02:08 13 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Predstava Ričard Treći

    Četiri stvaraoca otkrivaju za Sputnjik kako je pre četiri decenije nastalo — čudo (foto)

    Nada Fink / KPGT arhiva
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković, Maša Radović
    Kulturni kutak (79)
    1132

    Ima mnogo imitatora, ima mnogo falsifikatora, ima svega, ali KPGT je u tom smislu arogantno neranjiv i ide svojim putem, šta god da se okolo događa. Od nastanka pre 40 godina do danas.

    Da li je umetnost ikada imala šansu da nadmudri politiku i usmeri istoriju na bolju stranu, pitanje je na koje odgovor znamo, ali ga iznova postavljamo u prilikama kakva je obeležavanje jubileja jednog po svemu jedinstvenog umetničkog projekta kakav je od trenutka nastanka, pre četiri decenije, bio KPGT.

    Ovaj kulturno-politički pokret, nastao u Zagrebu 1977, uoči premijere kultne predstave „Oslobođenje Skoplja“ okupio je tada najdarovitije stvaraoce iz cele nekadašnje zemlje.

    Strepnja od Slovenije do Makedonije

    Jedan od osnivača, pozorišni reditelj Ljubiša Ristić, objašnjava za Sputnjik osnovnu ideju iz koje je stvoreno ono što i danas svi njegovi osnivači i učesnici nazivaju jedinstvenim i neponovljivim.

    „Okupili smo se zato što smo bili obuzeti strepnjom šta će biti sa našom zemljom“, kaže Ristić za „Orbitu kulture“. „Skupili smo se sa svih strana, od Slovenije do Makedonije, i krenuli da radimo zajedno, da pokažemo da može i treba da se radi zajedno, da je to jedino što nam preostaje. Da pokažemo da je naša publika svuda, u svim delovima naše zemlje i da mi govorimo jezicima koje ona govori“.

    Rade Šerbedžija i Ljubiša Ristić
    Branislav Lučić / KPGT arhiva
    Rade Šerbedžija i Ljubiša Ristić

    I igralo se u KPGT na slovenačkom, makedonskom, hrvatskom, srpskom, albanskom… Igrale su se predstave koje će potom ući u teatarske anale, poput „Ričarda Trećeg“, „Karamazovih“, „Oslobođenja Skoplja“… Cilj je bio stvoriti jedinstven jugoslovenski kulturni prostor, u vreme kada se vodila velika polemika između nacionalnog i unitarnog.

    „Ljudi su neoprezno govorili o jugoslovenskoj kulturi pokušavajući da oponiraju rađanju agresivnih pokušaja da se formiraju i razdvoje nacionalne kulture kao preduslov za nacionalne ekonomije, pa na kraju nacionalne države“, objašnjava Ristić. „Za razliku od njih, mi smo uvek govorili da ne postoji nešto što je jugoslovenska kultura, već postoji jugoslovenski kulturni prostor u kojem su razne kulture i samo zajednički život svih njih i bogatstvo koje one donose svojim različitostima čine jedan fenomenalni, fantastični, jedinstveni jugoslovenski kulturni prostor u kojem hoćemo da živimo i da radimo“.

    Kulturni prostor stariji od države

    Danas se vidi, ocenjuje Ristić, da je jugoslovenski kulturni prostor nešto starije i bitnije, šire i važnije od jugoslovenske države.

    „Opet svi ne mogu da izbegnu to da moraju da rade zajedno, da konačno žive zajedno, da dele zajednički jezik, srodne jezike, istoriju, naše tradicije, da utiču jedni na druge. U tom današnjem regionu, da se ne bi reklo u jugoslovenskoj bivšoj zajednici, kulturnom prostoru, svi bogzna kako sarađuju, svi najljući nacionalisti jedni drugima, kako se kaže u narodu, čapraz divane. Jedino za koga nema mesta u tom novom regionu su Jugosloveni. Mi koji smo oduvek bili i ostali za zajednički život u toj zajednici, za borbu protiv tih uskogrudosti, razdvajanja, tih gledanja preko nišana…“

    Jugoslovena je, navodi naš sagovornik, u času nestanka naše države bilo tri — tri i po miliona, više nego članova Saveza komunista.

    „I mi se ne ljutimo na naše drugove i drugarice koji su radili s nama tolike godine, a onda su na neki način morali da se ograde od nas i da nekako pokažu svojoj sredini da su se popravili, opametili, da više nisu Jugosloveni i da više nisu deo KPGT“, dodaje Ljubiša Ristić.

    Predstave koje su sa uspehom igrane u zemlji, ali i u svetu — u Americi, Australiji… — partijski moćnici su neretko doživljavali kao političke provokacije, neke su bile i zabranjivane, ali, one, kako tvrdi Ristić, nikada nisu predstavljale politički teatar.

    „KPGT je pozorište koje svedoči, nema izvinjavajućih zabluda. Ali to nije političko pozorište. Ono što danas zovemo političko pozorište, to su politički aktivisti koji su za ovu i za onu partijsku opciju. KPGT se uvek bavio politikom kao temom, zato što politika određuje naše živote. Istorijom, zato što nas istorija zapravo uči šta je život koji danas živimo. Ima mnogo imitatora, ima mnogo falsifikatora, ima svega, ali KPGT je u tom smislu arogantno neranjiv i ide svojim putem, šta god da se okolo događa“, objašnjava Ristić i dodaje da je tako od dana nastanka ovog teatra:

    „Svi mi smo procenili tada, i Rade Šerbedžija, i Dušan Jovanović, i Nada Kokotović i ja, i ti naši glumci u Zagrebu i Beogradu, i oni iz Slovenije, jedna velika grupacija Makedonaca, da ne pričam o ljudima iz Bosne — da je jedna stvar ono što mi radimo kao našu umetnost, kao pozorište, a drugo politika. Deo našeg jedinog kulturnog prostora, jugoslovenskog, bila je ta publika. Mi smo hiljade ljudi imali svuda, po celoj Jugoslaviji, koji su vrlo jasno razumevali našu ideju, potrebu da radimo zajedno i našu potrebu da sa svima njima komuniciramo na taj multikulturni način, koji je bio jedini izlaz za tu zajednicu“.

    Zajednica različitih, a ne plen feudalnih gospodara

    „Uvek smo“, svedoči Ristić, „bili snažno suprotstavljeni kao kulturno-politički pokret idejama da se stvara nekakva unitarna jugoslovenska kultura“.

    Ana Kostovska u predstavi Biciklista
    KPGT arhiva
    Ana Kostovska u predstavi "Biciklista"

    „Smatrali smo da zajednica mora da se bavi različitostima, raznim kulturnim tradicijama, različitim jezicima, da je to način da opstane zajednica kao što je bila Jugoslavija. A imali smo preko puta celu zemlju, sve političke strukture, medije koji su hranili to slatko osećanje pripadnosti svojim nacijama, svojim malim sredinama, svojim feudalnim gospodarima“, seća se Ljubiša Ristić rada jugoslovenskog teatra u predvečerje raspada zemlje u kojoj je nastao.

    Ni proslavljeni jugoslovenski reditelj, dramski pisac, glumac, i scenarista Dušan Jovanović, nema dilemu da je te 1977. godine učestvovao u stvaranju — čuda:

    „U doba kad je počeo da se rađa nacionalizam, partikularizam i sva ostala razdvajanja i odvajanja, Ljubiša je to smislio tako da simulira opstanak Jugoslavije“, seća se Jovanović. „Evo, već sam naslov KPGT — kazalište, pozorište, gledališče, teatar, na četiri jezika odgovorio je na pitanje šta je nama bitno. To je bila jedna struktura koja je oživljavala ideju naše zajedničke zemlje. 

    Glumci su bili iz svih republika, igralo se ponekad i na svim jezicima, reditelj i saradnici, kostimografi, dramaturzi, sve je to bilo mešano. Mi smo prezentovali čitavu zemlju, sve njeno znanje, talente, mogućnosti. I osim što smo dobro radili, mi smo se i fenomenalno družili. To su, ipak, bili najbolji glumci svih republika, najbolji saradnici, i u tom smislu je to bilo jedno elitno, multinacionalno, multikulturno pozorište. Ljuša je organizovao tako da nismo igrali samo u Jugoslaviji nego smo gostovali na svim stranama po Evropi, u Americi. Čudo jedno je ta energija koju je Ristić, a sa njim i nas nekolicina, upotrebio da ta stvar funkcioniše tako da je ceo svet znao za KPGT“, seća se Jovanović.

    I za koreografkinju Nadu Kokotović, Zagrepčanku koja je početkom devedestih emigrirala u Nemačku, KPGT predstavlja najvažniju stranicu u biografiji.

    „To je jedna od najvažnijih stvari koja nam se desila u životu, i ja i danas mislim da je grehota da se desilo to što se desilo“, kaže Nada za Sputnjik. „Ja sam, nažalost, 1991. to sve napustila, jer sam otišla iz zemlje, ali dušom i srcem i osećajima sam tamo prisutna i dalje. KPGT je bio mesto koje je okupljalo ljude koji su mislili slično, radili neke vrlo važne stvari, imali zajedništvo i razumevali svet na neki vrlo sličan način. To je naprosto neponovljivo i nezamenjivo“, konstatuje Nada Kokotović.

    Predstava Misa u a-molu
    KPGT arhiva
    Predstava "Misa u a-molu"

    Onda je došlo to što je došlo…

    Nadin KPGT kolega, proslavljeni glumac Rade Šerbedžija, seća se entuzijazma sa kojim su neki mladi umetnici pronalazili i stvarali nešto što je bilo po meri neke nove, pametne generacije.

    „Za mene je KPGT bio najvažniji teatar“, nedvosmislen je Šerbedžija. „Mislim da smo s tom idejom — koju je Ljubiša započeo i u kojoj smo ga sledili, nas nekoliko njegovih prijatelja, a konačno iza nas i cela jedna plejada uglavnom mladih kazališnih radnika od Triglava do Đevđelije, u toj bivšoj Jugoslaviji — pronalazili jedan prostor koji je bio po meri neke nove, pametne generacije i publike koja je stasala u toj zemlji. To je bio recept kako se živi, i kako bi trebalo i dalje živeti na tim prostorima“.

    Bio je to, kaže, pametan teatar, aktuelan teatar, ponekad politički teatar, ali sa merom.

    „Bila je to pre svega umetnost, pa onda politika. Ja sam bio srećan u tom teatru. I mislim da je to, iz mog iskustva, najplodniji moj umetnički domašaj uopšte. Taj teatar je u sebi imao ono ujevićevsko pobratimstvo lica u svemiru, bez obzira na jezik i nacionalne pripadnosti. Mi smo bili novi način ponašanja u Jugoslaviji. Onda je došlo to što je došlo, i to nikakav teatar i umetnost nisu mogli zaustaviti“, ne bez gorčine zaključuje Šerbedžija.

    I… Opet pitanje na koje znamo odgovor: da li ove osvedočene umetnike, čiji je entuzijazam, uz talenat, pre četiri decenije uspeo bar dobro da zatalasa, zamisli, podigne energiju, ako ne da spasi zemlju koja se raspadala, može da okupi neka nova iskra, neki novi „Ričard Treći“, „Kralj Edip“, „Aretej“…

    Predstava Oslobođenje Skoplja
    Željko Stojanović / KPGT arhiva
    Predstava "Oslobođenje Skoplja"

    „Ja mislim da se to neće dogoditi“, nedvosmislen je Ljubiša Ristić. „Zato što je, u međuvremenu, sve otišlo u raznim pravcima… I nema ni potrebe. Treba da se okupljaju ova deca. Imaju snagu, energiju i ideju. Oni sve više razumeju, oni vide, oni prepoznaju. To će ići svojim tokom i ja se oko toga uopšte ne brinem. Gledam samo da ljudi ne budu zavaravani lažnim informacijama. Na sve strane su gomile lagarija o tim vremenima, o našoj zemlji, o svemu tome šta se u stvari desilo. Polako i te stvari isplivavaju i odvajaju se kao voda i ulje. Prošlo je to vreme užasnih zabluda, užasnih grešaka, užasnih preterivanja u svakom mogućem pravcu. Jedan normalan život, koji mora da se uspostavi, zahteva zajednički život, razumevanje. Mi moramo da održimo to osećanje u jedinstvenom jugoslovenskom kulturnom prostoru, to osećanje ljubavi, razumevanja za druge i za drugačije“.

    Tema:
    Kulturni kutak (79)
    Tagovi:
    KPGT, Ljubiša Ristić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga