju, da prepoznaju svoje „drugove“. Eto, samo tih nekoliko koraka… Hvala, dovoljno je.

    Sada je sve na svom mestu — žene nisu više tako primetne. A zastava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije — ona je vidnija, kočoperi se. Kao i nadimak Josipa Broza — „ucvetao na plavo“, u leji u podnožju jarbola, ispred glavne fabričke kapije.

    © Goran Petrović

    Tema:
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)

    Slično:

    Kao da i niste čekali
    Kokoške i ribe
    Kad bi ove ruže male...
    Tagovi:
    knjižnjvnost, ispravki, priče, priča, kultura, pisac, knjiga, Goran Petrović, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga