19:20 28 Jun 2017
Beograd+ 34°C
Niš+ 35°C
Slušajte Sputnik
    Književnik Peter Handke

    Handke: I kad sam pisao o snegu u Srbiji, to je bio skandal

    © AP Photo/ Kerstin Joensson
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    12253600

    Neću napisati „Zimsko putovanje u Siriju“, u Irak još manje. Svako radi kako može. Ili kako ne može, kaže veliki austrijski pisac.

    „Ja sam u Srbiji uvek samo dva-tri dana, a da bih znao da li se, i šta, promenilo, morao bih da živim ovde. Možda sam se samo ja promenio, stariji sam“, kaže nam, uz osmeh, jedan od najvećih evropskih pisaca Peter Handke, glavni gost novosadskog književnog festivala Prosefest, u kratkoj pauzi između dva susreta — sa učenicima gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ i onog sa decom iz Velike Hoče, koji je upriličen u Matici srpskoj.

    Ovogodišnji laureat nagrade „Milovan Vidaković“, čijim je svečanim uručenjem u sali Srpskog narodnog pozorišta i otpočeo ovogodišnji festival, još pod utiskom dobro osmišljenih pitanja „Zmajevih“ đaka spremljenih za velikog pisca, nevoljno odgovara na naše pitanje o promenama u svetu koje su se desile između njegova dva dolaska u Srbiju. Nije on, kaže, ni političar, ni sociolog, a nije ni novinar… Ipak, podsećamo ga da je naša zemlja, u trenutku kad je nastajala njegova „Pravda za Srbiju“, bila izopštena i usamljena, a da je danas, čini se, mnogo onih zbog kojih bi se svetu mogao uputiti neki sličan tekst, i pitamo da li ima potrebu da te „novine“ prevede u književnost…

    „Ne, ja neću napisati ’Zimsko putovanje u Siriju‘, u Irak još manje“, nedvosmislen je Handke.

    „Svako radi kako može. Ili kako ne može. I ja osećam i patim kao svaki čovek u svetu. Ali, poneki put zaboravim. I desi se da tada vidim samo jednog leptira. Ili oči jednog deteta… I to je isto svet…“

    A pred radoznalim đacima Zmajeve gimnazije, prisetio se pisac „Golmanovog straha od penala“, „Moravske noći“ i „Neba nad Berlinom“, kako je i „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju“ nastalo iz jednostavne želje: da se napiše kako je bilo…

    „Jednostavno, hteo sam da pišem, reč po reč, da ispripovedam kako je to bilo 1995. godine, kada smo došli u Beograd, kako su ljudi prodavali benzin u kanisterima na ulici, kako smo išli preko Debelog brda u Bajinu Baštu, kako je padao sneg u maju, kako sam želeo da se odvojim od svih i da sam opažam svet… Kako je cela Srbija bila prazna, a onda je došla zima… Želeo sam to da pripovedam, ništa drugo. I to je ispao skandal. No, nikad se nisam pokajao zbog toga. Nema kajanja, ali nema ni umirenja, zadovoljstva. Jednostavno, tako se dogodilo…“

    Pred mladim čitaocima otkrio je i to da nikada nije govorio o državi i da nikada nije bio državni pisac. On je, kako je kazao, pisac predela, pisac ljudi i toga u kojoj su meri oni različiti u toj prirodi.

    „Nisam neko ko smatra da se iz istorije nešto može naučiti. Ja sam antiistorik. Verujem u prirodu i u pojedinačne ljude. To je za mene književnost“, objasnio je Handke.

    Na ulasku u svečanu salu Matice srpske sačekala ga je grupa od četrdesetoro dece sa Kosova, iz Orahovca i Velike Hoče… Došli su sa profesorima u najstariju kulturnu ustanovu u Srba da je posete, ali i da se sretnu sa omiljenim piscem, sa prijateljem… „Kako si, Peter“, pita ga, uz pozdrav, jedna od profesorki i daje mu poklon — košaru sa crvenim uskršnjim jajima. Predsednik Matice srpske Ivan Negrišorac, uz govor dobrodošlice, daruje mu majicu sa znakom Letopisa Matice srpske… A onda i deca i pisci, i pesnici i izdavači sedaju za duge stolove u svečanoj Matičinoj sali.

    Pitamo Handkea šta mu znači ovaj susret sa decom kojoj je poklonio i deo novca od velike Ibzenove nagrade…

    „Malo sam im dao“, kaže, gledajući u lica dece, koja mu uzvraćaju osmesima. „Ja bih im mnogo više dao. Ali, vrlo sam srećan što sam deci u Orahovcu poklonio veliki televizor na kome sada mogu da gledaju Ligu šampiona, Real Madrid, Barselonu… Nadam se samo da će imati struje…“

    Otkriva nam pisac i da je prvobitni plan bio da im novcem od nagrade napravi bazen u Velikoj Hoči, ali se od toga odustalo. Bolje je, kaže, fudbalsko igralište i jedan zatvoreni prostor za stoni fudbal…

    „Bilo bi lepo izgraditi i bazen, ali ja nemam više para“, uz osmeh i sa malo nelagode kaže Handke, odlazeći da se fotografiše sa svojim kosovskim prijateljima…

    Tagovi:
    književnost, deca, Peter Handke, Austrija, Kosovo i Metohija, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga