16:34 08 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)
    0 201
    Pratite nas

    Knjiga ispravki (XI)

    „Četiri jabuke“ — pisalo je na papiriću. Nameravao je da na Kalenića pijaci kupi samo četiri jabuke, sačinio je nazovispisak. Bojao se da ne zaboravi, u ozbiljnim je godinama, još malo pa će navršiti osamdeset treću.

    Izabrao je poslednje lanjske kožare. Pravo je čudo da ih još uvek ima u odmaklo proleće. Mada mu se jabuke uopšte nisu jele. Možda je njihova kupovina bila samo izgovor da izađe iz stana. Nije voleo da tek tako, besciljno hoda. Pogotovo što bi tada najčešće zaboravio da je krenuo u šetnju, pa bi se pitao da li je zapravo pošao na pijac, a onda bi počelo da ga muči: šta li je ono hteo da nabavi od namirnica… Te iznenadne „prekide“ sećanja preživljavao je teško, kao uvod u smrt. Valjda je smrt to — ništa u ničemu, praznina.

    Ovako, ceduljica je tu. Istina, nije bio najsigurniji da li je „spisak“ sastavio jutros ili ga je zaturio u džepu još jesenas. Te pantalone na njemu, činilo mu se da te svečane pantalone nije oblačio čitavu večnost… Na čas ga prože jeziva pomisao: šta ako više nije živ? A ovo čega se seća, to je samo ostatak sećanja… Valjda onako kako posle smrti još izvesno vreme rastu nokti, kosa, brada… Možda i čovekovo sećanje isto tako još izvesno vreme bludi ovim svetom, ne može da se skrasi, luta od jednog do drugog nekada dragog mesta…

    Tog jutra, ipak, sve je bilo tako jasno. Noćas je padala kiša. Boje su stvarne. Vazduh je čist. Mirisale su prve jagode. Jedna devojka je nudila turske karanfile. Osetio je neodoljivu želju da dodiruje vlažne glavice zelene salate, svežnjeve peršuna, properjao mladi luk… Osetio je neodoljivu želju da uroni prste u kupe pasulja, jezgara oraha, sirovog badema… I da priča sa prodavcima. On je njihova stara mušterija. Svi su mu se odreda javljali — začuđeno bi, ali učtivo klimnuli glavom ili podigli ruku u znak pozdrava.

    Raspoložen, rešio je da obiđe onaj deo Kalenića gde su se prodavali antikviteti i polovne stvari. Tamo nikada ništa nije kupovao, ali je decenijama voleo da razgleda knjige, porcelan, lampe, ćilime… Naročito je voleo da zastane pred tezgom sa knjigama, zapodene razgovor sa bukinistom ili samo ćutke razmatra naslove kojih se ljudi danas olako rešavaju, nekada prodajući i očigledno neotvorene tomove romana, zbirke priča, pesama…

    Tako je spazio i „svog Tolostoja“. Komplet. Jer, onako kako je iznenada nešto zaboravljao, tako se nekih detalja neočekivano dobro sećao. „Svog Tolostoja“ je prepoznao po pohabanom hrbatu. A kada se mašio za jednu od knjiga sasvim se i uverio, na prvoj stranici stajalo je ne samo njegovo ime i prezime, već je to bio i njegov rukopis, datum „6. januar 1964.“, što će reći dan kada je kupio sabrana dela Lava Nikolajeviča. Nešto niže nalazile su se tri recke, onako kako je uobičajavao da obeleži koliko je puta koju knjigu pročitao. Zatim, još nešto niže, četiri recke uz ime pokojne žene, onoliko koliko je puta ona pročitala knjigu. Pa je i uz ime ćerke video dve recke, uz ime sina jednu, a onda i nekoliko recki uz imena rođaka, komšija ili komšijske dece, svih onih kojima je knjigu pozajmljivao. Nema sumnje, to je „njegov Tolstoj“. Jedino čega se nije sećao bilo je — kada ga je prodao, otuđio?! Čak mu se činilo — koliko jutros „Tolstoj“ je bio na polici, na počasnom mestu, onamo gde je uvek i stajao.

    Bukinista nije tražio mnogo, knjige su bile „staro izdanje“. Osim toga, priznao je knjižar, zanemarljivo malo ih je platio, koliko pamti otkupio ih je od nekih Cigančića, što će reći da su oni komplet našli odložen kraj kontejnera… „Tolostoj“ je bio težak. Jedva je stao u dve kese. Plus kesa s jabukama. Zato je odustao od daljeg obilaska pijace i zaputio se pravo kući. Ljuteći se na sebe. Kako je mogao da izbaci knjige iz stana?! Zašto je to uradio?! I, dođavola, kada je to uradio?! Jer, komplet je još koliko jutros bio na polici, na svom mestu…

    Tek, na jednoj od tezgi sa lampama prepozna one dve noćne! Nema sumnje, to su lampe za čitanje iz njegove spavaće sobe. Ona koja je bila kraj nekada ženine strane kreveta imala je napuklo staklo. A onoj na njegovoj strani menjan je kabl. Odlično se sećao da svojevremeno nigde nije mogao da nađe kabl originale zlatne boje, već je kupio crni… Ovaj prodavac je, međutim, tražio čitavo malo bogatstvo, naglašavajući retkost sličnih lampi, vešto nižući kako se takvo tanano staklo, jedva nešto opipljivije od akvarela, više ne pravi… To već nije mogao da plati. A i da je mogao, pitanje je kako bi lampe nosio. U trenutku je pomislio da ga je neko opljačkao dok je on dokono šetkao po pijaci, kupovao jabuke…

    I može biti da bi prodavca optužio za provalu i zvao policiju, da na susednoj tezgi nije opazio fotografiju. On, njegova žena i dvoje sitne dece, ćerka i sin, sunčani mol, u pozadini brod, letovanje na Jadranu… Uokolo je bilo mnogo drugih fotografija i retkih razglednica. Na tim fotografijama su bili davno umrli ljudi, oficiri od pre Drugog rata, podbočeni trgovci pred svojim radnjama, čitavi razredi na stepeništu škole, ručno bojene fotografije sa venčanja, one sa venčićima i natpisima „Pozdrav iz JNA“, pa sa radnih akcija, dočeka Nove godine, putovanja… Na pitanje odakle mu baš ta, njegova fotografija, prodavac je odgovorio: „Gospodine, nemam pojma. Kupujem ih na veliko. Na hrpu. Kolekcionarima prodajem komadno…“ Otkupio je fotografiju. Sada već, koliko je mogao, žureći u svoj stan da vidi šta sve tamo nedostaje. Nije valjda da je i ovu veoma dragu fotografiju tek tako bacio, možda prodao?! Gospode bože, šta on to radi samom sebi iza leđa?! A sada ne može da se seti…

    Stupivši u hol zgrade prvo je primetio da njegovog prezimena na poštanskom sandučiću — nema. Nestalo je. Tu sada stoji mesingana pločica sa natpisom: „Salon lepote Gajić“. Srećna okolnost je što se stan nalazi na prvom spratu, inače bi uz stepenice ispustio dušu — toliko je ubrzao. Noseći jabuke, „Tolstoja“, u džepu košulje fotografiju…

    Ulazna vrata su bila odškrinuta. Stan je sasvim prazan. Kako se to kaže — u fazi renoviranja. Sa zidova je bio obijen malter, a onaj pregradni između dnevne i spavaće sobe je srušen, stari parket i štokovi su počupani… Na paketima sa novom keramikom sedela su četvorica radnika. Jeli su burek, pili jogurt i upitno gledali u njega, starca koji nemo stoji sa kesama u rukama.  

    „Izvolte?!“, otro je usta nadlanicom verovatno glavni među njima.

    „Izvinite, šta će ovde da bude?“, pitao je tiho, mada je u praznom stanu odjeknulo kao da je viknuo.

    „Salon lepote“, odgovorio je predradnik.

    „A vlasnik stana? Hoću reći, čovek koji je ovde živeo?“, trudio se da govori tiše, ali se svaka reč množila, imala je eho: „Ovde živeo… Živeo…“

    „Otkud mi to znamo?!“ odvratio je predradnik šireći ruke… Pa je dodao: „Zatekli smo umrlicu na vratima. Baš mi je bilo neprijatno da je skinem. Nije prošla ni puna sedmica od smrti, a deca, sin i ćerka, prodali stan…“

    Ponovio je: „Prodali?“

    Predradnik je potvrdio: „Prodali more… Pod hitno. I to dobro. Ova lokacija je prava retkost. Gazda je tražio da se sve iseli za dan-dva, da radovi odmah počnu. Uskoro stiže oprema. Ono nešto za šatro sunčanje… Sve će da bude… Kolega, kako su ono rekli?“

    Jedan od radnika je preko zalogaja smrmljao: „Fabulozno. Šta god to značilo…“

    Sada više nije bio siguran da li govori ili je to odjek ko zna kada izrečenog: „Razumem. Stari vlasnik nije više živ. Ali, deca. Šta su uradili sa stvarima? Šta je bilo sa knjigama, lampama, fotografijama…“

    Predradnik je zatreptao: „Otkud mi to znamo, prijatelju. Nešto su odneli. Nešto malo više su prodali. Većina toga je danima bila kraj kontejnera… A, Vi ste?“

    Zbunio se, promucao je: „Rođak… Nego, hoće li oni dolaziti? Mislim, hoće li se deca ikada ponovo pojaviti?“

    Predradnik je slegnuo ramenima: „Verovatno. Eno ona fioka, nju su od cele komode zadržali, rekli su da će po nju doći. To su neki papiri. Koliko vidim, pisma, razglednice, računi… Ma, ništa bitno jer ih evo već danima nema. Da im nešto poručimo?“

    Na trenutak se predomišljao. Pa je rekao odloživši kese: „Vratio sam knjige. Samo im kažite da sam vratio knjige. I da se izvinjavam što sam ih tako dugo zadržao… A jabuke su za vas, da se osvežite…“

    Radnici su ga čudno pogledali. Izlazeći je čuo, iz praznog stana je odjekivalo: „Ajmo, ajde, nastavljamo… Radimo, radimo, nismo u biblioteci…“ 

    © Goran Petrović

    Tema:
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)

    Slično:

    Kap po kap
    Ispred glavne kapije
    Kao da i niste čekali
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga