03:41 18 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Muzički novinar i rok kritičar Petar Janjatović
    © Sputnik / Radoje Pantović

    Na kioscima vlada sumrak civilizacije

    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 133
    Pratite nas

    Bez obzira na to koliko je tvrd bio komunistički sistem šezdesetih godina, neko je veoma dobro prepoznao koliko je rok kultura zgodna. Imali smo neverovatnu sreću, bez obzira na sitne čarke sistema i rokenrola, on je blagonaklono gledan u toj bivšoj Jugoslaviji, kaže u razgovoru za Sputnjik muzički novinar i kritičar Petar Janjatović.

    Nedavno je objavljeno četvrto, dopunjeno izdanje „Eks-Ju rok enciklopedije 1960-2015“, čiji je autor Petar Janjatović. Na svoje punoletstvo, budući da je prvi put objavljena 1998. godine, knjiga je dobila nove 164 stranice, raznovrsniji izbor arhivskih i aktuelnih fotografija, detaljno dopunjene biografije grupa i autora i dodatnih 70 imena izvođača koji su obeležili istoriju nekadašnje jugoslovenske pop-rok muzike.

    S Petrom Janjatovićem razgovarali smo o tom višedecenijskom putovanju kroz istoriju jugoslovenskog rokenrola koje mu je, kako kaže, pomoglo da pobegne od ne tako lepe stvarnosti na prostoru nekadašnje velike zajedničke države.

    Na zadnjoj korici knjige navodite niz pikantnih detalja iz ove enciklopedije, kao i sugestiju da postoji jedna kategorija potencijalnih čitalaca kojima ona nije potrebna. Ko su ti ljudi?

    — Razmišljao sam šta bismo mogli da stavimo na zadnju stranicu ovog dopunjenog izdanja, pošto su na prethodnim bili izvodi iz prikaza iz knjige koji su postali deplasirani jer su bili vezani za prvo izdanje iz 1998. godine. Onda sam krenuo da izvlačim neke bizarnosti, zanimljivosti i neobične pričice i palo mi je na pamet, budući da je stvarno reč o opskurnim informacijama, da napišem: „Ako znate 75 odsto od ovoga, knjiga vam ne treba“.

    A ima li takvih?

    — Siguran sam da ima jer srećem mnogo ljudi koji su zaista fanatično zaljubljeni u muziku i imaju mnogo godina i još uvek sveže vijuge. Suve biografije su dosadne, a kada u njima ima života i anegdota ili su povezane s nekim drugim kreativnim delatnostima, dobijate male udice koje mogu da isprovociraju nekog potencijalnog novog čitaoca.

    Šta su Vam sve bili izvori, kako ste dolazili do podataka?

    — Mnogo sam koristio štampu, specijalizovane muzičke novine i one koje su pisale o muzici. To je počelo neke 1992/93. godine, seo sam i počeo sistematski da slažem sve ono što imam u svojoj arhivi i postupno sve to iščitavao. Tada mi je izgledalo da tu knjigu nikada neću završiti jer je preda mnom bio ogroman posao i nisam bio siguran da sam sposoban da tako nešto uradim, ali uporno sam kopao po svemu tome. Meni je to bilo odlično bekstvo od stvarnosti koja nije dobra. Mnogo su mi pomogle kolege svojim arhivama i pričama. Radeći intervjue za „Džuboks“ i druge specijalizovane novine, ispitivao sam muzičare i skupljao podatke za potencijalnu knjigu. Imao sam direktne kontakte, upliv u arhive svojih prijatelja, arhive „Radio Beograd“  i „Politike“.

    Džo Stramer
    © AP Photo / Reed Saxon

    Koji je članak najobimniji, ko je zaslužio najviše pažnje u ovoj knjizi – „Riblja čorba“, „Bijelo dugme“, „Smak“?

    — U fizičkom smislu u knjizi to su sigurno „Riblja čorba“ i „Bijelo dugme“, što je logično jer je reč o grupama koje su imale dve veoma atraktivne karijere. Pratim Boru Đorđevića od neke tamo 1968. godine, od momenta kada ga je Peca Popović kao klinca odveo na prvi veliki rok koncert, do aprila ove godine kada sam zaključio knjigu. Da ne govorimo o tome da je tu bilo raznih afera, skandala Borinih mimo rokenrola, tako da je to dosta prostora uzelo. „Bijelo dugme“ je bilo izuzetno zahvalno za pisanje, a da ne govorim da o njima ima veoma dobrih biografija, pa sam morao i da se redukujem. Ima tu i grupa kojima sam posvetio više prostora i pažnje nego što bi neko drugi procenio.

    ored ljubavi, koje su teme najveća inspiracija našim rok izvođačima, postoji li nešto što je tipično samo za ovaj naš prostor kada je o nekim univerzalnim temama reč? Po kakvom smo zvuku prepoznatljivi?  

    — Septembra 1993. sam s nekim prijateljima iz Praga i Berlina bio umešan u organizaciju nekih koncerata, svirali su „Električni orgazam“, „Ekaterina Velika“, „Partibrejkers“ i zagrebačka grupa „Vještice“. Kada sam pitao klince Nemce kako im šta zvuči, odgovorili su mi bili prilično ravnodušni na „Partibrejkerse“ i „Električni orgazam“. Ja sam se iznenadio, a oni su mi objasnili da su to rifovi i ritam koji su već mnogo puta čuli. Njima, naravno, ono što Gile i Cane pevaju na srpskom jeziku ne znači mnogo, ali su im se veoma dopali „Ekatarina Velika“ i „Vještice“. Imamo tih grupa koje su nesumnjivo originalne.

    U knjizi ima i odrednica koje se, bar na prvi pogled, pogotovo laiku, mogu učiniti i pomalo neobične, u smislu da je reč o nekim bendovima i izvođačima koji nisu predstavnici rokenrola u onom najužem smislu. Šta je bio kriterijum da se neko nađe u Vašoj enciklopediji?

    — Verovatno bih izbegao ovo pitanje da sam nazvao knjigu „Eks-Ju pop i rok enciklopedija“. Moj kriterijum je bio budući da pre toga takve knjige nije bilo, da imam obavezu prema prosečnom čitaocu da mu pokrijem što je moguće više tu lepezu jugoslovenske popularne muzike. U knjigu sam stavio i Đorđa Marjanovića koji je s ranim rokenrolom na fini način to koristio i koji je na mala vrata uveo rokenrol ponašanje na binu. Arsen Dedić je bio šansonjer, druga škola, ali je njegov uticaj neverovatno veliki. Stavio sam i neke grupe čiju muziku ne cenim, ali su bile izrazito popularne. Stavio sam i neke grupe koje znamo ja i još par stotina ljudi, ali su meni značajne, mislim da su dobre, želim da ukažem na njih.

    Čitanje ove knjige nije samo izvor informacija o određenom muzičkom žanru nego i istorija jednog za nas veoma važnog razdoblja, koja se i dalje ispisuje. Gledano kroz muziku, muzičke trendove, popularnost određenih izvođača, kako vidite taj vremenski tok, šta vidite u tom „rokenrol ogledalu“?

    Jurij Ševčuk
    © Sputnik / Aleksej Filipov

    — Bez obzira na to koliko je tvrd bio komunistički sistem šezdesetih godina, očigledno je da je neko veoma dobro prepoznao koliko je rok kultura zgodna. Imali smo neverovatnu sreću, bez obzira na sitne čarke sistema i rokenrola, on je blagonaklono gledan u toj bivšoj Jugoslaviji, od domova kulture, studentskih centara, preko državno finansiranih omladinskih novina, za nas je to bila totalna „dembelija“ jer sam ja predlagao uredniku šta god mi je padalo na pamet, sve mi je odobravao. Nismo radili za honorar, to nam nije bilo bitno, ali smo ipak bili plaćeni. Naravno, da je rokenrol mnogo tresao kavez sistemu, ne bi dobro prošao, ali sve što se dešavalo bilo je elegantno urađeno.

    Koliko danas, prema Vašoj oceni, ima prostora u medijima za rokenrol u najširem smislu, pogotovo za domaći?

    — Kada dođete na kiosk, vi ćete da se susretnete zaista sa sumrakom civilizacije. Zaista je tako. Rokenrol kultura je u tragovima, rokenrol kritika gotovo da ne postoji. Nisam siguran da ne postoji interesovanje kod ljudi, da im neko skrene pažnju na nešto, da im ukaže da je taj i taj bend nešto ukrao ili nešto dobro napravio. Ali tako je u celom svetu, nije to ništa specifično za nas.

    Da li sada spremate nešto novo, čime se bavite?

    — Dugo pišem neku vrstu enciklopedije jugoslovenske zabavne muzike, to je predivan period, muzička zavesa mog odrastanja, neverovatnom brzinom odlaze izvođači te scene i želim to da zabeležim. Kancona, šansona, Arsen Dedić, Dragan Stojnić, Tihomir Petrović, Tereza Kesovija, festivali zabavne muzike, izuzetno lep period i mnoštvo zanimljivih priča koje održavaju jedan dobar duh vremena.

     

    Tagovi:
    enciklopedija, rokenrol, muzika, Petar Janjatović, Jugoslavija, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga