23:29 16 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Teolog, pisac i reditelj, đakon Nenad Ilić

    Iako nisu neki vernici, Srbi bi poginuli za veru

    © Sputnik / Srđan Milovanović
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše ,
    1874
    Pratite nas

    Živimo u svetu u kojem čovek u sekundi vidi 24 slike. Toliko veštačkih slika ljudi srednjeg veka nisu dobijali za ceo jedan dan. To nas je razmazilo, nismo navikli da budemo strpljivi. Podali smo se zapadnim vrednostima, vladavini egocentrizma i nedostatku ljubavi prema drugima, ukazuje teolog, reditelj i pisac, đakon Nenad Ilić u razgovoru za Sputnjik.

    Blagodatni oganj
    © Sputnik / Valerij Meljnikov

    Vaskrs, najveći hrišćanski praznik, duboko je utemeljen u našoj tradiciji i kulturi. Da li je naše razmišljanje o stradanju i smrti, o praštanju i večnosti ukorenjeno u ovoj snažnoj religijskoj slici i koliko je ona prisutna u stvaralaštvu našeg naroda?

    „Vaskrs je u korenu svega, u korenu hrišćanske vere, pravoslavne vere i kulture. Teško je zamisliti kako bi izgledala naša istorija da nije tako. Svaka žrtva bila bi besmislena da nema vere u vaskrsenje“, navodi Nenad Ilić, ukazujući na naizgled paradoksalnu činjenicu da su Srbi narod koji nije previše naklonjen veri, ali je spreman da je brani po cenu života.

    Beli anđeo, čuvena freska iz manastira Mileševa
    Javno vlasništvo
    Beli anđeo, čuvena freska iz manastira Mileševa

    Govoreći o praznovanju Vaskrsa, đakon ističe da je obeležavanje tog praznika, kao i Božića i drugih datuma važnih u pravoslavlju, jedna od retkih prilika da porodica i danas, kada su nedeljni ručkovi odavno zaboravljeni, bude na okupu, da se bliski ljudi međusobno povežu i pruže ljubav jedni drugima.

    „Živimo u civilizaciji koja se strahovito plaši smrti. Govorim prvenstveno o zapadnoj civilizaciji, koja ima tako užasan strah od smrti da njome ne sme ni da se bavi. A smrt je nekada bila puna života. Pogledajte u pravoslavlju, mi sve svetitelje slavimo na dan njihove smrti, na dan upokojenja, jer je smrt nekada bila najznačajniji trenutak života“, podseća Ilić.

    Tomislav Nikolić
    © Tanjug / Marko Đoković

    Umetnost koju treba dodirnuti

    Vaskrs je, naravno, kao jedan od najznačajnijih datuma u hrišćanskoj religiji, ostavio mnoge tragove u savremenom životu i običajima i inspirisao mnoge umetnike. 

    „Odnos umetnosti i vere, i svedočenje o veri kroz umetnost menjali su se kroz istoriju. To se ne može meriti u okvirima drugih vidova umetnosti, jer ima specifičnu ulogu i namenu. Bogoslužbena umetnost nikada nije imala ambiciju da završi u muzeju. Ona je živa, treba da se dodirne, ona je kontakt, prozor između svetova, mesto susreta“, naglašava Ilić.

    On kao primer navodi naivne crteže nastale u periodu ranog hrišćanstva, u katakombama i kapelama:

    „Oni nisu bogzna šta, ali danas fantastično zrače, oseća se vera koja je tu bila zabeležena.“

    Kada je reč o srpskim manastirima, istinskim remek-delima, Ilić ukazuje na činjenicu da oni, nažalost, nisu u dovoljnoj meri zapaženi u zapadnoj istoriji umetnosti jer je reč o jednoj „dubinski drugačijoj kulturi zasnovanoj na efikasnosti, na vlasti nad svetom, koju ne zanima ulazak u duhovni svet“. 

    Moskva
    © Sputnik / Vladimir Astapkovič

    „Dan-danas u našim osnovnim školama postoje nastavnici likovnog vaspitanja koji deci i dalje predaju zapadnu teoriju o tome da su freske i ikone slikali tako kako su slikali jer nisu umeli da se bave perspektivom, ne znajući da je to bio svestan izbor, da je taj lom perspektive način da se iskaže da mi nismo gospodari sveta, da ka Bogu idemo naširoko, a ne kao prema nekoj iluzornoj tački koja će se naći negde u pozadini, tački u kojoj ćemo se zaustaviti“, objašnjava đakon i upozorava na to da smo „previše oslanjajući se na Zapad izgubili autentično tumačenje sopstvene kulture.

    Ilić, ipak, veruje da će iscrpljenost zapadne kulture neminovno dovesti do toga da ona posegne za dubinama duhovnog uvida.

    Loza Nemanjića — freska u Manastiru Dečani.
    Javno vlasništvo
    Loza Nemanjića — freska u Manastiru Dečani.

    „Ljudi danas u sekundi vide 24 slike, toliko veštačkih slika čovek srednjeg veka nije dobijao ni za ceo dan. Slike u manastirima pravljene su tako da budu osvetljene svećama, a mi smo danas tamo, iz praktičnih razloga, popalili neonke… S tim nekadašnjim slabim osvetljenjem, te slike su se gledale kao film kakav mi danas ne možemo da vidimo jer smo razmaženi, gledamo filmove, televizijske serije, reklame, slika se kreće. Ljudi srednjeg veka su gledali te svete likove koji su se najednom pokretali pred njima i to je bilo čarobno. Mi danas dođemo i onako razmaženo gledamo, uz zaključak: ’Nije loše, zanimljivo je, neobično… izgleda egzotično‘“, ukazuje Ilić.

    On poručuje da duhovnost nije nešto što se može postići samo od sebe, da se ona tiče čitavog čovekovog života.

    „Svako može da izabere da li želi crnu rupu ili vaskrsenje. Taj izbor nije lak jer čovek teži da taj strah od crne rupe, od smrti, zaboravi kroz niz manjih strahova koji se daju lakše ugušiti. Mi samu smrt ne tretiramo ozbiljno. Ona je prelazna tačka. Moramo se baviti duhovnošću koja uozbiljava naš život, koja nas oslobađa raznih zavisnosti koje stičemo tokom života. U našim strastima postoji mnogo kuka koje nas drže zarobljenim. Da li ćemo se odreći instant varijante i malo kultivisati svoj život i stremiti vaskrsenju i punoći života, zavisi samo od nas“, zaključuje naš sagovornik.

    Tagovi:
    freske, vera, manastiri, umetnost, narod, Vaskrs, crkva, običaji, Orbita kulture, Nenad Ilić, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga