13:00 24 April 2019
Slušajte Sputnik
    Ruski vitez Sergej Simunjin, član istorijsko-naučnog kluba iz grada Brjanska
    © Sputnik /

    Rusija je zemlja vitezova (video)

    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    0 161

    U savremenom svetu viteštvo je asocijacija na davno prohujala vremena i, mahom prevaziđene, idealne predstave o moralnosti, doslednosti, herojstvu. Da viteštvo, ipak, nije izumrlo dokazali su gosti Sputnjika — mladi vitezovi iz Rusije, učesnici nedavno održanog Drugog međunarodnog viteškog festivala u Despotovcu.

    Festival „Despot Stefan Lazarević — Džast aut 2016“ održan je od 26. do 28. avgusta pod zidinama manastira Manasija kod Despotovca. Festival, čiji je cilj promovisanje kulturnog nasleđa prvog srpskog viteza, despota Stefana, okupio je 350 vitezova iz 15 država.

    Posebno zapaženi na festivalu bili su vitezovi iz Rusije, koji kažu da su oduševljeni srdačnošću svojih domaćina. Sergej Simunjin, Aleksandar Šabalin i Aleksandar Panaskin su u razgovoru za Sputnjik objasnili šta ih je privuklo da se posvete viteštvu koje je većini njihovih vršnjaka samo „maglovit“ pojam vezan za kompjuterske igre, popularne televizijske serijale i bioskopske blokbastere.

    Međunarodni festival viteštva Despot Stefan Lazarević
    © Tanjug / Oksana Toskić

    Kakve utiske nosite s festivala, zbog čega je on, prema vašem mišljenju, značajan?

     Sergej Simunjin: Ja sam član studentskog naučno-istorijskog kluba koji se bavi rekonstrukcijom ranog srednjeg veka, perioda od 9. do 11. veka, odnosno epohom vikinga. Ovo je moje prvo putovanje u Evropu i uopšte u inostranstvo. Oduševljen sam toplinom s kojom nas je dočekao narod u Srbiji. Kada su organizatori najavljivali izlazak ruskih vitezova, u publici se orilo, a posle naših nastupa prilazili su nam Srbi i govorili nam da smo bili odlični. 

     Aleksandar Šabalin: Ja sam član kluba za istorijsku rekonstrukciju „Medveđi dvor“ u gradu Ufi u Baškiriji. Imam veoma pozitivne utiske o Srbiji. Sama manifestacija nije velika, na njoj nema tako mnogo učesnika kao na najvećim ruskim festivalima ove vrste. Čudesno je samo mesto na kojem se on odigrava — manastir Manasija i tvrđava. 

    Ruski vitezovi na Drugom međunarodnom viteškom festivalu Despot Stefan Lazarević u Despotovcu
    Ruski vitezovi na Drugom međunarodnom viteškom festivalu "Despot Stefan Lazarević" u Despotovcu

    Kako izgledaju viteški festivali u Rusiji?

     Aleksandar Panaskin: Ovaj festival podseća na one koji su se u Rusiji održavali ranije i nama deluje pomalo nostalgično. Prisustvujemo rađanju viteškog pokreta u Srbiji. Sam festival ima veliki potencijal, a to važi i za mesto na kojem se on održava. Sam manastir mu daje posebne atribute srednjovekovne epohe. Verujem da će se festival u budućnosti razvijati u pravcu razdvajanja epoha, kako se ne bi mešali vitezovi koji oživljavaju period ranog i oni koji oživljavaju period poznog srednjovekovlja. 

     Aleksandar Šabalin: Festivali ove vrste se u Rusiji održavaju od kraja devedesetih godina. Jedan od festivala koji je na mene ostavio poseban utisak bila je rekonstrukcija bitke na Kulikovom polju. On je održan 2003. godine. 

    Šta je publika mogla da vidi na festivalu u Despotovcu? 

     Aleksandar Panaskin: Pored viteških borbi, bili su predstavljeni i život u srednjovekovnom vojnom logoru, razni zanati i radionice, poput gađanja lukom i strelom ili pletenja srednjovekovnih pancira. 

     Aleksandar Šabalin: Pored toga, prve i druge večeri, na padini podno manastira, u velikom prirodnom amfiteatru, održavao se centralni program koji su činili nastupi plesnih izvođača, muzičkih ansambala, akrobata, vatreni šou-program. Potom su vitezovi i stručnjaci za istorijsku rekonstrukciju izvodili svoje srednjovekovne borbene nastupe. 

    Kako ste se uopšte zainteresovali za viteštvo, šta vas je privuklo da se bavite istorijom na ovaj način?

    — Sergej Simunjin: Kao prvo, to je živa istorija koja omogućava čoveku da se približi ljudima i događajima iz prošlih vremena, da oseti kako su živeli njegovi preci, da obuče kostim koji je zasnovan na istorijskim i arheološkim podacima. Takođe, može da izuči neki zanat. Ja se, na primer, bavim pletenjem pancira po uzoru na one srednjovekovne i od tog zanata živim. 

    Privukla me je i mogućnost da makar donekle osetim i iskusim način života srednjovekovnih ljudi, da doživim osećaj izlaska na bojno polje, odeven onako kako su bili odeveni srednjovekovni vitezovi. Dopada mi se i to što sam bio u prilici da pročitam veliki broj knjiga i istorijskih izvora, a posebnu draž svemu ovome daje mogućnost putovanja. Veoma je važno i to što imam mogućnost da se upoznam i da razgovaram s izuzetno velikim brojem ljudi. Naravno, ovo je i mogućnost da se čovek izdvoji iz gomile. 

    Postoje li među srednjovekovnim likovima, recimo onima iz ruskih letopisa, neki koji vas posebno inspirišu?

     Sergej Simunjin: Istorijske ličnosti su, naravno, inspirativne, ali mi se ne bavimo rekonstrukcijom života konkretnih ljudi iz prošlosti jer je reč o periodu o kojem ima veoma malo pisanih izvora — to je rano srednjovekovlje, od 9. do 11. veka. A da bi se, recimo, rekonstruisao život nekog kralja, potrebno je da uz njega budu i stotine podanika i vojnika. 

    Da li se prilikom rekonstrukcija savetujete s istoričarima i drugim stručnjacima? 

     Sergej Simunjin: Razgovaramo s arheolozima, s lingvistima, sa stručnjacima svih disciplina koje se prepliću s istorijskim naukama.

     Aleksandar Šabalin: Mnogi istraživači, istaknuti istoričari ili arheolozi, povezali su se s viteškim pokretom i počeli da se bave rekonstruisanjem istorijskih događaja, želeći da svoja naučna interesovanja prodube i da se bolje upoznaju sa srednjovekovnom kulturom. Isto tako, ljudi koji su počeli kao članovi istorijskih klubova, kasnije su na osnovu toga izabrali profesiju. Mnogi od njih postali su veliki stručnjaci u svojim oblastima. 

    A koliko je vaš izbor da se bavite viteštvom uticao na vaš privatni život, na svakodnevicu?

     Aleksandar Panaskin: Upoznajemo se s raznim zanatima, izrađujemo stvari sopstvenim rukama. Mislim da su ljudi iz onog vremena bili veoma samostalni, odlučni, to su ljudi koji zaslužuju poštovanje i divljenje. Naučili smo da se u svakodnevici oslobodimo stresa, da lakše podnesemo umor, da budemo odlučniji kada treba da napravimo neki izbor, da delamo brzo. 

    Koliko je, prema vašem mišljenju, poštovanje i negovanje tradicije važno za savremenu Rusiju?

     Sergej Simunjin: Mislim da je ova vrsta rekonstrukcije istorijskih događaja važna i za Rusiju i za svaku drugu zemlju. To je, kao prvo, jedan kvalitetan čas žive istorije, čovek tu ima priliku da vidi i sazna ono što ne može da pročita u knjigama, da nosi odeću iz tog vremena. Kao drugo, u školama se predaje neka vrsta uprošćene istorije, mnogo toga se prećutkuje, pred mnogim događajima se zatvaraju oči, uglavnom iz političkih razloga. Istoriju u velikoj meri određuje politika. Mladi čovek koji učestvuje u rekonstrukciji neminovno postaje patriota. Što se više bavim rekonstrukcijom, sve više se zanimam za istoriju svoje zemlje. Ranije sam, recimo, mislio da su zapadni vitezovi odvažni momci, a sada sam, pročitavši mnoštvo nemačkih prevoda, raznih zapadnih i ruskih izvora, shvatio da su naši momci bili izuzetni. 

    Rat u Siriji doveo do toga da se 80 odsto stanovništva nađe u siromaštvu, a životni vek je skraćen za 20 godina.
    © Flickr / Alessandra Kocman

    Postoji li viteštvo u savremenom svetu, u potrošačkom društvu, i šta bismo mogli da naučimo od srednjovekovnih vitezova?

     Aleksandar Panaskin: Istražujući ono vreme, oblikujemo i onaj svet. U tom rekonstruisanom svetu vidimo da napredak ide određenim putem koji savremeni čovek prilično teško može da razume i shvati. Ne možemo da kažemo da se savremeni mladi ljudi loše ponašaju, ali se ponašaju na potpuno drugi način. Možemo da kažemo da postoji neka osnova, zajednička nit napretka. U savremenosti viteštvo, naravno, postoji, ali se ono u velikoj meri promenilo. Savremeno viteštvo je, najjednostavnije rečeno, dogovor ljudi o materijalnim dobrima i o ponašanju jednih prema drugima. Sada postoje takvi kodeksi ponašanja, ali oni se potpuno razlikuju od onih srednjovekovnih i takođe vode određenom napretku i razvoju. 

    Postoji li, prema vašem mišljenju, neko među savremenim političarima ko se ponaša kao vitez ili u politici nema viteštva? 

     Aleksandar Šabalin: Kada se bavimo rekonstrukcijom istorijskih događaja i istorijom uopšteno, shvatamo da u Rusiji nikada ništa nije bilo jednostavno, posebno u teškim vremenima. Ona su zahtevala snažne ljude koji su morali da donose teške odluke. Mislim da ni danas nije mnogo lakše. Kada govorimo o viteštvu, zamišljamo nešto idealno, nešto uzvišeno, razne Parsifale, Lanselote, zamišljamo kralja Artura, ali to su, zapravo, likovi iz bajki. To su u stvarnosti, naravno, bili ljudi mnogo manje principijelni, manje dosledni. Političari su, takođe, ljudi od krvi i mesa i ništa ljudsko nije im strano. Ipak, ukoliko slede određene principe, ukoliko su dosledni, zaslužuju poštovanje. 


    Tagovi:
    viteštvo, Manasija, srednji vek, vitez, ruski vitezovi, festival, Drugi međunarodni viteški festival u Despotovcu, Despot Stefan Lazaervić, Despotovac, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga