06:15 20 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Goran Paskaljević
    © Sputnik / Rajko Martinović

    Goran Paskaljević: Tajkun tajkunu nije vuk, običan čovek ga ne zanima

    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1191
    Pratite nas

    Današnji svet je podeljen na kaste. Tajkun iz Beograda bliži je tajkunima iz Moskve i Njujorka nego srpskom seljaku, jer ga s ovom dvojicom povezuju zajednički interesi, kaže u razgovoru za Sputnjik reditelj Goran Paskaljević.

    Vrhovi Himalaja, prostranstvo prepuno veličanstvenih hramova i svetilišta, tradicija i duhovnost naroda koji živi tik uz nebo čine ambijent u kojem se odvija radnja filma „Zemlja bogova“ našeg uglednog reditelja Gorana Paskaljevića.

    Ova prva srpsko-indijska koprodukcija, snimljena na hindu jeziku, uz indijske glumce, u Beogradu će premijerno biti prikazana 9. marta, u Dvorani Kulturnog centra Beograda. „Zemlja bogova“ je svetsku premijeru imala prošlog septembra u Torontu. U međuvremenu, film je otkupio svetski gigant „Amazon“, čime je omogućio da ovo Paskaljevićevo ostvarenje pogledaju milioni ljudi u više od 140 zemalja sveta.

    Goran Paskaljević je i autor scenarija zasnovanog na poeziji nobelovca Rabindranata Tagora. U središtu priče je čovek koji se nakon nekoliko decenija vraća u svoju sredinu, suočen s neprihvatanjem i predrasudama. Paskaljević film određuje kao veoma intimno autorsko delo, što potvrđuju i evropski kritičari koji dobro poznaju njegov rad. Indusi ga, međutim, prepoznaju kao delo indijske kinematografije.

    Koliko je na filmsku priču uticao Vaš intimni susret s kulturom prilično dalekom i na određeni način nedokučivom ljudima s našeg podneblja?

    — Još kao mladić rado sam čitao Tagorove stihove i bio fasciniran jednim potpuno drugačijim pogledom na svet. Već tada sam želeo da odem u Indiju. Ta želja mi se, konačno, ostvarila pre četiri godine, kada su me pozvali da budem predsednik velikog nacionalnog festivala u indijskom letovalištu Goa. Širom Indije, u sedam ili osam gradova, prikazivali su se moji filmovi, u vidu retrospektive, tako da sam putovao sa suprugom po Indiji dva i po meseca. To čoveka zarazi, navede ga da zavoli ovu zemlju i da počne pomalo i da je razume.

    Viktor Benerdži, moj glavni glumac, i prijatelj, pozvao me je tada u svoj dom u podnožju Himalaja. Predložio mi je da zajedno radimo nešto, a ja sam ga pitao šta ja kao Srbin mogu da radim u Indiji. Video je da sam dosta vezan za Indiju, da čitam o njoj, da se bavim njihovom kulturom, da sam zavoleo zemlju. Organizovao je da oko mesec dana putujemo kroz Himalaje i ja sam bio potpuno fasciniran. Kada smo počeli da pišemo scenario, rekao mi je da se vratim u Crnu Travu, na jug Srbije, odakle su moji roditelji, da pišem kao da se priča događa tamo, a on će onda da je dopuni. Tako smo dobili nešto što je, istovremeno, veoma slično i veoma različito.

    To govori u prilog univerzalnosti priče?

    — Dobra umetnička dela moraju biti razumljiva svuda u svetu, a ne samo kod kuće. Ne prihvatam ideju da treba raditi samo iz svog dvorišta.

    Kako je na Vas uticao sam predeo, ceo ambijent u kojem ste snimali? Da li je on zabeležen na filmu?

    Španski režiser Karlos Saura
    © AP Photo / RICCARDO DE LUCA

    — Potpuno sam fasciniran Himalajima, prelepi su! Bili smo smešteni na 2.500 metara, blizu sela u kojem smo snimali, u nekom kampu, prilično luksuznom, s kupatilima, ali u njemu često nije bilo vode. Sve muke se, međutim, zaborave kad ujutru sednete ispred tih šatora, pijete kafu i vidite ispred sebe snežne vrhove Himalaja. Naravno da ima mnogo pejzaža u filmu, on je vizuelno veoma snažan. Sama priča je krajnje jednostavna, govori o tome da se tamo ništa nije promenilo — u smislu podele na kaste, u smislu odnosa prema ženama koji je isti hiljadu godina. Povratak glavnog junaka je, zapravo, ponovni susret sa svetom koji je ostao učauren u svoje predrasude. Žene u Indiji su krajnje zapostavljene, posebno u ruralnim sredinama, u kojima su gotovo sluškinje. Udaju se sa 15, 16 godina, na osnovu aranžiranih brakova koje sklapaju njihovi roditelji. Ustaju u četiri ujutru, namiruju stoku, zatim rade u polju, posle toga brinu o deci… a muškarci sede, pijuckaju kaficu, zatim neki lokalni alkohol, pričaju… Stala bi Indija kada bi žene odlučile da štrajkuju!

    S obzirom na to da je film snimljen u sredini koja je drugačija od naše, šta je, prema Vašem osećanju, ključno u toj različitosti, posebno za nas ovde, šta ste Vi naučili od te kulture? I kako je to uticalo na samu priču?

    — Mislim da je naš svet sve više okrenut isključivo materijalnim vrednostima, a kod njih je duhovnost veoma razvijena. U toj oblasti — „Zemlji bogova“, nalazi se stotinak najvažnijih hindu hramova i svetilišta. Tu je Kedarnat — to je njihov Hilandar — koji je zabeležen i u mom filmu. Hindusi snažnije doživljavaju ovaj film nego gledaoci u Evropi, to sam uočio na premijeri u Indiji. Hiljade hodočasnika svakodnevno posećuju hram Kedarnat, pešice se uspinju na 3.800 metara. Gotovo svaki hindus mora makar jednom u životu da poseti ovaj hram, žrtva nije bitna. Pre tri godine tamo je bio zemljotres, klizište je odnelo 30.000 života. Hram je bio okružen novim naseljem, počeo je da se razvija turistički. Posle 20 minuta zemljotresa, sve je bilo srušeno do temelja, samo je hram ostao. I kako oni sada da ne veruju da je Bog poslao opomenu da se ne komercijalizuju takve stvari, da vera mora da ostane čista? I ja sam postao pomalo sujeveran u Indiji. Ne verujem da nešto drugo upravlja mojom sudbinom, ali sam shvatio da čovek mora povremeno da stane i da se zapita šta radi, šta je važno u životu, da se zapita da li voli ili mrzi, da li je opterećen sujetom. Tamo je mnogo manje sujete nego ovde.

    Da li je i tamo globalizacija uzela maha, koliki je uticaj medija, koliko su žitelji Indije podložni tome?

    — Bolivud stvara jednu lažnu sliku o životu u Indiji, mislim da i kod njih ta tabloidna istina ili slika sveta uzima maha. Svi bi oni želeli da žive kao njihovi superheroji iz filmova, jer ti glumci zarađuju milione dolara. Bolivud dosta loše utiče na kulturu Indije, sve je manje povratka tradicionalnoj kulturi. Ipak, kod nas je to potpuno prevladalo, a oni se i dalje „lome“.

    Uveliko pripremate i novi filmski projekat, čiji je radni naslov Moj sin Muhamed. Film će se snimati u blizini Rima, s italijanskim i francuskim glumcima i ekipom saradnika iz Srbije. Naslov, rekla bih, sugeriše na jednu od najbolnijih tema današnjice?

    — Tako je. To je jedna intimna priča o dečaku-izbeglici koji luta Italijom s jednim malo starijim prijateljem. Kada ga prijatelj napusti, on ostaje sam, pronalazi ga jedna porodica koja želi da ga usvoji i da ga promeni u nešto drugo, ali on to ne želi. Tema filma je mogućnost adaptacije izbeglica u Evropi.

    Da li verujete da film, i umetnost uopšte, mogu da utiču na svest ljudi? Da li mogu da se suprotstave strahu (koji, pored ostalog, šire mediji) kao jednom od osnovnih razloga za neprihvatanje izbeglica?

    Da ne verujem da film može nešto da promeni, verovatno se ne bih ni bavio njime, ali, svestan sam da je to vrlo ograničen uticaj. Srećan sam, ipak, ako je makar deset ljudi koji su pogledali moj film došlo do nekih novih saznanja. To je sve što ja kao umetnik mogu da uradim. To je, međutim, odgovornost političara — da znaju šta rade… ali obično ne znaju… Svestan sam da ne mogu sve izbeglice da se presele u Zapadnu Evropu, ali, da ti ljudi ne bi bežali iz svojih zemalja, treba im pomoći da žive bolje. Oni ne traže „mercedese“ i vile s bazenima, potrebno im je da imaju mali krov nad glavom, da im se deca školuju, da se prehrane — u tom slučaju će vrlo rado ostati kod kuće. Koliko naših mladih ljudi odlazi iz Srbije, i to školovanih? Iz Hrvatske odlazi još više njih, a ona je deo Evropske unije. Polako ove naše zemlje iz regiona ostaju bez veoma bitne generacije obrazovanih ljudi. Ko će onda ove naše zemlje da gradi? Beč i Toronto su, posle Beograda, postali najveći srpski gradovi.

    Rekli ste mi, pre ovog razgovora, jednu interesantnu misao — da je današnji svet podeljen na kaste. Da li Vas je na nju inspirisao boravak u Indiji?

    — Nemoguće je ne razmišljati o kastinskoj podeli u Indiji, to je tamo i dalje veoma prisutno, nešto malo se menja u velikim gradskim centrima, ali 80 odsto brakova je i dalje aranžirano. Teško možete da se udate, bez obzira na ljubav, za mladića koji je iz druge kaste, jer je čitava porodica protiv vas. To me je dovelo do pomisli da je ceo svet, zapravo, podeljen na kaste. Tajkuni iz Beograda, Moskve i Njujorka su mnogo bliži međusobno — jer imaju zajedničke interese — nego tajkun iz Beograda i srpski seljak, ili tajkun iz Rusije i stanovnik Sibira… U svetu je nastala socijalna podela koja je sve jača. Pogledajte stari film „Velika iluzija“ Žana Renoara. On upravo o tome govori, ali nije uspeo da nam prenese poruku do današnjih dana.

    Tagovi:
    Goran Paskaljević
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga