21:13 18 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Bernardo Bertoluči na 65. Kanskom festivalu 23. maja 2012.

    Zašto je „tvorac 20. veka“ ustao protiv zločina nad Srbijom

    © AFP 2018 / Valery HACHE
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Vladimir Sudar
    21571

    Odlazak Bernarda Bertolučija nenadoknadiv je gubitak ne samo za sedmu umetnost, već i za svetsku kulturu. Bertoluči, jedan od najvećih filmskih režisera u istoriji, u svom možda najboljem filmu „20. vek“, pomerio je granice umetnosti kojom se bavio više od 50 godina, umetnosti koja je obeležila 20. vek.

    Bernardo Bertoluči bio je jedan od retkih umetnika u istoriji čovečanstva koji je bez obzira na okolnosti koje su se menjale, a 20. vek je bio vek konstantnih i brzih promena, ostajao veran sebi. Istina je, i njegova filmska estetika se vremenom menjala, ali je uvek sadržala njegov autorski pečat dok su estetske promene bile, pre svega, rezultat sazrevanja i promene interesovanja jednog od najznačajnijih autora sedme umetnosti.

    Nesuđeni pesnik Bertoluči već u 21. godini je režirao svoj prvi film  „Smrt“ (La commare secca) po scenariju čuvenog Pjera Paola Pazolinija, čoveka zbog koga je napustio Fakultet moderne literature u Rimu i odmetnuo se u filmske radnike.

    Usledio je film „Pre revolucije“, izrazito levičarski film u kom mladi Bertoluči slika tada savremeno društvo (1964. godine) sa svim svojim manama koje bi, posle revolucije, trebalo da postane pravedno i društvo po meri čoveka. Kao i svi veliki evropski režiseri tog vremena, oduševljen je bio dešavanjima 1968. godine.

    „Život pre ’68. bio je veoma različit od života nakon ’68. Pre ’68. naša svakodnevica bila je prepuna autoritarnih trenutaka. Vlasti su bile nametljivo prisutne u našim životima. U stvari, pokret ’68. bio je ne samo pobuna protiv vlasti, već i protiv konzervativizma naših roditelja. Ono najvažnije što je taj pokret iznedrio jeste feministički pokret i borba za bolji položaj žena u društvu. Tu su se stvari potpuno promenile i to je veoma, veoma važno“, govorio je Bertoluči.

    Međutim, za razliku od njegovog (bivšeg) prijatelja i kolege Žan-Lik Godara, koji je posle ’68. postao još radikalniji levičar, Bertoluči je, kako su govorili kritičari sa levice, prešao put od „levičara buržoaskog porekla“ do „klasičnog buržuja“. Posle ’68. Godar i Bertoluči su se ozbiljno posvađali (politički razišli), ali srećom po film, nastavili su da snimaju još bolje filmove.

    Zbog najkontroverznijeg filma „Poslednji tango u Parizu“ iz 1972. Bertoluči je u Italiji bio osuđen na pet godina i četiri meseca zatvora, a Apelacioni sud u Bolonji je 1978. doneo presudu da se sačuvaju tri kopije filma, ali da se on nikada ne prikaže. Za to vreme, isuviše eksplicitnih scena seksa između sredovečnog muškarca (Marlon Brando) i jedva punoletne devojke (Marija Šnajder) „Poslednji tango u Parizu“ i danas je zabranjen u mnogim delovima sveta.

    Bez obzira na zabrane koje su ga pratile, kao i scene silovanja Marije Šnajder, zbog koje je glumica dobila traumu što nikad nije oprostila Bertolučiju i Brandu, a kasnije se odala alkoholu i drogama, „Poslednji tango u Parizu“ i danas je jedan od najvažnijih filmova u istoriji kinematografije.

    Usledio je još uspešniji „20. vek“ a Bertolučijeva karijera nastavila je da se kreće uzlaznom putanjom. Njegov najuspešniji film „Poslednji kineski car“ osvojio je devet „Oskara“, uključujući i dva najvažnija — za najbolji film i režiju, a Bertoluči je postao prvi, i zasad jedini Italijan koji je dobio nagradu Američke akademije za film.

    Bernardo Bertoluči snimio je 25 filmova, a čak ni njegovi najoštriji kritičari nisu osporavali njegov nesporni talenat i značaj za svetsku kinematografiju. Čak i oni koji su osporavali njegove najznačajnije filmove, priznavali su da je za života snimio bar jedno remek-delo.

    Bernardo Bertoluči
    © AFP 2018 / TIZIANA FABI

    Bertoluči je u dva navrata posetio Beograd. Prvi put se pojavio na FEST-u 1977, kad je prikazana integralna, šestočasovna verzija „20. veka“, koja je ostavila najsnažniji utisak na beogradsku publiku. Tri godine kasnije, na FEST-u se pojavio sa filmom „Mesec“ i bio je oduševljen projekcijom u novoj dvorani — Sava centru, rekavši da je u pitanju „ogromna sala koja zrači toplinu“.

    Ipak, ono čime je najviše „zadužio“ publiku u Srbiji bio je njegov glas protiv NATO agresije na SRJ.

    „Zaglušen ratnom kakofonijom i s naporom pokušavajući da se oduprem talasima nerazuma koji rastu na obe strane, hteo bih da podsetim stratege koji svakodnevno planiraju bombardovanje na značaj Jugoslovenske kinoteke. Ovo je jedan od tri najvažnija filmska arhiva u svetu, bitan segment pamćenja ovog veka. Uništiti pamćenje, kao što to čine oni koji uništavaju krštenice stotina hiljada ljudi, znači uništenje istorijskog identiteta, budućnosti kao i prošlosti“, napisao je, između ostalog, Bertoluči u pismu svetskoj javnosti 4. aprila 1999. godine.

    Bivši direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović kaže da su te iste godine od Bertolučija lično dobili i kopiju njegovog filma sa dozvolom da se prikaže na Palićkom festivalu, koji je, zbog ratnih okolnosti, trajao samo jedan dan.

    Odnosom prema izopštenoj zemlji, Bernardo Bertoluči je pokazao „kritičarima sa levice“ da nikada nije postao „klasičan buržuj“. Možda je vremenom, politički „skrenuo udesno“, ali je do kraja života ostao humanista.

    Tagovi:
    Oskar, film, agresija NATO na SRJ, Marlon Brando, Pjer Paolo Pazolini, Žan Lik Godar, Bernardo Bertoluči, Italija, SAD, Francuska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga