04:54 16 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Roman Simović

    Voleo bih da se vratim ovde, u svetu je surovo (video)

    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    0 151

    Virtuoz na violini Roman Simović jedan je od gostiju jubilarnog, petog festivala ruske muzike „Boljšoj“ u Drvengradu, na Mokroj gori.

    Simović je u četvrtak uveče nastupio na otvaranju festivala, u pratnji Simfonijskog orkestra „Boljšoj“, pod upravom dirigenta Srboljuba Dinića.

    Sinoć je publika u Drvengradu ponovo u prilici da uživa u Simovićevom umetničkom nadahnuću. Proslavljeni violinista nastupio je u okviru gudačkog kvinteta formiranog specijalno za festival. Zajedno s violinistom Robertom Lakatošem, violistkinjom Milenom Simović, violončelistima Timom Hjuom i Ksenijom Janković i pijanistom Vladimirom Miloševićem, Simović izvodi dela Dvoržaka, Šuberta i Rahmanjinova.

    S uglednim muzičarem razgovarali smo o utiscima sa nastupa pod vedrim nebom, o saradnji s genijalnim ruskim dirigentom Valerijem Gergijevom, muzičkom putu koji je išao od Ukrajine, preko Crne Gore, do Rusije, iskustvu stečenom u Londonskom simfonijskom orkestru, u kojem je Simović koncertmajstor, i budućnosti mladih muzičara u svetu u kom vladaju vrednosti strane vrhunskim umetnicima.

    Pripreme za početak Boljšoj festivala.
    © Sputnik / Aleksandar Milačić

    Pored toga što morate da vežbate i da se pripremate za koncerte, morate da se družite i s nama novinarima. Kako izdržavate taj tempo, da li je za to potreban poseban trening?

    — Upravo sam imao dvadeset dana odmora, bio sam u Crnoj Gori na moru, tako da sad imam novu energiju. Svakome od nas je vrlo važno da se povremeno resetuje, jer dolazi do prezasićenja, i onda čovek prestane da uživa. Ali, već osećam da je tempo neverovatan. Sutra-preksutra idem u Hrvatsku. Moja supruga Milena i ja sviramo duet u Zadru na festivalu, a posle idemo zajedno na još jedan veliki festival. Radiću sa klincima, isto kao i ovde, i sviraću sa velikim ljudima. Biće mi čast da sviram sa Jevgenijem Kisinom. Trebalo je da bude (Leonidas) Kavakos, ali on se razboleo, tako da će umesto njega biti (Dimitrij) Sitkovecki. 

    Imali ste u četvrtak uveče na otvaranju Boljšoja veličanstveni koncert na otvorenom. Publika je uživala u muzici, ali i u ambijentu. Kakav je bio Vaš osećaj u takvom okruženju?

    — Ja sam se protivio na početku i rekao sam Emiru (Kusturici) da je veoma problematično da na tom instrumentu koji trenutno posedujem prosto sviram na ulici. Nikad to ranije nisam radio, uvek sam uzimao drugi instrument za tako nešto, jer može da bude hladno, može da bude i vetrovito i, ne daj bože, da padne kiša. Reč je o „stradivariju“, tako da imam ogromnu odgovornost — nije moj instrument. Ali, na kraju je sve ispalo dobro, samo je bilo malo hladno na početku. Emir je u pravu, jer je to potpuno neverovatan ambijent između planina. Imate dole provaliju, a ovamo ste na vrhu te planine u sredini. Neverovatan pogled. Bio je to jedan veliki šou, videli smo onaj neverovatan vatromet… Svako se potrudio maksimalno, i mislim da je bilo veoma dobro.

    Jedan od gostiju festivala je veliki ruski dirigent Valerij Gergijev, s kojim Vi sarađujete i dobro se poznajete. Izjavili ste, između ostalog, kada ste pričali o tome kako ga vidite kao čoveka i umetnika, da je on obećao Vladimiru Putinu hiljadu koncerata u jednoj godini. Da li je to uspeo da ispuni?

    — Jeste. Ljudi mi ne veruju kada im pričam. Bio sam radoznao pa sam otišao na samo jedan od festivala koji on organizuje, „Uskršnji festival“. Orkestar sedne u čarter voz (nisam ni znao da to postoji), tu se ljudi hrane, spavaju, tuširaju, tu žive mesec dana. Ja sam došao na nedelju dana. Za nedelju dana održali smo četrnaest koncerata. Ujutru nismo znali šta sviramo tog dana. Ujutru nam stave note i bez probe se svira.

    Kako to utiče na umetnički kvalitet?

    — Utiče, naravno. Mora da utiče. Valerij je takav, on je veliki megaloman. Ostavio je iza sebe mnogo stvari. Gradi sale neprestano, kupuje instrumente, pomaže deci, pomaže svima nama umetnicima. On je neko ko prosto ne može da stane, to je njegov način života. On je takav, jedinstven, i svi se čude. Nikom nije jasno šta jede taj čovek, pa može to da izdrži, jer on više nije mlad. Ja mu želim da živi 150 godina, zato što nam je svima vrlo potreban, pozitivno utiče na sve nas i svi od njega mnogo učimo. On je čovek koji nikad ne odustaje. Ako je nešto zacrtao, on će to i da uradi. Jedna mnogo moćna ličnost!

    Roman Simović
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Roman Simović

    Bili smo u prilici da vidimo koliko je moćna ličnost proletos u Sava centru, na veličanstvenom koncertu Orkestra Marijinskog teatra, na kojem ste Vi dobili posebne ovacije. Kako veliki čovek utiče na velikog umetnika?

    — Svojim autoritetom, znanjem i temperamentom, i svim stvarima koje radi. Svojom brzinom, načinom života. Ja sam naučio mnogo od njega. Tokom ovih sedam godina koje sam proveo sa njim, svaki dan mi je bio vredan, nije imao cenu, zaista. Imao sam prilike da radim sa velikim dirigentima, ali ima nešto posebno u Valeriju. Bez uvrede, mislim da je jedinstven. Ima neku auru, ima neku energiju. Jednom se rađa takav čovek. Ljudi mnogo rade, ali ovo nije samo dirigovanje. On brine o svemu. Tu je 1.500 ljudi u Marijinskom o kojima on brine.

    Vi niste učili samo od Valerija, već i od života. Interesantan je Vaš životni put, gde ste pohađali školu i akademiju… Ukrajina, Crna Gora, Rusija… Kako biste povezali taj niz različitih iskustava? Ovde ima mnogo mladih pred kojima je tek muzička karijera, kako vidite njihove mogućnosti ovde, kako u Rusiji, u nekim drugim zemljama? Šta im ovde fali?

    — Ovde im fali da naša vlast shvati koliko su posebna deca na ovim prostorima za zemlju Srbiju ili za Crnu Goru, koja je vrlo mala. Ja sam prošle godine našao petoro ljudi koji neverovatno sviraju violinu. To nije standard dobar za Srbiju, to je nešto što je dobro i za Evropu, i to je nešto na šta treba da budemo ponosni. To se, nažalost, zapostavlja. Vrlo je bitno da postoje ovakvi festivali, jer ni klinci, niti njihovi roditelji, ne mogu sebi da priušte da odu na kurs kod poznatih profesora. Nekome je veliki problem da izdvoji 1.500 evra. Bilo bi divno kada bi postojao fond za prave talente, s komisijom. Mislim da ta deca zaslužuju to, ali ne dobijaju. Postoje razne stipendije u inostranstvu za posebnu decu, to je vrlo teško dobiti ovde. Ne znam da li bi naša vlada, ili vlada Crne Gore, u potpunosti stala iza nekog pravog talenta. Mislim da je to mnogo pametnije, nego imati celu muzičku školu, u kojoj se 90 odsto dece na kraju neće baviti ovim poslom. Iza mnogih velikih umetnika koji imaju karijeru stoji ili država ili vrlo bogati roditelji. Sami neće uspeti.

    Ko je iza Vas stao?

    — Ja ne znam ko je stao iza mene. Ja sam borac i ne predajem se tako lako. I dalje nisam zadovoljan i hoću još više. Već desetak godina sam u inostranstvu. Prvo je bio Brazil, pa Salcburg, pa London… Ja sam shvatio kako sistem funkcioniše i pokušavam deci da objasnim koje greške ne treba da prave. Ja sam išao u beli svet i mučio sam se sâm. Tu vrstu saveta nisam dobio ni od roditelja, jer nisu ni oni znali. Gradili su karijeru u neko drugo vreme, u Rusiji, u SSSR-u. Sad su druga pravila igre.

    Roman Simović
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Roman Simović

    Kao umetnik koji putuje svetom i ima kontakte u raznim zemljama, šta mislite, šta očekuje mlade ljude u ovakvom svetu? Ne mislim samo na kulturu i umetnost.

    — Žestoko je i vrlo teško. Probati nešto u inostranstvu je vrlo teško, surovo je. Mi nemamo novca, ali mislim da svaki mlad čovek mora da ode i da vidi kako stvari funkcionišu u belom svetu. Ja bih se vratio u Crnu Goru i Srbiju. Meni ovde odgovara. Meni je krivo što još nisam našao način da tu želju ostvarim. Svi smo slični i razumemo se bolje. Teže se razumemo s Englezima, Amerikancima, ali, oni vam pruže mnogo više. Dovoljno je biti u Londonskom simfonijskom orkestru i već je čovek inspirisan velikim umetnicima i svime onim što London pruža. Sve je na vrlo visokom nivou. Treba grabiti! Treba deca da shvate da bez mukotrpnog rada i sati provedenih sa knjigom, instrumentom… Čime god da odluče da se bave, bitno je biti dobar u svom poslu. Nema ništa gore od prosečnog muzičara. Veoma je teško, jer nas ima mnogo. Morate da se borite, kao i u svakom poslu.

    Tagovi:
    violinista, intervju, Boljšoj festival, Simović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga