11:50 21 Septembar 2019
Slušajte Sputnik

    Kako je Mika Antić ubio gada u sebi

    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 182
    Pratite nas

    Mika Antić je govorio o nežnosti, o ljubavi, a ne o ratovima, stradanjima, politici. Danas je politika postala predmet razgovora za svakim stolom, bilo da ste u kafani, bilo da ste u skupštini. Ne možemo da se udaljimo od politike, a ona je polje prolaznog, trivijalnog, života od danas do sutra, kaže u razgovoru za Sputnjik pisac Nemanja Rotar.

    Miroslav Mika Antić, veliki i svestrani stvaralac, prevashodno pesnik, ali i novinar, reditelj, slikar, boem — čovek koji je svojom besmrtnom poezijom vaspitao generacije mladih (i mladih duhom) na ovim prostorima — umro je pre 30 godina.

    Njegova kultna knjiga za mlade „Plavi čuperak“, prvi put objavljena 1965. godine, neprevaziđena je po broju izdanja. Samo za pesnikova života objavljena je čak 50 puta, a ukupan broj izdanja u protekle tri decenije je oko 70. U Rusiji je ova zbirka poezije prevedena u tiražu od 1.200.000 primeraka.

    Koliko je ovaj pesnik ostavio traga u našoj kulturi, kakav je bio njegov životni put, čemu se radovao, a zbog čega je tugovao, razgovarali smo s piscem Nemanjom Rotarom, autorom romansirane biografije Miroslava Mike Antića „Sutradan posle detinjstva“ koju je pre dve godine objavio beogradski „Arhipelag“.

    Vi ste biografiju Miroslava Antića pisali iz najveće moguće blizine, kao njegov nećak i kao neko ko je odrastao uz velikog pesnika. Kakav je čovek bio Vaš ujak, kako ga pamtite?

    — Mika je bio neobična ličnost u svakom smislu — i kao stvaralac i kao čovek. Stalno je govorio da se od svega mora praviti magija. Dakle, od svakodnevnih trenutaka, od rutinskih poslića koje svakoga dana činimo, kada idemo na posao ili kada se vraćamo kući. Želeo je nekonvencionalni život, tako je i živeo. U tome je smisao njegove boemije. Mnogi boemiju vezuju samo za njen sporedni deo, a to je konzumiranje alkohola. Suština boemije je, međutim, razobručeni život koji ne želi da se svede, koji ne želi da bude zadat, to je život koji se živi iz srca, iz duše.

    Mika je govorio: „Ja život trošim kao novčanicu u celosti, ne želim da je razmenim u sitniš“. On je zaista u krupnim novčanicama plaćao, i bukvalno je gutao život, nije ga grickao kao miš. 

    Mika je, između ostalog, prepoznao i Vaš književni talenat veoma rano. Koliko je uticao na Vas da se posvetite književnosti?

    — Ja sam Miku najviše upoznao preko teksta. Nisam imao neke sudbonosne razgovore s njim jer sam bio relativno mali kada je on umro. On je, međutim, zbilja prvi objavio moje radove. To su moji domaći zadaci, ono što sam pisao u školi. Učiteljica mi je sugerisala da imam dosta gramatičkih grešaka, iako imam ideje. Uvek mi je davala neku četvorku. Mika je, naravno, sve to drugačije posmatrao, govorio je da je to odlično i objavio je sve to u „Nevenu“, a ja sam bio vrlo ponosan. Kasnije je usledilo ozbiljno čitanje Mikine poezije, ne samo njegovih popularnih dela, poput „Plavog čuperka“, „Garavog sokaka“, „Koncerta za hiljadu i jedan bubanj“ nego i njegovih testamentarnih pesničkih knjiga, kakve su, recimo, „Savršenstvo vatre“, „Mit o ptici“. Ovim ozbiljnim korpusom kritika se nikada nije bavila. Stoga sam ja i objavio jednu knjigu baš tih pesama za odrasle, tako sam ih nazvao, u kojoj sam napravio antologiju Mikinih stihova koji nisu dovoljno poznati široj javnosti.

    Književnik Nemanja Rotar, autor romansirane biografije pesnika Miroslava Antića Sutradan posle detinjstva
    Književnik Nemanja Rotar, autor romansirane biografije pesnika Miroslava Antića "Sutradan posle detinjstva"

    Čini se da je Miroslav Antić ceo život proživeo kao veliko dete. Koliko je taj život uticao na njegovu poeziju, i uopšte, na sve ono što je stvarao?

    — Mika je stalno govorio da je posle detinjstva kao „sutradan, posle praznika“. Svi znamo kakvi su dani posle praznika, osećamo se nekako prazni, nešto nam nedostaje, probudili smo se, čarolija je prošla. Naravno da je taj njegov boemski život uticao i na njegovo stvaranje. Otuda toliko vedrine i pesničke snage u Mikinoj poeziji. On, međutim, nije bio samo književnik, nego i sineasta, napravio je dva celovečernja filma i brojne kratkometražne. Ostavio je za sobom i ozbiljan slikarski korpus. Pisao je i za novine. U serijalu „Obično petkom“ (objavljivan svakog petka u „Dnevniku“) su odlični tekstovi, žanrovski teško odredivi. U svojim filmovima bio je vrlo kritičan prema tadašnjem režimu. Oba filma su mu bila u bunkeru, i „Doručak sa đavolom“ i „Sveti pesak“. Dakle, bio je kontroverzna ličnost u svakom smislu. Bio je inspiracija… Radovan Popović je pisao o njemu, Draško Ređep je pisao njegovu biografiju…

    Ali Mika Antić nije voleo da se o njemu piše.

    — Govorio je: „Najviše se o meni brinu oni koji me ostave na miru…“. Nije dao da mu iko drži govor na sahrani. Obično to traje, izređaju se političari, članovi društva književnika… Razni tu drže govore, čak i oni koji su vam bili neprijatelji za života dođu tu da vam licemerno kažu dve-tri reči kada vas više nema i kada mogu da odahnu, jer se nadaju da će sada oni doći do izražaja. Mika ih je prešao ponovo. Evo, i dan-danas su živi neki njegovi ispisnici, pesnici koji stvaraju… Svi bi voleli da imaju što više čitalaca, da im bude priznato to što rade. Mika je to doživeo. Niko ni pre ni posle Mike nije pisao poeziju namenjenu ljudima koji iz adolescencije prelaze u prvu zrelost. Zbog toga je „Plavi čuperak“ postao apsolutno kultna knjiga. Mika je o tim najlepšim trenucima života pevao, govoreći: „Nemojte zaboraviti da ste bili deca…“

    A kakav je bio prema svojoj porodici, prema svojoj deci?

    — Bio je neuhvatljiv, imao je epizode. U svojoj knjizi sam naveo jednu od njih. Želeo je da se oženi već s 18-19 godina devojkom koja nije bila punoletna. To mu je bio prvi brak. Mikin otac je morao da traži dozvolu za nju, a Mika je pretio da će, ako mu ne dozvole, da pobegne u Sloveniju. Tu se umešala moja baka koja ga je obožavala, i on se zaista oženio. Brak je trajao desetak godina, ali je deda posle godinu dana rekao Miki da više neće da izdržava njega i njegovu ženu, da se spakuje i da ode da živi kako zna i ume. Imao je mnogo problema, otišao je u Novi Sad, pesnik Mihal Babinka mu je ponudio svoj stan. Mika, međutim, kasnije nije imao razumevanja za svog sina Igora i rekao mu je isto tako da se spakuje i ide. Bio je prilično hirovit, eksplozivan, impulsivan, često se i kajao za neke odluke, ali nije bio otac koji je umeo da sedne i dugo da sluša, nego je reagovao burno ako mu se nešto ne dopada. Njegovi stihovi su, ipak, drugi domen ličnosti.

    Kako bi čovek poput Mike Antića gledao na ovo današnje vreme, kako bi izgledala njegova poezija da je poživeo još, da je doživeo raspad Jugoslavije, ratove, uzavrele strasti sa svih strana?

    — Mika se družio s ljudima iz cele stare Jugoslavije, prijatelji su mu bili i Zuho Džumhir, i Arsen Dedić, i Izet Sarajlić… Teško da bi podneo raspad sistema vrednosti i te stare Jugoslavije. On nije bio nacionalista, bio je jugoslovenski pesnik. Imao je probleme, otvorene sukobe, čak i tuče s pesnicima koji su bili baš nacionalno orijentisani. Knjige mu je najviše objavljivala „Svjetlost“ iz Sarajeva, pa čak i zagrebački „Vjesnik“ i novosadski „Dnevnik“. Nije imao uporište u Beogradu, a jedan od razloga je određena naoštrenost beogradske književne čaršije u to vreme prema svima koji nisu bili duboko involvirani u nacionalnu komponentu, koji je nisu nosili u svojim delima. Mika nije osećao potrebu za tim. On je govorio o nežnosti, ljubavi, ne o ratovima, stradanjima, politici. Danas je politika postala predmet razgovora za svakim stolom, nezavisno od toga da li ste u kafani ili u skupštini. Ne možete da izađete izvan toga, a to je polje prolaznog, trivijalnog, od danas do sutra. Ne pričamo o trajnim stvarima, a to je tužno.

    Tagovi:
    pesnik, književnik, književnost, poezija, biografija, intervju, Sputnjik intervju, Orbita kulture, Nemanja Rotar, Miroslav Antić, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga