14:50 22 Oktobar 2018
Slušajte Sputnik
    Miloš Ković

    Možemo li objasniti Principa, a da se ne udvaramo Zapadu

    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    Kulturni kutak (67)
    3710

    Četiri godine provodimo pravdajući se i objašnjavajući da nismo krivi za Prvi svetski rat, umesto da objasnimo ko je bio Gavrilo, u šta je verovao i da li mi i danas ispovedamo njegove ideale, kaže istoričar Miloš Ković.

    U češkoj tamnici Terezin, 28. aprila 1918. godine, izmučen bolešću i torturom, umro je Gavrilo Princip. Ni danas, ceo vek od smrti, istoričari nemaju jedinstven stav o njegovom činu i motivu za ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, kao što nemaju ni jedinstven odgovor na pitanje ko je bio mladić čiji je pucanj usmerio i oblikovao ceo 20. vek.

    Da u biografiji Principovoj i istoriji Sarajevskog atentata ima pitanja koja nisu rešena, potvrdila je i knjiga „Gavrilo Princip, dokumenti i sećanja“ čiji je priređivač istoričar Miloš Ković. 

    Ona je, prema Kovićevim rečima, pokušaj da se, umesto objašnjavanja istoričara ko je bio Princip, vrati izvorima i onome što je sam Princip ostavio iza sebe — njegovim zapisima i tekstovima, odnosno svedočanstvima onih koji su mu bili najbliži.

    „To su, recimo, njegovi prijatelji koji su sa njim igrali bilijar u Sarajevu, išli u gimnaziju, ili oni koji su ovde u Beogradu stanovali sa njim u Carigradskoj ulici, sedeli sa njim u ’Zlatnoj moruni‘“, kaže Ković za Sputnjikovu „Orbitu kulture“.

    — U podnaslovu je reč dokumenti, jer ovde su dati i dokumenti, pre svega isleđivanje i suđenje Gavrilu Principu i njegovim prijateljima. Dakle, to je pokušaj da saslušamo samog Gavrila Principa i njegov odgovor na pitanje ko je Gavrilo Princip. Ispostavilo se da o njemu postoji vrlo malo izvora, a i to što postoji razbacano je na mnogo strana.

    Kažete da najdirektniji i najširi pogled na njegovu ličnost predstavljaju stenografske beleške sa suđenja.

    — Da, ali kao što svi vrlo dobro znamo ili naslućujemo, niko ne govori sto posto istinu kad se nađe pred sudom, a pogotovo ako je u situaciji u kakvoj je bio Princip. Osim toga, ono što znamo to je da je sigurno pokušavao da zaštiti svoje prijatelje. Recimo, odbijao je da prizna vezu sa Vladimirom Gaćinovićem, a čak je tvrdio da je prisiljavao neke od učesnika u atentatu da se uključe u atentat. Držao se veoma hrabro i izazivački prema sudijama. Međutim, iz pozadine istorije tog dokumenta saznajemo da su te stenografske beleške imale nekoliko prepisa i da je prvo izdanje bilo na nemačkom. Izvesni jezuitski sveštenik, otac Puntigam, koji je bio islednik Franca Ferdinanda, objavio je prvo, delimično falsifikovano izdanje na nemačkom jeziku. Pored ostalog, pokušalo se da se dokaže da su Sarajevski atentat organizovali masoni. Tu se uključuje i „Crna ruka“ i različite obaveštajne službe, i kada gledate samo sudbinu tih stenografskih beleški, shvatite da ona liči na romane Umberta Eka, na njegovo „Fukoovo klatno“. Oko dokumenata i oko iskaza o Gavrilu imamo jednu potajnu borbu koja traje već sto godina.

    Ne čini li vam se malo paradoksalno kao istoričaru, da mi vek od smrti jednog čoveka i dalje nemamo jasan stav i mišljenje o njemu i onome što je uradio?

    — Srpska istoriografija nije obradila neke krupne istorijske ličnosti. Mi nemamo monografiju, knjigu o kralju Milanu. Nemamo ni temeljnu studiju o ličnostima kao što je recimo Ante Pavelić, ili Oskar fon Poćorek, kome je bio namenjen drugi metak, a koji je pogodio nadvojvotkinju, o Josipu Franku, Antu Starčeviću, da ne nabrajam — mi te poslove nismo uradili. I kada pogledate šta sve srpski istoričari nisu uradili, zaista se zabrinete.

    Da li je to pitanje lenjosti ili postoji neki drugi razlog?

    — Jedan od naših glavnih problema je to što se srpski istoričari pitaju, a to nije od juče, šta je ono što bi trebalo napisati, a da se to dopadne kolegama na zapadu. Umesto fundamentalnih studija, mi smo pisali neke efemerne knjige, koje kao da su rađene za nemačke ili engleske čitaoce. Terali smo modu. Danas se nameće takvo pisanje istorije. Četiri godine mi obeležavamo stogodišnjicu od izbijanja Prvog svetskog rata i svega što je usledilo. Četiri godine provodimo pravdajući se i objašnjavajući da nismo krivi za Prvi svetski rat. Pojavio se ogromni revizionistički talas koji ne potapa samo nas nego i britansku i nemačku istoriografiju. Umesto da objasnite ko je bio Gavrilo, da vidite u šta je verovao taj mladi čovek, da li mi i danas ispovedamo njegove ideale ili smo neki drugi ljudi i nismo njegova duhovna deca, umesto te svesti o odgovornosti pred sopstvenom nacionalnom istorijom, vi se nešto pravdate i objašnjavate Nemcima i Amerikancima kako niste krivi i kako Sarajevski atentat nije bio uzrok Prvog svetskog rata. Neka se gospoda u Berlinu pravdaju zbog Prvog i Drugog svetskog rata, neka se Amerikanci pravdaju za Hirošimu i Nagasaki, a mi ćemo da pišemo knjige o Principu.

    Princip na suđenju kaže da se bori za državu za koju ga nije briga kakva će biti, samo je bitno da bude slobodna od Austrije. Da li ovaj stav uopšte može da prođe u novom svetskom poretku?

    — Ako pod tim podrazumevamo pokušaj NATO-a i Zapadne Evrope i SAD da zavladaju celim svetom, to naravno nije poželjno, ali to je ono što bih ja nazvao hitom dana. To je taj Gavrilo Princip koji nam je potreban. Njegov pucanj u kolonizatorski režim, u sistem u kome neko dođe iz nekog Beča u Bosnu i Hercegovinu, ne pitajući ništa o tome ni pravoslavce ni muslimane — ako govorimo o Sarajevskom atentatu. Ako govorimo o Berlinskom kongresu i okupaciji Bosne i Hercegovine posle toga, onda dođu i objašnjavaju vam kako dolaze u ime više civilizacije. I danas imate jedan kompleks superiornosti u Beču, Berlinu, Njujorku, Londonu. To su ljudi koji zaista veruju da su kulturno superiorni. Kroz celu istoriju postoji pobuna protiv takve vrste represije.

    Šta je onda sporno u razumevanju mladobosanske pobune?

    — Imate lepu izreku: „Drvo slobode mora, s vremena na vreme, da se zaliva krvlju tirana i patriota. To je njegova prirodna hrana“. I to nije rekao Lenjin, niti Staljin, već Tomas Džeferson, pisac deklaracije nezavisnosti. „Mladobosanci“ su verovali u kosovski zavet. Srbi imaju u svom predanju kosovsko opredeljenje, model Miloša Obilića. To su drevni obrasci u kojima se mladi ljudi žrtvuju za zajednicu. Kada Principa pitaju zbog čega je to učinio, on kaže: „Mi smo hteli da se žrtvujemo“. On je ubio tiranina, ali njegovo je bilo da se žrtvuje za svoju zajednicu. Nema zaveta bez žrtve.

    U knjizi podsećate da se u vreme kada je Gavrilo živeo dogodio niz atentata i da je on samo izdanak svog doba.

    — U to vreme prisutni su mladi anarhisti, oficiri nacionaliste koji širom Evrope vrše atentate na krunisane glave, guvernere, na tirane, na predsednike republika, u Portugaliji, Španiji, Italiji, u Rusiji je atentat na predsednika vlade, Stolipina, u Galiciji jedan atentat, koji je vrlo sličan atentatu koji vrše „mladobosanci“. Princip je zaista samo dete svog vremena. Iza toga stoji represivan sistem. Gavrilovi roditelji su kmetovi. Oni nemaju fizičku slobodu. Pripadaju nekom begu Sijerčiću, koji živi u istočnoj Bosni, a oni žive u Obljaju kod Grahova. On je čovek koji je rođen u kući bez prozora, patosa, na utabanoj zemlji. Ognjište je usred kuće, dim ide kroz šindru gore, kroz krov. On zna i on vidi. On kaže sudiji: „Ja sam seljački sin, znam u kakvom stanju nas držite i zašto nam to radite“. To je klasičan kolonizatorski režim — to moramo da razumemo. To je režim koji je izgradio lepe fasade po Sarajevu, a iza fasada su apsane. Bosna i Hercegovina drži rekord po broju nepismenog stanovništva, i to se neguje, a u isto vreme uvezena je elita. Kad analizirate britanski režim u Indiji, u Egiptu još bliže, režim Kromera, koji vrlo liči na režim Kalaja u Egiptu ili francuski režim u Indokini, to je vrlo slično. To je ekonomska, vojno-politička, religijska kolonizacija, odnosno kolonizacija umova. E, u to puca Gavrilo Princip.

    Kakva se paralela može napraviti sa današnjim vremenom, da li su se promenila samo sredstva?

    — Danas su sredstva drastičnija. Zapad nastupa kao civilizator — to je sve fino i čisto, u rukavicama, ali oni imaju svoje ljude koji vode ratove u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj, na Kosovu, u Siriji… Postoji nezapamćena vojna armada koja hara celim svetom u ovom trenutku. Tu je zapadni, sređeni, civilizovani svet za kojim dolazi ogromna rušilačka snaga. To su ratovi koji su neprekidni. Ono što nisu mogli da urade Hitler i Pavelić, to su izvršili Klinton i Tuđman — a to je rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj. Ono što italijanski fašisti u Drugom svetskom ratu nisu ni pokušali, da proteraju Srbe sa Kosova i Metohije, to oni sada rade. Ovo sada je mnogo gore.

    Tema:
    Kulturni kutak (67)
    Tagovi:
    Gavrilo Princip, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga