05:06 24 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Petar Janjatović i Momčilo Rajin
    © Sputnik /

    Pank su danas Snouden i Asanž

    Kultura
    Preuzmite kraći link
    0 80
    Pratite nas

    U Engleskoj je u vreme nastanka panka bila situacija koju možemo da poredimo sa našom danas — privatizovala su se velika državna preduzeća, prodavali rudnici, mnogi ljudi su ostajali bez posla, štrajkovi su bili svakodnevni. London je te čuvene 1976. godine smrdeo, jer su đubretari dve nedelje odbijali da odnose đubre, kaže Momčilo Rajin.

    „Svakoj generaciji je neophodan neki izraz kao pank, naprosto da bar na trenutak probaju da zaustave stvari za koje misle da idu pogrešnim tokom i da se krene, makar i uskim ulicama, do nekog novog polja“, izjavio je Momčilo Rajin, urednik programa SKC-a krajem ’70-ih i početkom ’80-ih godina i jedan od najzaslužnijih ljudi za pojavu panka i novog talasa u Beogradu, u emisiji „Orbita kulture“ posvećenoj 40. godišnjici panka.

    „Danas postoji tzv. ’uradi sam‘ scena. To je jedan ogroman broj mladih bendova iz celog sveta koji jedni drugima pomažu, organizuju turneje, spava se kod drugara, pozajmljuje se oprema i to je jedna ’no budžet‘ varijanta. U krajnjoj liniji, svakog časa u Beogradu u nekom klubu se pojavi bend koji je stigao iz neke daleke zemlje. Bukvalno, oni sebe finansiraju tako što sviraju od grada do grada i to jeste neki pank duh i način da mimo sistema funkcionišeš i nahvataš neku svoju publiku“, rekao je Petar Janjatović, rok novinar i autor „Eks-Ju rok enciklopedije“.

    London 1976. — Beograd 2016.

    Janjatović: Pank je prilično brzo stekao sledbenike u Jugoslaviji. U „Ilustrovanoj politici“ i takvim medijima bilo je sve to slikovito i imali su naslove „Agresija“, „Anarhija“… Znam da su neki stariji ljudi u to vreme kad su išli u London bili u frci da će ih pankeri tući, a kad su se vraćali, pričali su: „Bože, kako su fini i ljubazni…“

    Što se tiče Engleske, pank je došao u vrlo zanimljivom političkom trenutku kad je Margaret Tačer krenula da zavodi gvozdenu disciplinu. Većina ranih pankera bili su iz radničke klase, a rekao bih da su skoro svi jugoslovenski pankeri dolazili iz dobro situiranih familija, što je ključna razlika između engleskog i našeg panka.

    Rajin: Pank je pre svega belačka kultura i on je bio usmeren prema beloj omladini koja se sredinom ’70-ih našla usred svih tih pritisaka. U Engleskoj je u to vreme bilo nešto što možemo da poredimo sa ovim našim stanjem — privatizuju se velika državna preduzeća, prodaju se rudnici, mnogi ljudi su ostajali bez posla, štrajkovi su bili sve vreme. London je te čuvene 1976. godine smrdeo, jer su đubretari dve nedelje odbijali da odnose đubre i to je bila situacija u kojoj su neki mladi ljudi želeli da izraze svoje nezadovoljstvo takvim stanjem. I to stanje besperspektivnosti je bilo sudbinski vezano za nastanak panka.

    Buntovni jugonostalgičari

    Janjatović: „Pankrti“ iz Ljubljane su bili rodonačelnici panka u Jugoslaviji. Sa druge strane, Rijeka je bila vrlo zanimljivo mesto gde se pank brzo primio. Mislim da to ima puno veze sa blizinom zapadnih granica zato što je doturanje ploča bilo neopisivo lakše. Zanimljivo je da je i Novi Sad vrlo brzo dobio svoju scenu zasnovanu na pank zvuku, mada su se oni kasnije bolje pokazali u okviru novog talasa.

    Rajin: Interesantna stvar sa „Pankrtima“ je da je beogradski susret sa pankom bio baš preko „Pankrta“ krajem ’77. Bilo je gostovanje ljubljanskog ŠKUC-a, to je bio njihov studentski centar, u našem SKC-u u okviru programa trodnevne razmene. I onda su oni, između ostalih, doveli i „Buldožer“ koji je tada bio afirmisan i poznat, mada nikad pre nisu održali beogradski koncert. Prvo veče su otvorili „Pankrti“ i bilo je zanimljivo gledati raznoliku publiku u velikoj sali SKC-a zavaljenu u plišane fotelje kako slušaju pank.

    Janjatović: Ja bih kao ključnu stvar panka i novog talasa podvukao dolazak novih tekstova. Potpuno drugačije teme i drugačiji tekstovi su se pojavili u rokenrol muzici i u svetu, a posebno kod nas. Došli su klinci koji su pevali o stvarima koje do tada nisu zabeležene u domaćoj popularnoj muzici i to je otvorilo brojna vrata. Mislim da je dobar deo popularnosti tadašnjih bendova bio upravo zbog tekstova. Dovoljno je da pomenem Džonija Štulića. Zanimljivo je da su većina, tada vrlo politički kritičkih autora, danas, po raspadu zemlje, neki od najvećih zagovornika bivše Jugoslavije.

    Pesme o večitim problemima mladih

    Džo Stramer
    © AP Photo / Reed Saxon

    Rajin: Danas je problem što industrija i establišment prosto usisavaju bendove, pa im istupe tu oštricu koju su imali na početku. Tako to izgleda kada industrija počne da pravi pare na nečemu što je izgledalo kao buntovno i što se ne radi iz te vrste interesa. Mislim da u svakoj vrsti muzike imate ljude koji ne pristaju na situaciju koju vide oko sebe.

    Pre oko mesec dana je zvanični London trebalo je da obeleži godišnjicu panka i to je izazvalo dosta polemika da li to uopšte treba da se obeležava na tako pompezan način kao turistička atrakcija. Onda je sin Malkolma Meklarena i Vivijen Vestvud napravio jedan gest ili akciju što liči na nešto što je njegov otac radio pre 40 godina. Naime, on je skupio celokupnu memorabiliju koju je imao u svom vlasništvu, zakupio trajekt na Temzi i zapalio sve to u znak protesta skrećući pažnju da se ne može tako odnositi prema tom nasleđu. Kao istoričar umetnosti imam tu jednu zamerku. Mogu da razumem tu vrstu gesta, ali naprosto mi je žao, jer dokumente prošlosti ipak treba čuvati da bi se predstavili onima koji dolaze iza nas.

    Janjatović: Na primeru Caneta i „KUD Idijota“, jednog od najznačajnijih post-pank bendova na području bivše Jugoslavije, vidi se da i u poznim godinama iste stvari za koje su se borili i kao klinci funkcionišu i dalje. Tekstovi „Partibrejkersa“ potpuno korespondiraju sa svim problemima današnjice kao što su korespondirali i u najranijijoj fazi, početkom ’80-ih. Tekstovi KUD Idijota, nažalost, i dalje su aktuelni. Dakle, govorimo o tim večnim problemima koji, u principu, satiru sve generacije.

    Danas imamo izvrstan bend „Repetitor“ u Beogradu koji je mogao da nastane i ’77. To o čemu njihov lider peva je takođe problem odrastanja danas, a nažalost, problemi su sve veći.

    Dadizam radničke klase

    Rajin: Pank je pre svega, raskid sa prošlošću, ili sa sadašnjicom. I u tom smislu, pojava panka se može povezivati sa pojavom dade ili dadaizma ’20-ih i ’30-ih godina prošlog veka.

    Može se govoriti o tome da je tehnologija donela mnogo zla, ali sa druge strane, ona je donela i mnogo dobra. To što rade Snouden i Asanž, ne bismo imali bez savremenih tehnologija, a to je napravilo takav odjek kakav su pankeri imali ’70-ih godina. Ako bih pravio neki pandan između te generacije i ove današnje, onda bih rekao da je to način na koji se može takva vrsta udara izvršiti.

    Omiljena pank pesma — „Pretty Vacant“ „Seks pistolsa“.

    Janjatović: Ima jedna pesma „Parafa“, „Javna kupatila“, koja je meni fenomenalna zato što govori o fudbalskim navijačima koji koriste stadione da bi isterali frustraciju. I to tretiraju kao javna kupatila.

    Tagovi:
    dadaizam, Novi talas, pank, KUD Idijoti, Seks pistols, Partibrejkers, Momčilo Rajin, Eduard Snouden, Zoran Kostić Cane, Margaret Tačer, Petar Janjatović, Džulijan Asanž, SFRJ, London, Slovenija, Velika Britanija, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga