16:12 23 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Jermenski violončelista Narek Haknazarijan

    U Americi se plašim da me ne ubije policajac, a u Evropi bomba

    © Sputnik / Radoje Pantović
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    0 300

    Veoma volim Sputnjik, njegov sam fan na Fejsbuku. On uvek ima pravovremene informacije, uvek među prvima izveštava o događajima. Nekoliko puta sam bio gost Sputnjik radija u Jermeniji, tim je izuzetno profesionalan, sve se radi na najvišem mogućem nivou, kaže u intervjuu za Sputnjik Srbija proslavljeni jermenski violončelista Narek Haknazarijan.

    Pobednik prestižnog međunarodnog takmičenja „Čajkovski“, izuzetno nadareni mladi violončelista Narek Haknazarijan, bio je gost četvrtog muzičkog festivala „Boljšoj“ u Drvengradu na Mokroj Gori. Sa zadovoljstvom je prihvatio poziv osnivača tog festivala Emira Kusturice da nastupi pred publikom na Mećavniku, kao i da svoje znanje podeli sa mladim kolegama iz Srbije, Republike Srpske i Rusije. Kusturica je, naime, kako nam je rekao, reditelj na čijim je filmovima odrastao, a sada se i izbliza uverio da je reč o „čoveku koji nije sa ove planete“.

    Narek Haknazarijan je u Drvengradu nastupio druge festivalske večeri, u pratnji Simfonijskog orkestra „Boljšoj“, pod dirigentskom upravom Srboljuba Dinića. Haknazarijan je ispunio visoka očekivanja publike koja ga je ispratila ovacijama i dugotrajnim aplauzom.

    Jermenski violončelista Narek Haknazarijan u Drvengradu, pred probu s orkestrom
    © Sputnik / Radoje Pantović
    Jermenski violončelista Narek Haknazarijan u Drvengradu, pred probu s orkestrom

    Sa tim mladim umetnikom, koji je u Srbiji prvi put, razgovarali smo uoči koncerta, u jednom od kafića u Drvengradu. Haknazarijan je oduševljeno prihvatio ovaj razgovor, budući da veoma voli da sluša Sputnjik radio Jermenija.

    Nastupate u velikim i prestižnim svetskim dvoranama, kako na Vas utiče ovaj ambijent i da li Vam se dopada koncept ovog festivala?

    — Atmosfera je predivna. Zaljubio sam se na prvi pogled, čim sam izašao iz autobusa. Moj brat, koji živi ovde u Srbiji, rekao mi je da su Srbija i Jermenija veoma slične po temperamentu, toplini, gostoljubivosti, duševnoj neposrednosti. Došao sam ovde i uverio se u sve to, osećam se kao kod kuće ovde među Srbima. Čak i vizuelno ima dosta sličnosti između Jermenije i Srbije. A koncept ovog festivala je očaravajući. Nažalost, ove godine je vreme donekle omelo potpunu realizaciju koncepta koncerata pod vedrim nebom, ali izvanredna je činjenica da iz svih uglova ovog seoceta dopiru zvuci muzike, tako nešto nigde nisam čuo. Sve je organizovano tako da kuda god kreneš, čuješ muziku. Ovde svira violončelo, tamo pijanisti, na trećem mestu vežba orkestar. Sve je to stvaralački talenat, organizatorski talenat, veličina Emira Kusturice.

    Da, htela sam da Vas pitam kakav je utisak na Vas ostavila ličnost Emira Kusturice?

    — Ja sam čovek koji je odrastao na filmovima Emira Kusturice. Kusturica je za mene neko ko nije sa ove planete. To je genije, jedan od najvećih u 21. veku. Njegovi filmovi „Andergraund“, „Arizona drim“, „Crna mačka, beli mačor“ — to je sve već klasika. Sresti se sa tim čovekom i dobiti poziv za nastup na ovom festivalu, to je velika čast, nesumnjivo.

    Govorite o tome da Vam je muzika na prvom mestu, to je i očekivano. Zanima me šta Vas još interesuje?

    — Sve što emocionalno i duhovno razvija čoveka. To su i film i knjige i slikarstvo i arhitektura, kao i druge vrste muzike. Obožavam džez, obožavam rok, rep…

    Da li to izvodite na koncertima?

    — Jedno vreme sam izvodio džez kompozicije, pošto mnogo volim džez. U mom repertoaru ima nekoliko savremenih kompozicija koje zvuče više kao rok nego kao klasika. Veoma volim da eksperimentišem. Moj osnovni kriterijum u muzici jeste da nije važno kakav je stil, nego da odiše talentom i da bude dobro. To može da bude Betoven, može biti Kristina Agilera, a može da bude i Eminem. Smatram da su sve to geniji u svojim oblastima. Svako od njih ima pravo da postoji i da se razvija i da ih ljudi vole i slušaju.

    Emir Kusturica
    © Tanjug / DRAGAN KUJUNDZIC

    A što se tiče Vaše narodne, jermenske muzike, koja nama ovde nije tako bliska, kako nju doživljavate?

    — Ja sam Jermenin srcem i dušom, Jermenin sam u svemu i ponosan sam na to. Naravno, naša narodna muzika je nešto posebno. Često to izvodim kada nastupam sa orkestrom. Kada biram repertoar za koncert, uvek imam više varijanti, volim da iznenadim i samog sebe. Jermensku muziku takođe sviram i veoma je volim i smatram da je toliko divna da je zaslužila da je čuju ljudi širom sveta. Veoma mi je drago što je tradicionalni jermenski instrument duduk stekao takvu popularnost u svetu. Čak se i u holivudskim filmovima često može čuti.

    Da li je to što ste izabrali violončelo slučajnost?

    — Iskreno, nisam ga birao ja, nego moji roditelji, odnosno moja mama, pijanistkinja, koja veoma voli violončelo. Otac je violinista. Ne znam, mislim da joj je to nekakav materinski instinkt rekao da sam ja rođen za violončelistu. Ispostavilo se da je pogodila pravo u metu, jer ja ne mogu da zamislim svoj život bez violončela. To je bez svake sumnje najlepši instrument na planeti, koji je po svom zvuku najbliži ljudskom glasu i ljudskoj duši. Neizmerno sam srećan i zahvalan svojim roditeljima što su odlučili da od mene naprave violončelistu.

    Muzički festival Boljšoj, Drvengrad, Mokra Gora
    © Sputnik / Radoje Pantović
    Muzički festival Boljšoj, Drvengrad, Mokra Gora

    Ko je od velikih violončelista najviše uticao na Vas?

    — Smatram da sam izuzetno srećan čovek što sam imao mogućnost da više od tri godine pohađam master klasove kod najvećeg od svih — Mstislava Rostropoviča. Bio sam u prilici da razgovaram sa maestrom i da se nahranim njegovim duhom i ogromnom ličnošću i, naravno, da dobijem mnoštvo vrednih muzičkih saveta. Sa njim sam prošao mnoga dela Šostakoviča, Prokofjeva, to su kompozicije koje su pisane upravo za Rostropoviča i koje su pisane u saradnji sa njim. On mi je ispričao mnogo priča, neposredno od samih kompozitora, u vezi sa delovima njihovih kompozicija, šta su osećali, šta su mislili, šta se ispod toga krije. To zaista nema cenu.

    Može li uopšte umetnik ikada da prestane da uči?

    — Kada prestane da uči, onda je već prestao da se razvija i više nije umetnik. Nema tog dela koje čovek može da odsvira savršeno, tako nešto ne postoji. Ima jedna izvanredna priča o jednom od najvećih violončelista 20. veka Pabla Kazalsa. On je uspeo da postigne sve u svom životu, ali je svakog jutra, do svoje 90. godine, izvodio Bahovih šest svita. Svako jutro! I kada ga je pred kraj života jedan novinar pitao: „Maestro, Vi ste već sve u životu postigli, zbog čega svako jutro svirate te svite?“, on mu je odgovorio: „Znate, nadam se da ću se jednog lepog dana probuditi i shvatiti da sam ih konačno naučio“.

    Rekli ste mi pre ovog intervjua da je Vaš najbolji prijatelj — direktor radija Sputnjik u Jermeniji. Kako je Sputnjik prihvaćen u Jermeniji, kakav je odziv čitalaca i slušalaca?

    — Veoma volim Sputnjik, njegov sam fan na Fejsbuku. On uvek ima pravovremene informacije, uvek među prvima izveštava o događajima. Veoma volim i Sputnjik radio u Jermeniji, jer su tamo uvek veoma relevantni gosti. I ja sam sâm bio tamo nekoliko puta i tim je izuzetno profesionalan, sve se radi na najvišem mogućem nivou. Davao sam mnogo intervjua, ali veoma mi je prijatno da razgovaram sa Vama ili sa Sputnjikom Jermenije jer pitanja imaju smisla, razgovor je interesantan, nema šablona.

    Da li pratite ono što se dešava u svetu? Vi se bavite muzikom, lepim, plemenitim stvarima, kako posmatrate to što se događa oko nas?

    — U svetu je, nažalost, košmarna situacija. Ja se, naravno, kao muzičar, trudim da budem u svom svetu i da ne uočavam taj košmar koji se zbiva. Čini mi se da je svet sada jedno veliko bure baruta i da će svakog časa eksplodirati. I sukob Jermenije sa Azerbejdžanom, i rasizam u Americi, teroristički napadi u Francuskoj, Briselu… sve je to košmar. Živim u Beču, roditelji su mi u Moskvi, stalno putujem u Ameriku, ali nigde se ne osećam sigurno. U Americi može da me ubije policajac, u Evropi može da me ubije bomba, u Rusiji postoji napetost zbog besmislenog rata u Ukrajini, dva bratska naroda su se posvađala… sve je to veoma neprijatno.

    Može li umetnost to da pobedi?

    — Delimično pobeđuje, jer posle koncerta osećam da su ljudi umireni. Ponekad mi kažu da su poslednjih nedelja bili u depresiji i da im je posle koncerta postalo lakše. Ja se trudim da u tom ratu učestvujem na svoj način, da umirujem ljude i da unosim mir, ako ne u realan život, onda u ljudske duše. 

     

    Tagovi:
    violončelista, klasična muzika, intervju, muzika, Boljšoj festival, Dmitrij Šostakovič, Sergej Prokofjev, Mstislav Rostropovič, Narek Haknazarijan, Emir Kusturica, Jermenija, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga