12:06 26 Februar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 150
    Pratite nas

    Rukopisna knjiga je „Bol“ svedočanstvo u sonetima o stradanju pesnikove porodice u unskoj jami 1941. godine.

    Pišem kad moram i ono što moram. Ne možete stalno biti pesnik, ali kad dođete do toga da nešto pišete, vi ste neka vrsta boga, kaže pesnik Miroslav Maksimović.

    Od kada se pre četiri decenije pojavio sa nagrađivanom zbirkom „Spavač pod upijačem“, Maksimović ostaje u samom vrhu srpskog pesništva. Jedan od najnagrađivanijih autora, nedavno je završio knjigu „Bol“, potresno poetsko svedočanstvo o stradanju njegove porodice u unskoj jami 1941. godine. Za stihove koji su se u njoj našli moglo bi se reći da bukvalno seku: u naslovima pesama su nož, sekira, noga, ruka, glava, u njih je „uhvaćen“ odsjaj noža na mesečini i lelujanje tankog devojačkog struka…

    Rajko Petrov Nogo
    © Sputnik / Aleksandar Milačić

    Pojava ovakve knjige zanimljiva je ne samo otuda što su ovakve teme davno prestale da budu inspiracija savremenim stvaraocima, već i otuda što se ni njen autor njima nikad ranije nije bavio. Kako se, onda, dogodilo da događaj iz života pesnikove majke, posle sedam decenija, probije put i oživi u Maksimovićevom tek dovršenom potresnom sonetnom vencu?

    — Ta knjiga i sve što je u njoj očigledno je u meni postojala veoma dugo, moguće i otkako znam za sebe. Možda nikad ne bi ni izašla iz mene, ali dogodilo se, otvorilo se u meni, i napisana je. Knjiga „Bol“ nije pravi sonetni venac, iako ima 14 soneta. U njoj se nalazi i tekst koji je napisan pre pesama, ali sam ga namerno ostavio za kraj knjige, sa idejom da se pesme čitaju kao da tekst ne postoji. Kao što je Andrić rekao da umetnost nastaje kad činjenice počinju da lebde…

    Da ste istoričar, Vi biste se zadržali na tekstu i ispričali potresnu priču o zločinu počinjenom nad Srbima 1941. u unskoj jami u kome je stradala i porodica vaše majke. Vi ste, međutim, odlučili da to pesnički transponujete u stihove. Kako se to radi, a da se izbegnu patetika i lična osećanja?

    — Nisam ja odlučio da to uradim nego je to odlučilo da bude urađeno, a ja sam samo bio izvođač radova. Rekoh da je to u meni stajalo, a da ja nisam ni znao da stoji. Uvodni sonet je napisan krajem osamdesetih. Tada nisam znao da je sonet o svinjokolju u Bačkoj u stvari sonet o ovome što je tema knjige. Završni je napisan posle smrti moje majke, i takođe sam mislio da je time ta stvar završena. I kada se sticajem okolnosti dogodilo da prošle godine pronađem tu jamu i da odem tamo — morao sam da se oslobodim toga što sve vreme stoji u meni. Tih 12 soneta napisao sam za 12 dana. To što je izbegnuta patetika delimično je instinkt, a delimično moja odluka. Pisati o takvim temama patetično ili uzbuđeno uvek je kontraproduktivno. Najbolje je uraditi to na miran način.

    Prva zbirka Spavač pod upijačem dovodi nas do zbirke Bol. Da li se spavač samo probudio?

    — Iz svog iskustva, a mislim da se to odnosi gotovo na sve pisce, vi ste u stvari uvek isti, ali se stalno menjate. Onaj koji je isti na bukvalan, banalan način — osuši se. Zato i „Bol“ ima veze sa „Spavačem“. Sve je isto, samo treba pronaći ključ…

    Kako komentarišete to da ovakva tema, od Ivana Gorana Kovačića naovamo, gotovo da nije tretirana u savremenom pesništvu?

    — Ne znam zašto je to tako i moguće da su drugi razlozi presudili. Ja sam ispričao moju porodičnu priču, ali takva priča nužno postaje i opšta, istorijska, kad je ispričate. Verujem da u sve opšte teme čovek može da uđe samo iznutra, iz svog — u mom slučaju porodičnog iskustva. Verovatno da sad nije trenutak za ovakve teme i ne znam da li one nekoga interesuju, ali ja sam morao da napišem ovu knjigu.

    Jedan Vaš prijatelj je posle čitanja kazao da ste zapravo ovom knjigom podigli spomenik majci.

    — Nisam ušao u ovu priču da bih odužio dug prema porodici, ali brzo sam uvideo i sam da to jeste oduživanje duga. Cela grana moje porodice po majčinoj liniji ne postoji od te 1941. Šestoro braće, sestre, roditelji, stričevi — sve je nestalo. Ovom knjigom ih na neki način vraćam u život. Oni će sad živeti u ovome…

    Tagovi:
    Miroslav Maksimović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga