13:43 18 Januar 2019
Slušajte Sputnik
    Matija Bećković i Puriša Đorđević

    EKSKLUZIVNO Puriša za kamerom, akcija: Matija! (video)

    © Sputnik / Dejan Simić
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    0 110

    Pesmu „Kad dođeš u bilo koji grad“ kazivaće ulice, lica u prolazu, đaci, oblak, ptica, otkriva reditelj Puriša Đorđević detalje dokumentarca o Matiji Bećkoviću, koji ovih dana počinje da snima.

    „Knjigu snimanja napisao sam pre deset dana, a njena početna rečenica glasi: ’Voleo bih da padne sneg i da se u tom snežnom nanosu sretnemo sa Matijom Bećkovićem, jer smatram da ćemo se pomoću male oluje od snega bolje približiti njegovim stihovima‘. Eto, to je početak, prva slika“, otkriva ekskluzivno za Sputnjik rediteljski bard Puriša Đorđević prvi kadar dokumentarca „Matija“, koji ovih dana počinje da snima. 

    Njegov junak nije niko drugi do proslavljeni pesnik Matija Bećković.

    Sa željom da saznamo što više detalja koji su prethodili ovoj priči, pitamo pesnika koji mu čovek reče da će se naći na filmu i kako se snašao u glavnoj ulozi.

    „Puriša je neumoran“, objašnjava Matija, „on neprestano govori u filmovima. To bi mogao biti film, to je odlična ideja za film… I tako već godinama slušam od njega o njegovim planovima, tako da me nije začudilo kad sam ja došao na red. Puriša je, pre svega, izvanredan pisac, a sve to što piše, pa i filmovi koje snima, uvek su pesnički, poetski, lirski. Evo, sad je kazao da bi voleo da bude snega kad se bude snimalo. Odmah sam se setio da imam jednu ceduljicu od Vere Pavladoljske koju sam sreo u Valjevu, 9. decembra 1956. godine. Bio je sneg… E, sad, koja sila to sve poveže naknadno i učini da sve to postane nešto više od golih činjenica — zapravo je priča o umetnosti.

    Da se čovek odluči za temu, veli Puriša, ne mora da lično poznaje čoveka. 
    Važnije je, kaže, da nešto sazna o toj budućoj temi, kako piše, kako živi, s kim se druži, da li su ta druženja u nekim godinama bila opasna…

    „Ono što je mene privuklo Matiji jeste njegova ljubav prema Veri. Zato je osnova za budući scenario, odnosno budući film, početak njegove pesme: ’Kad dođeš u bilo koji grad…‘. Razmišljajući o scenariju na početku, došao sam na jednu afilmsku ideju koja mi se pretvorila u vrlo važan deo budućeg filma. Naime, zamislio sam da tu pesmu ne govori Matija. Tačnije, da on samo počne, a da je nastavljaju ulice, lica u prolazu, đaci u Valjevu, žene na pijaci, možda čak i neki seljak koji prolazi, možda i neko ko sa prozora citira te stihove. Možda da to bude oblak koji projuri ili ptica koja se zaustavi. Sve su to za mene živi stvorovi koji će jednostavno citirati celu pesmu, s tim što bi finale u svakom slučaju pripalo pesniku.

    Matija bi se u tim kadrovima pojavljivao kao čovek koji sluša sve te ljude koji čitaju njegove stihove… Predviđam u knjizi snimanja, i to da Matiju, kad pod snegom izađe iz kuće, zaustavi u prolazu jedan dečak koji je krenuo u školu. Dečak ga slika, dođe do njega, pokaže mu sliku, ali mi vidimo da to nije slika nego stihovi pesme ’Kad sam bio mali‘. Verujem da će to biti jedna od lepših scena.“

    Za Bećkovića to nije samo scena već — poezija.

    „Da, to je samo njen prevod na drugi jezik i slike, na život. Slušam šta Puriša govori i pratim tu priču kao da se ne radi o meni, kao što se zapravo i ne radi. To su sve stvari dublje od pameti. Zanimljivo je da u naše vreme, kad postoje tolika tehnička sredstva i kad skoro svako ima kameru i neprestano smo izloženi bombardovanjem svih mogućih ekrana, kad u jednom telefonu ima više nego što je nekad bilo u celoj civilizaciji, ipak tu, mislim u naše vreme, promiču pored tolikih kamera toliki ljudi o kojima nije ništa zabeleženo. A kad je bila samo jedna kamera, ona je tačno znala koga da slika i šta da zabeleži. Međutim, kad bismo sad pogledali šta ima u ovim našim videotekama, našli bismo dva-tri snimka: Andrić ide kroz neki park ispred kuće gde je stanovao, Crnjanski čita na radiju jednu pesmu… Više imaju ovi što su u parovima i zadrugama, čitave novine prate to što oni govore i zapravo već žive pred kamerama i pred očima sveta.

    Sama Purišina ideja da jednog svog savremenika i prijatelja tako prevede na tu traku i da to takvo viđenje ovekoveči jeste nešto što meni može da laska, ali tu ima nešto mnogo važnije od mene. Lepo je i dirljivo da pored tolikih ličnosti koji drmaju svetom i ne znam kakvim se sve poslovima bave, da se sad Puriša, sa svojom biografijom i delom, posvećuje jednom pesniku u vremenu kada se kaže da su pesnici svoje otpevali i da je ta labudova pesma davno završena. Odjednom, on sve to prenebregava i ignoriše i zumira tako jednu ličnost i neku ljubav i neki grad i neku pesmu i onda prosto vidite da umetnost odnosi pobedu nad svim ovim što svaki dan slušamo i gledamo.“

    Reditelj Đorđević napominje da je pred njim, uz sve što rad na filmu podrazumeva, i jedan poseban zadatak.
    „Film mora da izazove ona osećanja koja ja imam prema Matiji — da ga volim i da ga mrzim. To je osobina svakog dobrog filma, da u jednom kadru kažeš — ovo je lepo, a već u sledećem — čudi me da je režiser to upotrebio.“

    „Biće tu i scena poput one u kojoj Matija zvoni na jedna vrata na kojima se pojavljuje Aleksa Đilas, sin njegovog prijatelja Milovana Đilasa. Mi moramo u filmu da konstatujemo da je u vreme kada je Milovan Đilas bio zatočen sam sa sobom, Matija bio jedini čovek koji je ponekad zvonio na njegovim kućnim vratima.

    Ovo će biti samo jedna epizoda o njegovom životu, ali važna, zato što liči na Matiju da njegova poezija nema strah da će jednoga dana nestati, kao što ni on nije imao strah da će, ako se bude viđao sa Đilasom, to nestati.“

    Da li će Đorđevićev film uspeti da odgonetne tajnu pesničkog stvaranja i života, tajnu koju je stvorio jedan grad i jedna ljubav, a onda je jedan jezik pretvarao u hleb i telo poezije? 

     

    Kad ova priča prođe kroz sedam decenija građenu filmsku laboratoriju Puriše Đorđevića, hoće li ostati samo priča ili će se i ona sama pretvoriti u pesmu?

    U pesmu, veruje pesnik.

    Zavirujući u knjigu snimanja saznali smo da će u prvom kadru padati sneg, što znači da će snimanje uskoro početi. No, u odgovoru kada će se „Matija“ naći pred publikom, reditelj ostaje tajanstven.

    „Mi ćemo početi po zimi nešto da snimamo. Onda ćemo malo sačekati. Moraćemo posećivati Matijino rodno mesto, moraćemo posećivati Valjevo. Već na početku filma Matija mora da ispriča tu tragičnu sudbinu njegovog oca. Kao što mora posebno da se naglasi ta strašna vest koju je dobio iz bolnice da je Vera Pavladoljska umrla. On je to konstatovao stihovima, ali ta strašna rečenica mora da bude jasno naznačena, utoliko pre što ga prati kroz ceo život.“

    Tagovi:
    Puriša Đorđević, Matija Bećković, kultura
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga