10:00 13 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Milčo Mančevski

    FEST Mančevski: Ne vidim mir ni u Americi, ni kod nas, ni u svetu

    © Tanjug / Tanja Valič
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Kulturni kutak (94)
    0 174
    Pratite nas

    „Ovde je puno zla i gorčine izašlo i nadam se da je sve to iza nas. Hteo bih da vidim mir, a ne vidim ga“, kaže veliki makedonski reditelj Milčo Mančevski.

    Ja sam na Festu odrastao. To je, uz filmsku akademiju, najvažnija stvar u mom filmskom vaspitanju — kaže za Sputnjik, uoči otvaranja 46. festivala makedonski reditelj Milčo Mančevski. 

    Na ovogodišnjem Festu našao se u trostrukoj ulozi — kao reditelj filma „Bikini mun“, kao član žirija glavnog takmičarskog programa, ali i kao junak dokumentarca „Portret umetnika“ Katarine Vražalić.

    Već prvim velikim filmom „Pre kiše“, Mančevski je pokazao da njegova umetnost crpe snagu iz osećajnosti. Emocije kao stubovi priče nisu izostale ni u kasnijim „Senkama“, „Majkama“…

    Na pitanje kako se i sa koliko iskušenja ostaje na terenu osećajnosti, u svetu u kome ona najviše nedostaje, Mančevski objašnjava da nekako istrajava, ali „sa puno muke“.

    — Meni je svaki film težak. Kreativni deo nije, ali propati se mnogo dok se ne spakuje film. Možda je to zato što sam nepraktičan i veoma nediplomatičan. Treba mi jako puno vremena, možda upravo zbog svih tih emocija koje se trudim da isprovociram tako da prožmu ceo film, da postanu njegov DNK. Verujem da ako umetnost ne sadrži, odnosno ne stvori emociju kod gledalaca, ona postaje nepotrebna, kao suvišan kadar. Ali kada imamo osećanje i kad je istinito, a autor pošten, onda se otvaraju vrata za sve — i za poruku i za koncept i za filozofiju.

    Da li je naglašena osećajnost deo vašeg umetničkog izraza ili vašeg balkanskog nasleđa? Makedonije ima mnogo u Vašim filmovima?

    — Ima je, nekad bukvalno, nekad metaforično, nekad kao mesto gde se vratim da vidim slike koje prepoznajem ili prijatelje koji mi nedostaju… Mi smo mediteranska kultura, ne stidimo se emocija, čak i preterujemo sa njima. Kod nas to nije potisnuto, suzdržano na način na koji se dešava u drugim kulturama. Ne mislim da je to dobro niti loše, ali tako kako jeste verovatno utiče na naše shvatanje umetnosti. Eto, ja volim umetnost koja me dirne, koja me probudi, čak i kad ne mogu da objasnim šta mi se to sviđa.

    Otvaranje Festa
    © Tanjug / Zoran Žestić

    Kako danas iz Amerike gledate na ove naše prostore? Imate li utisak da se nešto menja nabolje?

    — Nisam pravi čovek za tu procenu. Otišao sam posle gimnazije, vraćao se ovde da radim, donosio svoje finansije i ekipu i opet se vraćao u Njujork. U neku ruku, ja sam samo obrazovani turista. Naravno da se puno toga menja, puno je zla i gorčine izašlo. Nadam se da je sve to iza nas. Hteo bih da vidim mir, a ne vidim ga. Ne samo što ga ne vidim ovde, nego ga ne vidim ni u Americi, ni u svetu.

    Može li umetnost tu nešto da učini, da pomogne?

    — Uvek sam mislio da umetnost ništa ne može da promeni, da je ona samo jedan predivan trenutak, jedan blesak. Kako vreme prolazi, shvatam da je važno da postoji i da je to isto tako relevantno i suštinski kao i materijalni život.

    Za vaš novi film „Bikini mun kaže se da je dokumentarac o bajkama. Vi ste mnogo puta kritikovali holivudski „hepi end“, a sada nam u 21. veku donosite bajke. Da li i „srećan kraj“?

    — Nisam bio protiv srećnog kraja, već protiv lažnog srećnog kraja. U većini holivudskih filmova postoji neka prevara, neki nabudženi hepiend, i priznajem da mi to smeta. Ali to ne znači da ne verujem u postojanje istinite emocije. I u istiniti hepi end.

    Tema:
    Kulturni kutak (94)
    Tagovi:
    Milčo Mančevski
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga