03:24 23 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Draško Ređep

    In memoriam: Prometej Ređep — vrlina odnegovana smehom

    © Foto : Novosti/Darko Dozet
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 58
    Pratite nas

    Jedna od najčuvenijih književnih adresa, novosadska Ćirpanova ulica broj 49, ostala je danas bez svog ništa manje znamenitog stanara — Draška Ređepa.

    Književnik i kritičar, erudita i polemičar, mislilac vedrog lica i grohotnog nezaboravnog smeha, Ređep je mnogim svojim svojstvima bio i ostao jedinstvena pojava srpske kulture.

    Ne samo zbog toga što je u svom bidermajer salonu, zajedno sa suprugom Jelkom, gostio Andrića i Ćopića, Desanku i Matića, što se dopisivao sa Crnjanskim i Krležom, prijateljevao sa Kaporom i Mikom Antićem… Završavao je Ređep mnoge nesvršene poslove srpske kulture — sa suprugom Aleksandra Saše Petrovića osnovao je fondaciju sa imenom slavnog reditelja sa jasnim ciljem očuvanja Petrovićevog nasleđa; preuzeo je urednički, kao dragocenu amajliju, Književnu opštinu Vršac posle prerano preminulog Petra Krdua, radeći kao da je reč o najvećem zaveštanju prijatelja. U instituciji kakva je Vukova zadužbina, žirirajući za Vukove nagrade (ali i mnoge druge u brojnim književnim žirijima), bio je i ostao mera vrednosti i dobrog ukusa. I rodoljublja, onog svojstvenog kosmopoliti i čoveku koji je, prošavši svet, razumeo kojim se sopstvenim vrednostima tom svetu možemo preporučiti. I sve je to Draško pleo u raskošne rečenice, sočne i vickaste, duge i slojevite, neobične i poetične, vedre i energizovane, bezobrazne i efektne… Rečenice koje su tako često završavale gromoglasnim smehom.

    Draško Ređep
    © Foto : Novosti/Darko Dozet

    Nimalo slučajno, jer Ređepova vedrina bila je pogled na svet. Nije izostajala ni kad su ga spoticali gubici. Poput Jelkinog odlaska…

    Verovao je u vertikalnu generaciju, u život konstruisan oko stola i prijatelja, u zadovoljstvo kao najviše ljudsko dobro koje se postiže izgradnjom duha i negovanjem vrline.

    Bez anestezije, ubojito, a opet duhovito i ređepovski, portretisao je Draško mnoge male i velike boljke srpske kulture. O jednoj od njih, književnoj priredbi, zabeležio je da je sve više nalik „narodnoj kuhinji dobrotvornih, dakako, nevladinih organizacija: najpre molitva, onda klopa i piće, pri čemu je molitvu zamenilo autorovo neiskreno slovo, ovenčano neukusnim udvaračkim rečenicama plaćenog kritičara“…

    Jadikovao je javno zbog toga što Crnjanski nema autentičnog ambijenta u kojem je „živeo, disao, spavao, čitao i prgavo se cerekao“; jadikovao je i nad posečenim kestenovima iz čuvene ulice Danila Kiša… 

    Na mapi Ređepovih teritorija raspoznavale su se velike teritorije književnosti, filma, slikarstva… A na njoj, kao gradovi — imena bardova poput Saše Petrovića, Gustava Krkleca, Danila Kiša, Milana Konjovića, Dobriše Cesarića, Veljka Petrovića, ali i mladih tek stasalih umetnika, za koje je od šezdesetih godina prošlog veka Ređepova kuća bila širom otvorena.

    Enciklopedista starog kova, nesklon strahovima i neizvesnostima iako su se našli u jednom od njegovih naslova, verovao je da je Vojvodina kolevka hleba i razuma, a da je ćirilica u njoj — više od pisma.

    „Ćirilica je na srpskom severu više od pisma, ona se i piše i govori“ — verovao je Ređep, dodajući da se „naše najlepše reči jedino mogu aromatično i uzbudljivo izgovoriti ćirilicom: žitije, zadužbina, otadžbina“…

    Zainteresovan za javni život i njegove nekada čudne trendove, Ređep je često bio saradnik medija. Potpisniku ovih redova slao je tekstove kucane na mašini, uz obavezno pisamce ispisano rukom. „Jednom će ova rukom pisana pisma biti jedino što vam je ostalo od mene“, napisao je u cedulji koja je odavno deo lične riznice. Mali dokaz neverovatne privilegije koja se zove biti deo „vertikalne generacije“. 

    I baš kao što je Ređep, po sopstvenom priznanju, rado ćutao sa Momom Kaporom, voleo je sa njim, iako su bili na „vi“, da glasno ismeva naš snobizam i „lažnu reč“ — multikulturalnost. „Tu rogobatnu reč“, objasnio je, „neko je smislio pre neku godinu, valjda da nas kao đake, opomene da u Vojvodini, osim Srba, žive i ljudi drugih nacija — pa mi to oduvek znamo i uvažavamo“.

    Za urednika kuće „Prometej“ Zorana Kolundžiju, ovo je gubitak prijatelja, nekog ko je primer kako se uvek može biti principijelan i svoj.

    „Za našu kuću učinio je mnogo prenoseći svoja prijateljstva kod nas — tako smo objavili mnogo dragocenih autora“, kaže Kolundžija. „Mnoge od tih knjiga potpisao je sam, kao urednik. Prometej Ređep činio je važan temelj naše kuće, ali i ukupne scene. Nepogrešivim kritičarskim sudom doprineo je tome da mnogi mladi pisci stasaju u velike. I ne samo pisci. Posvedočiće mnogi sada afirmisani slikari da su čekali i po dve godine sa izložbom samo da bi im je Ređep otvorio. Neverovatan je to bio duh: u jednom čoveku — mnogo institucija. Odmenjivao je i znanjem i duhovitošću i bezobrazlukom mnogo ljudi. Uistinu jedinstven. Neponovljiv“.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga