21:56 20 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Pisac Dragoslav Mihailović
    © Sputnik /

    Dragoslav Mihailović: Titovo „da“ sam razumeo, „ne“ nisam

    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    2413

    Stvarnost Golog otoka je bila tako užasna da sam mislio da nijedan čovek ne može biti u stanju da piše o tome, da o tom logoru može da piše samo pisac kakav je Dostojevski, kaže u razgovoru za Sputnjik akademik Dragoslav Mihailović.

    Autor kultnih knjiga „Kad su cvetale tikve“, „Čizmaši“, „Petrijin venac“, odgovarajući na pitanje kada je shvatio da će robijanje u najstrašnijem jugoslovenskom kazamatu postati dominantna tema njegovog života i stvaralaštva, otkriva da je do te svesti došao u toku rada.

    „Kada su zabranjene ’Tikve‘ shvatio sam da će uz tu dreku i poviku ostati na tome da sam izdajnik, neprijatelj, član pete kolone… A pošto sam video i to da neće niko napisati ništa što bi bilo istinitije o tim događajima, krenuo sam ja sâm. Odluku o tome doneo sam sedamdesetih godina prošloga veka, a prvi put sam sa jednim prijateljem seo za mašinu koja će snimiti naše razgovore 1978. godine. Josip Broz je bio živ, sedeli smo u mraku, u zatvorenoj sobi sa navučenim zavesama i u atmosferi gušenja od duvanskog dima proveli smo tri-četiri sata. Bio je to prvi razgovor koji sam obavio, a moj prvi sagovornik bio je Fedor Miša Pifot, moj drugar na Golom otoku, i to mi je i danas. Taj posao koji sam počeo te 1978. godine na izvesan način se ne završava ni danas.

    Kao pisac mogli ste se ostvariti na drugačiji način, Vaša knjiga Frede, laku noć već se smatrala prekretnicom u modernoj srpskoj književnosti… Vas, međutim, usisava tema Goli otok, Vi to birate, ili tema možda bira Vas?

    — Desio se slučaj koji mi je išao naruku. Rukopis knjige „Frede, laku noć“ od šest pripovedaka predao sam 1965. godine redakciji Matice srpske. A 1966. Josip Broz je smenio svog glavnog policajca Aleksandra Rankovića. Kako je Ranković bio smenjen, uz ostale, možda mnogo važnije događaje u Jugoslaviji, pala je i mreža kontrole nad književnošću. Dotle je svaki žiri, svaka književna redakcija, da ne govorim o informativnim redakcijama, imala svoga udbaša, bar jednoga, koji je iz dana u dan kontrolisao šta se događa. Sad je Ranković pao, pala je ta mreža, i tako se desilo da sam za prvu knjigu, koja je izašla početkom 1967. godine, dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda. Moram da kažem da nisam bio jedini čovek iz literature kome je ta situacija pogodovala. Mislim da je istu tu nagradu — dok se režim nije stabilizovao i nanovo uspostavio kontrolu — dobio i Žika Pavlović, a tu ili neku sličnu nagradu dobio je i Matija Bećković. Bilo nas je nekoliko pisaca koji smo prosto uleteli u književnost, i to sa velikim priznanjima, zahvaljujući tome što je u tom trenutku policijska kontrola bila pala u vodu. Kasnije je režim pronašao umetničke savete, književne savete itd. koji će je opet uspostaviti, ali manje tvrdu i opasnu.

    Sa 17 godina postali ste politički disident, i to je stanje disidenstva trajalo dugo. Da li traje i danas?

    — Ja sam slobodan čovek, a ne disident. Sve se to desilo iz moje tvrdoglavosti, iz mog verovanja u taj režim, jer tada, kao dečak, nisam mogao da znam šta je sve režim radio za svoj opstanak. Kad sam bio na maturi postao sam član srednjoškolskog odbora narodne omladine i bio sam zadužen za kulturu. Te školske godine, kad sam imao 18, dva moja druga iz razreda bila su uhapšena. Jedan zato što je izgovorio vic, rekao je: „Kad budemo završili prvi petogodišnji plan naša teška industrija će proizvoditi drvene češljeve“. Neko je to dojavio, postoji mišljenje da je to uradila čak sama profesorka, i negde u martu 1949. godine taj moj drugar, koji je bio dve godine stariji od mene, uhapšen je.

    U isto to vreme o jednom trošku bio je uhapšen i jedan momak iz mešovitog odeljenja koji je bio čak pet godina stariji od mene. Taj mladi čovek bio je svojevremeno u ravnogorskom pokretu i kao mlad četnik jedno vreme i u šumi. Posle oslobođenja je uhapšen, ali pošto nije imao krupnih zlodela pušten je i sa izvesnim zakašnjenjem došao je natrag u gimnaziju, u kojoj je zajedno sa onim tvorcem vica — ponovo uhapšen. Ja sam se osećao nadležnim da se protiv toga bunim. Nekoliko meseci do mature proveo sam opominjući ljude koji su to počinili da nema nikakvog smisla zbog takvih stvari hapsiti mlade ljude, prekidati im školsku godinu. Opominjali su me da prestanem da pričam, ali ja se nisam zaustavljao. Položio sam maturu, otišao na radnu akciju — na izgradnju auto-puta Beograd—Zagreb, ne znajući da već imam dosije u Udbi.

    I dospeli ste na Goli otok. Da li samo iz ideoloških razloga, ili i zbog toga što ste se usprotivili nasilju i branili drugove?

    — Bilo je i jednih i drugih razloga. Tako je uvek u životu kad pretrpite neku nepravdu: umeša se svašta. Ja sam u međuvremenu ostao i bez drugog roditelja, majka mi je umrla kad mi je bilo godinu dana, tetka koja me je odgajala kad mi je bilo 16, a otac kad mi je bilo 17. Našao sam se takoreći na ulici. Kad imate takvu situaciju, takve probleme kakve sam ja imao, onda možete da dođete do različitih životnih i — da tako kažem — političkih zaključaka. Naravno da sam bio jako razočaran idejom koja me je zahvatila kao mladića od 15 godina. Uhapšen sam kao neko ko se buni protiv toga i ko ne dozvoljava udbašima da ga pretvore u krpu. I kad doživite da vas u zatvoru pretuku, jedva dočekate da ustanete i da nešto zapevate…

    Sve je to pogodovalo Vašoj literaturi. I dok Vas sve više prihvataju i publika i kritika, udbaši ne miruju. Stalno se događaju čudne stvari sa Vašim delima — ne samo da su zabranjene Tikve nego vodite i maratonski sudski spor sa ženom koja Vas je optužila da ste joj pokrali život i pretočili ga u Petrijin venac.

    — To se desilo posle snimanja filma „Petrijin venac“. Filmadžije koje nisu imale dara da stvaraju dobra filmska dela izmislile su da sam ja opisao život jedne u to vreme starije žene, nepismene, i da sam dužan da joj nešto platim. Taj novac je bio veliki, i ja ga nisam imao. I onda me je jedan advokat, bivši udbaš, tužio u njeno ime. Taj proces je trajao punih 13 godina i verovatno je najkrupniji književni proces koji se desio u tadašnjoj Jugoslaviji.

    A zaraćene strane su pisac i njegov književni lik.

    — Da, ali na kraju je sud presudio u moju korist. Slučajno sam sreo ženu koja je bila jedan od sudija i koja mi je ispričala da je zapravo to pokrenula Udba, i da je jako insistirala kod predsednika suda da budem osuđen i da platim. Sudije su se nekako odupirale, i na kraju donele presudu u moju korist. Ta žena je ipak nešto dobila od ljudi koji su je gurnuli u proces — stančić u susednoj varošici gde dotle nije živela.

    Šta danas posle svega mislite zašto je Broz zabranio Tikve? Zašto je na dokumentu koji ste imali priliku da vidite pisalo ne?

    — Ne znam šta je značilo to „ne“. Da je stajalo recimo „da“, moglo je da znači: ubijte ga, uhapsite ga, uništite mu porodicu. Broz je sam u svom govoru ponovio istu onu formulaciju koju je imao u napadu na Branka Ćopića, rekao je: „Mi njega nećemo hapsiti“. Mene je to smirilo. Nisam popravljao tekst, čupao kosu, plakao. Posle Titovog govora te dve jadne moje knjižice bile su izbačene iz biblioteka i niko nije znao gde se nalaze. Moram da kažem da me je tada odbranila književna kritika. Postojao je jedan broj hrabrih ljudi koji su nastavili da o meni pišu afirmativno, kao da se nije ništa desilo. I to je potrajalo tako od 1967. do objavljivanja knjige „Petrijin venac“. Ona je doživela veliki uspeh, dobio sam i Andrićevu nagradu, i sve je počelo da ide nekim boljim, očekivanijim tokom.

    Glumac Lazar Ristovski
    © Sputnik / Aleksandar Milačić

    Kad se danas osvrnete na svoj put, šta biste na njemu menjali, drugačije činili?

    — Sigurno ne bih opet izabrao jedan tako užasan logor kakav je bio Goli otok, ali bih se opet borio protiv torture i nasilja. Čak sam na izvestan način i nastavio da se u književnosti borim protiv toga. Kada je 1982. Gojko Đogo bio u zatvoru, predložio sam Udruženju književnika da osnuje odbor za zaštitu umetničke slobode. I taj predlog je prošao, odbor je odmah počeo da radi i da protestuje protiv svake zabrane u kulturi i književnosti. Stalno je pisao neke proteste, neki od njih su i dolazili do javnosti. Poslednja zabrana u književnosti izrečena je 1988. godine „Književnim novinama“, zbog članka u kojem sam rekao da Politbiro SKJ predstavlja najvećeg zločinca u savremenoj Jugoslaviji.

    Pre nekoliko godina u Rusiji su prvi put objavljene Vaše knjige o Golom otoku. Kako Rusi danas sa toliko decenija distance reaguju na priču pisca koji je stradao zato što je bio rusofil?

    — Ja sam književni, a ne politički rusofil. Ne bavim se politikom, a smatram da se nijedan klinac od 15 godina nije mogao ozbiljno baviti politikom. I dan-danas sam rusofil, kao poštovalac Tolstoja, Čehova, Dostojevskog, Gorkog, Šolohova… To je ogromna plejada pisaca koju nijedan narod na planeti nema i koju ne može u svojoj istoriji da zabeleži. U politiku se ne mešam — to me ne zanima. Moja prošlost, koja je bila tako strašna, jako mnogo je radila za moju književnost, i ja sam dosta iz nje crpeo. Nadam se da je to urodilo dobrim plodovima.

    Tagovi:
    akademik, Dragoslav Mihailović, intervju, Dragoslav Mihailović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga