04:55 24 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Filipinski reditelj Paolo Viljaluna

    Filipinski reditelj: Umetnici se boje da govore da ne bi bili ubijeni

    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Kulturni kutak (92)
    0 111
    Pratite nas

    Umetnici su u današnjem svetu veoma važni, jer je potrebno da pričaju priče — bile one dobre ili loše. Drugačije ne bismo znali šta se dešava oko nas. Priče nam pomažu da sačuvamo svoja društva, da podelimo mudrost ili da postignemo neku vrstu samoostvarenja, kaže u razgovoru za Sputnjik filipinski reditelj Paolo Viljaluna.

    Mladi sineasta s Filipina jedan je od gostiju 11. „Kustendorfa“, a Emir Kusturica mu je jedan od najvećih profesionalnih uzora.

    Viljaluna se smatra pripadnikom filipinskog novog talasa, koji je doprineo tome da nezavisni filmovi snimljeni digitalnom tehnologijom dobiju svoje mesto u nacionalnoj kinematografiji i na međunarodnim festivalima.

    Na „Kustendorfu“ je prikazan Viljalunin film „Rikša“, društvena drama u čijem je središtu jedna siromašna filipinska porodica. Ovo ostvarenje osvojilo je glavnu nagradu na Međunarodnom filmskom festivalu u Šangaju.

    „Pored toga što je prevozno sredsvo, rikša u mom filmu predstavlja duboku metaforu za putovanje. Moji junaci su toliko siromašni da ne mogu sebi da priušte čak ni da kupe autobusku kartu. To je najdublja metafora za putovanje Filipinaca koji su, nažalost, pretežno siromašni. Socijalna situacija u našoj zemlji je veoma teška“, priča naš sagovornik.

    Prošle godine na Kustendorfu je bio Vaš kolega, svetski priznati reditelj Lav Dijaz. To je bila još jedna prilika da se upoznamo s Vašom zemljom i kulturom. Šta je ono što biste Vi izdvojili kada je reč o kulturi Filipina, šta je poruka koju želite da prenesete strancima?

    Domaćin je dočeko Paola Viljalunu po tradicionalnom običaju sa pogačom, solju i rakijom.
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Domaćin je dočeko Paola Viljalunu po tradicionalnom običaju sa pogačom, solju i rakijom.

    — Ako govorimo o karakteru Filipinaca, veoma smo izdržljivi. Stotinama godina trpimo ugnjetavanje i to zvuči loše, ali zbog tog ugnjetavanja smo navikli da preživimo. Negativna strana je to što ne znamo kako da upravljamo sami svojom državom. Trista godina pod španskom vladavinom, trideset godina pod američkom vladavinom, tri godine pod japanskom… I kad su svi otišli mi smo izgubili sposobnost da preuzmemo stvari u svoje ruke. Sada smo zbog toga uništena zemlja. Pokušavamo da pronađemo oslonac, a to je posebno teško pod novom administracijom, jer naš novi vođa teži tome da bude nasilni populista.

    A kako mladi filipinski umetnici vide političku situaciju u svojoj zemlji?

    — Vrlo je teško odgovoriti na to pitanje zato što je cela zemlja politički podeljena, imamo problem s drogom, nerešena ubistva, u isto vreme imamo vođu koji je gotovo diktator, ali to nije odgovor na vaše pitanje. Naši lideri kriticizam shvataju kao nasilje, a većina umetnika se plaši da će, ako progovore, biti ubijeni ili će im se dogoditi nešto loše. Ipak, mislim da će pre ili kasnije doći do eksplozije i da će umetnici progovoriti. Sada je, nažalost, vrlo malo umetnika koji smeju da izraze svoje stavove. Biću iskren, sada je većina filmskih autora fokusirana na pričanje svojih priča i zaboravlja na priče običnog čoveka i na to da su obični ljudi žrtve onoga što se trenutno dešava u društvu. Teško je, moram vam reći.

    Filipini u ovom delu sveta asociraju na nešto egzotično, zanimljivo. Šta je za vas egzotično? Da li Srbiju doživljavate kao egzotično mesto?

    — Bio sam u mnogim zemljama i na mnogim festivalima… A ovde sam doživeo nešto posebno i, otkriću vam jednu tajnu — ovo je moj prvi sneg! Očaran sam ovim okruženjem, u kojem mladi ljudi, stvaraoci i novinari imaju mogućnost da se okupe, da se sastanu i razmenjuju kulturu. Pomislio sam kako bih voleo da imamo tako nešto u Manili, da postoji mogućnost da mnogo stvaralaca iz drugih zemalja prikaže svoje priče. Ovo je slobodna sredina, u kojoj ljudi mogu da piju i da puše, i vidim da se ozbiljno interesujete za filmsku umetnost. Mi imamo veoma strogu zabranu pušenja, tako da je ovo dašak svežeg vazduha, slobode. Kulturno iskustvo ovde je neverovatno, dotiče srce. Bioskop i kultura su tako živi. Živi su i u Manili, ali su to lokalne manifestacije. Ovo je međunarodna manifestacija. Ostali filmski festivali su formalni, sa crvenim tepihom i veoma komercijalni. Ovaj vaš je tako umetnički, s vrlo neformalnom atmosferom, što mi se veoma sviđa. 

    Filipinski reditelj Paolo Viljaluna u Drvengradu.
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Filipinski reditelj Paolo Viljaluna u Drvengradu.

    Kako vidite naš svet danas? Problema je mnogo, u Evropi ih vide na jedan način, u Rusiji na drugi, u Americi na treći… Kako ti globalni problemi izgledaju kada se posmatraju iz Vašeg dela sveta?

    — Kao filmski stvaralac koji posmatra savremeni svet, ne mogu ništa da potcenjujem ili da veličam. Možda čovečanstvo prolazi kroz neophodnu fazu otkrivanja svojih vrednosti. Svi — Rusija, Hrvatska, Kina — svi imaju sopstvene probleme koji se dešavaju u isto vreme i svi pokušavamo da izađemo na kraj s njima kako najbolje umemo. Nije pošteno donositi zaključke iz daljine, jer mi ne znamo kontekst situacije u Rusiji, Americi… Mogu da vam pričam o našem lideru, ali ne mogu da vam prenesem kontekst onoga što se dešava u našoj zemlji zato što bi to bilo samo moje mišljenje. Ono što se dešava u svetu je kao filozofsko klatno, na kojem smo u jednom momentu svi liberalni i sve je dobro, a kad se ono zaljulja na drugu stranu, suočimo se s tamom i s globalnom borbom. Svako od nas funkcioniše najbolje što ume. Zato su priče toliko važne, zato filmski stvaraoci treba da budu kritičniji. Umetnici su u današnjem svetu veoma važni, jer je potrebno da pričaju priče — bile one dobre ili loše. Drugačije ne bismo znali šta se dešava.

    Da, u modernom svetu, s jedne strane, postoji tehnološki napredak, internet i dosta se priča o problemima koji proizilaze iz promena koje oni donose društvu, u smislu otuđivanja, preokretanja sistema vrednosti, neke vrste zaglupljivanja… S druge strane, Vi govorite o siromaštvu, o preživljavanju, a to su istinski problemi.

    — Internet je problem zemalja razvijenog sveta, dilema srednje klase. Siromašni ljudi jednostavno nemaju internet… Ne znam ko upravlja ovim svetom, ali znam da je važno da zabeležimo sve moguće priče — priče o srednjoj klasi, o višoj klasi, i priče o sirotinji. Važno je da njihove priče budu ispričane. Džoan Didion, moj omiljeni pisac, jednom prilikom je rekla da svi mi pričamo priče kako bismo živeli. Priče su tako moćne. Od nastanka čovečanstva pričali smo priče crtežima, usmenom mitologijom, bioskopima. Značajnu ulogu u pričanju priča zauzimaju i mediji. Ako ništa drugo, to nam pomaže da sačuvamo svoja društva, da podelimo mudrost ili da postignemo neku vrstu samoostvarenja.

    Snimili ste u svojoj zemlji dokumentarni film „Storyline“ (Priča), koji je pomerio granice kada je reč o standardima ovog žanra u filipinskoj kinematografiji. Neko ga je opisao kao zabavu koja ujeda. Po čemu se ovaj dokumentarac razlikuje od onoga što rade Vaše kolege na Filipinima?

    — To je dokumentarac o stvarnim ljudima. U Manili većina dokumentaraca ima domaćina naratora, a mi smo uradili dokumentarni film bez naratora, u kome likovi sami pričaju svoju priču. To je novina za Filipince, tako da je većina oduševljena time, pa smo osvojili dosta nagrada. Fokusirao sam se na obične ljude. Većina dokumentaraca kod nas je o slavnim ličnostima ili o političarima. Na obične ljude se u mojoj zemlji gleda kao na problem, a ne kao na ljude sa sopstvenim pričama, koji se svakodnevno bore da prežive, a koji su, zapravo, najinspirativniji. Većina filmskih stvaralaca u Manili, uključujući mene, dolazi iz siromašnih sredina i upoznata je sa svakodnevnom borbom i preživljavanjem.

    Šta će biti vaš sledeći projekat?

    — Postoji film filipinske produkcije koji je snimljen pre 40 godina. Klasičan film jednog od naših najvećih reditelja Lina Broke. Glumac iz tog filma i nosilac autorskih prava pozvao me je da snimamo nastavak. Originalna verzija je film o gradu pod Markosom, prvim diktatorom Manile. Upravo prolazimo kroz drugačiju diktatorsku fazu i pravimo film o tome kako grad reaguje na novo društveno okruženje. Film nije politički obojen. Zapravo je opservacija kako političke odluke naših vođa utiču na običnog čoveka.

    Tema:
    Kulturni kutak (92)
    Tagovi:
    filmski festival, umetnici, priče, film, Kustendorf, Paolo Viljaluna, Lav Dijaz, Emir Kusturica, Mokra Gora, Filipini, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga