15:46 16 Jun 2019
Slušajte Sputnik
    Justejn Gorder

    Justejn Gorder za Sputnjik: Svoju planetu smo načinili bolesnom

    © Foto : Novosti/Ž. Knežević
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    0 155

    Naš univerzum prepun je mrtvih, okamenjenih planeta, a Zemlja se nalazi u takozvanoj Zlatokosinoj zoni, u kojoj je sve baš kako treba za nastanak života. Ta ravnoteža, građena pet milijardi godina, veoma je ranjiva, a remetimo je upravo mi, ljudi. Mi smo svoju planetu učinili bolesnom, kaže u razgovoru za Sputnjik norveški pisac Justejn Gorder.

    Miljenik čitalaca širom planete, autor čuvenog „Sofijinog sveta“, „Misterije pasijansa“, „Lutkara“, „Maje“, „Kćeri direktora cirkusa“, u Beograd je doputovao povodom objavljivanja srpskog prevoda svog novog romana, s poetičnim nazivom „Baš kako treba“ (u izdanju Geopoetike).

    To je, kako Gorder navodi u podnaslovu knjige, „Mala priča o skoro svemu“. Glavni junak romana je Albert, čovek koji nakon bolnog saznanja da mu se bliži kraj, odlazi u svoju kolibu okruženu prirodom i razmišlja o nekim važnim, suštinskim pitanjima, pokušavajući da shvati i razume smisao svog postojanja na Zemlji.

    „Baš kako treba“ je, pre svega, jedna dirljiva i duboka ljubavna priča, ali i filozofski roman o čoveku i njegovoj ulozi u ovom našem zagonetnom univerzumu, o kosmičkim tajnama i čudima koja navode na mnoga pitanja, ali nam daju i odgovore koje, možda, nismo u stanju da vidimo i prepoznamo.

    Vaš glavni junak razmišlja o kosmosu, o tome kako je nastao ovaj svet, navodeći nas da se zajedno s njim čudimo univerzumu radoznalo poput deteta. A onda, kada zaklopimo knjigu, uključimo televizor, prelistamo dnevnu štampu, ili pregledamo vesti na internetu, magija nestaje. Sve se odjednom pretvara u neku besmislenu smešu informacija koje potpuno zamagljuju suštinu o kojoj govori Albert. Kako Vi vidite današnji svet, kako biste opisali sve ono s čime se danas kao civilizacija suočavamo? 

    — Ova knjiga predstavlja jedno razmišljanje, jednu refleksiju. Mi danas retko kada zastajemo da razmislimo o životu, o življenju. I zaista je premalo tišine u našem životu. Zaokupljaju nas sitnice i nebitne stvari, oduzimajući nam pažnju, a svet u kojem živimo, naša planeta, istovremeno, ima velikih problema zbog štete koju joj nanosimo. Najveći izazov današnjice jeste pitanje kako sačuvati životni osnov na ovoj planeti, jer mi ne znamo ima li druge planete na kojoj bismo mogli živeti.

    Jedno vreme ste dodeljivali nagradu za zaštitu ekologije, koja je nosila ime Nagrada Sofija, prema Vašem najpopularnijem romanu. Da li će naš kosmos, taj pobednički loz“, kako ga Vi metaforično opisujete, postati jedan od onih neuspelih univerzuma ukoliko nastavimo da uništavamo prirodu? To nije baš kako treba.

    — Da, postoji nepojmljivo mnogo neophodnih uslova za nastanak univerzuma, prirodnih sila koje su podešene tako tačno i precizno, da su morale biti baš takve kakve su bile da bi ovaj univerzum nastao. Od prve mikrosekunde Velikog praska bilo je zacrtano da će nastati zvezde i ovaj univerzum ovakav kakav je. On je, istovremeno, prepun mrtvih okamenjenih planeta. Naša Zemlja se nalazi u takozvanoj Zlatokosinoj zoni, u kojoj je sve baš kako treba za nastanak života. Ta ravnoteža, koja je uspostavljana pet milijardi godina, veoma je ranjiva, a mi je remetimo. Remetimo, pre svega, kruženje ugljenika na planeti. I uopšte nije preterano reći da smo svoju planetu načinili bolesnom, upravo kao što Džejms Lavlok ističe u svojoj knjizi „The Vanishing Face of Gaia“ („Gajino lice koje nestaje“).

    Na beogradskoj promociji knjige naveli ste, pored ostalog, da su dva pitanja ključna za našu civilizaciju  šta je to svest i šta je bio Veliki prasak, kao i kakva je veza između njih. Kao čovek koji se bavi filozofijom, ali je upućen i u kosmologiju i astrofiziku, kako vidite našu svest, kako se ona uklapa u ceo ovaj kosmički mozaik? 

    — Ljudska svest je jedna velika misterija, jer je dovoljno široka i daje nam mogućnost da pojmimo svet, da shvatimo da smo deo prirode. A to je mentalni aparat koji daleko prevazilazi naše potrebe za življenje na ovoj planeti. I sami smo što se toga tiče, jer konji ili svinje ne razmišljaju o univerzumu. Postavlja se pitanje da li je ta svest slučajnost, ili je to odlika prirode ovog univerzuma. O tome razmišljam, a istovremeno se pitam ima li drugih univerzuma u kojima je slična svest mogla da nastane.

    Pred kraj knjige, Albert i njegova supruga Ejrin razmenjuju dirljive SMS poruke u kojima bodre jedno drugo za težak period koji ih čeka. Savremena tehnologija se u ovom Vašem romanu koristi baš kako treba, samo u funkciji pomoćnog sredstva u stvarnom životu, a ne kao nešto što nas od njega udaljava. Da li razmišljate o svetu koji se izgubio u sajber-prostoru, kako se ta vrsta stvarnosti uklapa u pitanja na koja tražite odgovore u ovom romanu?

    — Ta SMS prepiska na kraju je suštinski važna u ovoj priči, kada je reč o tehnici naracije. Ejrin je u Australiji, Albert je u Norveškoj. Ona je na drugoj strani planete, na drugoj strani dana u odnosu na njega. To stvara jednu ogromnu razdaljinu u svakom smislu. A onda se kod Alberta, osamljenog u brvnari, pojavljuje jedna misteriozna osoba, veoma važna za njega. Albert se pita zašto je taj čovek tu, zašto je došao u cik zore, a SMS prepiska s Ejrin daje mu odgovor na to pitanje. Mene fascinira to što s ovim aparatima, smartfonima, uz pomoć interneta, imamo pristup celokupnom ljudskom iskustvu. S tim telefonima potrebna nam je sekunda da dopremo do nekoga u Kini, ili Australiji. I moguće je dobiti poruku od nekoga s druge strane planete. A ako u toj poruci piše da je neko u opasnosti, u mogućnosti smo da spasemo tu osobu na drugoj strani planete. U ovoj priči ta SMS prepiska ima veliko dramsko značenje. Mnogi čitaoci su mi rekli da se sećaju trenutka kada su zaplakali čitajući ovu priču, a to je upravo kada su čitali Ejrinin SMS. 

    U jednom davnom intervjuu rekli ste da je na Vašu umetničku svest ogroman uticaj imao Fjodor Dostojevski. Na koji način? Šta Vam je zajedničko?

    — Mene fasciniraju veliki pripovedači svetske književnosti. Tu su, svakako, Knut Hamsun, Tomas Man i Fjodor Dostojevski, ali moram priznati da je možda najveći uticaj na mene ostavio argentinski pisac Borhes, a posebno njegove pripovetke. Tu je i impuls epske književnosti, umetničkih bajki, recimo, Andersenovih, ali posebno narodnih bajki koje sam slušao kao dete.

    Kako Vas je ljubav prema filozofiji dovela do ljubavi prema astrofizici i kosmologiji? Ne postavljaju li te dve oblasti, zapravo, ista pitanja i ne pokušavaju li da daju iste odgovore? 

    — Mnoga tradicionalna filozofska pitanja više se ne obrađuju u okviru filozofije, nego su prešla u domen prirodnih nauka. Pitanje o tome šta je kosmos, šta je univerzum, više ne postavljaju filozofi, već se time bave astrofizičari i kosmolozi. Uzmimo, na primer, odnos duše i tela, kao tradicionalno filozofsko pitanje. Rene Dekart je govorio o svojoj ruci na stolu, o tome kako on odlučuje da se ta ruka podigne, pa se ona diže. Ali to danas nije pitanje o kom bih diskutovao s filozofom, nego s neurologom. Odgovornost za bavljenje određenim pitanjima je danas raspoređena na razne nauke. I mnoga pitanja koja je filozofija postavljala sada postavljaju prirodne nauke i na njih pronalaze odgovore. Uzmimo za primer Alberta Ajnštajna — kada je formulisao svoju teoriju relativiteta, rekao je nešto fantastično važno za ovaj svet i univerzum sa stanovišta prirodne nauke. Isto se može reći za Darvina, čije je otkriće promenilo način na koji vidimo svet i poreklo života na planeti. Pitanje šta je život je filozofsko, ali kada su 1959. godine Krik i Votson ustanovili DNK molekul, deo tog pitanja je dobio svoj odgovor. Mnoga pitanja su ostala nerešena, na primer, šta je tamna materija, šta je Veliki prasak, i njima se moramo baviti u okviru nauke, a ne filozofije.

    Tagovi:
    književnost, roman, Geopoetika, Justejn Gorder, Tomas Man, Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Norveška, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga