06:33 20 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)
    0 403
    Pratite nas

    Knjiga ispravki (XII)

    Tomasu se sviđala Srbija. Naravno, od svega u Srbiji najviše mu se sviđala Marija. A posle nje, redom kojim to stranci obično nabrajaju: srdačnost ljudi, Marijinih prijatelja, hrana, to što nije baš sve na svom mestu… Uopšteno, kako mlad svet kaže, opušteniji način života. Oni stariji bi dodali: život bez stresa.

    Sve učestalije dolazeći u Beograd kako bi se viđao sa Marijom, on, Tomas, primetio je i nešto što nikako nije mogao da razume. Grad, ili makar onaj deo grada kojim se mladi par kretao, uvek je izgledao kao da se nešto praznuje, kao da je svetkovina upravo počela. Toliko ljudi u kafeima i restoranima, a sredina je radne sedmice?! Muzika koja odasvud dopire?! Nasmejani samouki trubači ispred zgrade glavne železničke stanice i u parkiću iza autobuske… Dečak sa harmonikom u tramvaju koji tandrče obigravajući oko centra… Frulaš u narodnoj nošnji u Knez Mihailovoj… Samo nešto dalje jedan koji zaneseno „prebira“ po električnoj gitari… Vrh Dositejeve, gde se čuje kako se u Narodnom pozorištu raspevavaju operski prvaci, histerični koloraturni soprani i postojano ozbiljni basovi… Pa hor, koji makar na trenutak, liturgijskom pesmom malu crkvu do Hrama Svetog Save čini većom od Hrama, zapravo je čini toliko velikom kao da je crkvica pod nebo jedva stala… Zvučnici izneti ispred i najmanje radnje, čovek bi pomislio da se nalazi sred novogodišnje rasprodaje… Automobili koji iz bulevara „razvoze“ ritmove po periferiji bez rasvete… Televizijske „muzičke“ emisije koje svak preglasno sluša u svom domu, tako da unutrašnja dvorišta namah postaju kakofonične koncertne hale… Svakovrsna „živa“ svirka po klubovima, od koje u okolnim stanovima i najteži nameštaj „šeta“, šifonjeri prelaze iz sobe u sobu… Sve u svemu, Tomasu se činilo: u Beogradu se, u toj zemlji, u Srbiji, neprestano, u svako doba dana i noći, svakog dana u sedmici, svake sedmice u svakom mesecu — slavi. Šta se pak toliko proslavlja, Tomasu nije bilo najjasnije.

    Odgovor je stigao nenadano. Marija je povela Tomasa na porodični skup, u varoš na nekih tridesetak kilometara od Beograda. Mada to ne znači da su tamo stigli brzo. Autobus se „klackao“ više od punog časa, jedva da je bio u voznom stanju, ali je Tomas primetio da svaki zvučnik radi kao nov, vozač je neumorno menjao radio-stanice ne obraćajući pažnju na put. Marija je objasnila da su to posebni programi u kojima neko iz daleka nekome ovde nešto želi pesmom, pridružuje se veselju.

    Samo porodično okupljanje, onamo gde je Marija povela Tomasa, bilo je upriličeno povodom rođendana njenog dede. Tomas je čestitao starcu kao nepomičnom u čelu dugog stola. Marija je prevela mladićeve reči. I nadalje Marija je prevodila, upoznavala je Tomasa sa familijom… Ređali su se stričevi koji su odmeravali Tomasa — stranac je, ali izgleda pristojno, šta će da popije, i opet šta će da popije, po tome će, koliko može da popije, a kasnije i da pojede, proceniti da li je „ovaj“ za „njihovu Mariju“… Ređale su se neudavane tetke koje čkilje, postrance sede i šapuću, razmenjujući prve utiske — visok je, neobično „pirgav“, cene da je vaspitan, šteta što ne znaju njegov jezik inače bi ga propitale i na osnovu odgovora odmah posavetovale „svoju Mariju“… Ređale su se strine koje su Tomasa ljubile tri puta, deca koja bi odmah da mu sednu u krilo i taknu te njegove pege… Starac u čelu stola bio je nekako skupljen od ozbiljnih godina, nije mnogo pričao, ali je delovao zadovoljno, svi njegovi su na okupu… Jedino se čeka dedin brat, koji je neznatno mlađi, ali se teže kreće, kasni, pa zato ručak ne počinje…

    Tomasa je zanimalo: koji je rođendan po redu vremešnom slavljeniku. Marija je odgovorila da je u pitanju peti rođendan. Kako peti, zbunio se Tomas. Tako, odvratila je Marija, pre pet godina deda se razboleo, veoma ozbiljno. Čak je zapao u stanje kome. A kada se probudio, kada je prezdravio, odlučio da taj dan proslavlja kao da se ponovo rodio…

    Da, ali koliko godina ima stvarno, pitao je Tomas. Kako se uzme, rekla je Marija. I samim tim, kako se računa… Deda ima nekoliko rođendana. On uporno slavi dan kada je kao dečak preležao difteriju… Pa slavi kao rođendan i onaj dan kada je preživeo streljanje u Velikom ratu, a u ovom kraju ih je baš bilo… Pa slavi dan kada je pregurao tu i tu opaku zimu, pa dan kada je pretekao u bombardovanju, pa dan kada je dočekao da okupator bude poražen u Drugom ratu, pa dan kada se vratio sa „dobrovoljne“ radne akcije nove vlasti, pa dan kada se oporavio od saobraćajne nesreće, pa dan u koji je doživeo da mu se nova vlast skine sa „grbače“, isto tako i dan kada se oslobodio od vlasti novije od one nove… Marija se zamislila, setila se da je nešto preskočila — deda slavi i dan kada je preživeo pad sa krova kuće, kada je ono popravljao crep skliznuo od najnovijeg bombardovanja… Pa ovo, pa ono… Na kraju i dan kada se probudio iz te kome, za koju kažu da je na samoj granici, da smrt i nije i jeste…

    Ali, kada se deda stvarno rodio, kada je njegov pravi rođendan, nije odustajao Tomas. Međutim, Marija je odvratila da ne zna. Jer to ne zna ni sam deda. On je najstariji, nema više ni njegovih vršnjaka da sa njima raspravlja o datumu, kamoli godini. Crkvene knjige su spaljene u ratovima. Sreske knjige su izgubljene u doba mira. To što mu piše u ličnoj karti je reda radi, nešto je morao pred činovnikom da izjavi… Deda zapravo ne zna kada je rođen, ali zato godišnje slavi desetak rođendana. Dugo je živeo pa se nakupilo koliko je puta „zamalo“ preživeo i doterao do ovih godina…

    Uto je stigao dedin „neznatno“ mlađi brat. Zbilja se teško kretao. Rekao je da nije siguran da će moći da dođe sledeći put, narednog meseca, kada slavljenik bude okupljao rodbinu povodom četrdeset trećeg rođendana, a računajući od onog dana kada je preživeo… Tomasu su pokazali gde da sedne za trpezu. Pravo preko puta neudavanih tetki koje su čkiljile, koje su samo vrtkale glavama, nikako nisu mogle da prežale što ne znaju Tomasov jezik, inače bi one njega potanko propitale i tako saznale je li ovaj „pirgavi“ dovoljno dobar za „njihovu Mariju“… Ručak je potrajao… Na kraju, uz slatkiše, jedan od dečaka doneo je harmoniku i počeo da svira… Prve su zapevale strine, one su bile „lake“ na pesmu… I stričevi su pevali, mada preglasno, ponelo ih je piće… Tetke nisu pevale, smatrale su da neko u porodici mora da ostane priseban… Slavljenik je pak pevušio setno, starački tiho…

    Tomasu se činilo da mu je sada sve jasno. U ovoj zemlji se svaki čas nešto proslavlja valjda zato što se svaki čas slavi to što je neko nekada preživeo. Za sve ove godine, za sve ove decenije, za ceo vek se nakupilo. Stranci su ubeđeni da je tih proslava mnogo. Ali, šta bi stranac tek pomislio da se neke od proslava ne preskaču. Jer, osim rođendana, ima i državnih praznika… Onih starih i onih novih… Pa starih koji su postali novi, što ne znači da bi sada one stare valjalo zaboraviti… Pa ima i proslava čiji je povod izmišljen, ali su takve, ko zna zašto, svima omiljene… Pa crkvene slave, pa gradske, varoške i seoske slave… Pa porodične slave… Čemu valja dodati i preslave… Oni koji verske praznike ne poštuju uvek imaju nekog ko će ih na taj dan pozvati… Uostalom, oni će već uzvratiti gostoprimstvom za neki jubilej… Ako nema zgodnog jubileja, i ono prvo okupljanje se može prozvati jubilarnim… Zato su proslave rođendana malo proređene. Inače bi se ovde, neprestano, kao dan novog rođenja mogao slaviti dan za danom kada je neko nešto „zamalo“ preživeo. Toliko je toga bilo.

    I Tomas se odlučio da zapeva. Nije znao reči, ali je pevao. Neudavane tetke su klimale, potvrđivale jedna drugoj glavom. Svideo im se „ovaj Marijin“. A stekle su utisak i da se one njemu sviđaju.

    © Goran Petrović

    Tema:
    Goran Petrović — ekskluzivno za Sputnjik (16)

    Slično:

    Poslednja fioka
    Kap po kap
    Ispred glavne kapije
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga