05:42 26 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Mišel Uelbek

    Nepredvidivi Uelbek: Sledi pokoravanje „hormonom sreće“

    © AFP 2019 / PATRIK STOLLARZ
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    0 128

    Umesto prognozirane anksioznosti, straha da će zabrljati, slavni pisac je u „Serotoninu“ pribegao možda najpametnijem receptu: vratio se starom sebi od pre „Pokoravanja“.

    U novom romanu „Serotonin“ Mišel Uelbek neće biti manje mračan, ali će, u nekim finalnim instancama, poštedeti svet i svoje okruženje, demantujući na suptilan i istovremeno tragičan način sve one koji ga nazivaju neizlečivim cinikom, negatorom ljubavi i mizantropom. Uelbek nije ništa od toga, reč je o čoveku koji je verovatno veliki deo popularnosti stekao na bazi pogrešnih procena njegove ličnosti i njegovih misli.

    Tako o jednom od najpopularnijih i najkontroverznijih evropskih pisaca čija dela prevodi na srpski jezik govori Vladimir D. Janković, prevodilac najnovijeg Uelbekovog romana koji bi uskoro trebalo da se pojavi i pred domaćim čitalaštvom. Za „Orbitu kulture“ Vladimir otkriva da i kad je o „Serotoninu“ reč možemo govoriti o „fenomenu Uelbek“, budući da je reč o autoru koji, uprkos prognozama posle planetarnog uspeha „Pokoravanja“, ipak nije otišao u književnu penziju.

    „Mnogi su pomislili da će Uelbek okačiti tastaturu o klin, jer šta sad, posle takvog romana, ima više da piše. Međutim, umesto prognozirane anksioznosti, straha da će zabrljati, pribegao je možda najpametnijem receptu: vratio se starom sebi od pre ’Pokoravanja‘ i sa novim iskustvima, viđenjima i novim zanatskim finesama, diskretno i bez razmetanja, jasno ispoljio sav svoj zanatski virtuozitet“, kaže Janković.

    A baš zanat mu je često osporavan. Umesto priznanja za virtuozitet stizale su na Uelbekovu adresu tvrdnje da su njegova dela pisana simplifikovanim jezikom i da predstavljaju mešavinu eseja i pornografije. Njegov prevodilac nam otkriva zašto u „Serotoninu“ ima mnogo manje pornografskog, u odnosu na prethodne knjige.

    Pornografije je manje iz jednostavnog razloga: glavni junak ove knjige je zapravo ’kaptoriks‘, moćan i silovit antidepresiv koji od libida pravi Hirošimu, tako da je glavni akter potpuno seksualno blokiran, što se odražava i na sadržaj priče. U ’Serotoninu‘ ima manje seksa, ako ga uopšte ima, nego u bilo kojoj drugoj Uelbekovoj knjizi. Dejstvo koje antidepresiv proizvodi u čoveku održava ga da ne umre, ali ga ne održava da živi. Zato je taj život vrsta živog košmara“, otkriva Janković, ostajući tajanstven kada je o sižeu novog romana slavnog francuskog pisca reč. I na pitanje šta se događa glavnom junaku, hoće li u „Serotoninu“ biti nekog svetla na kraju tunela, da li će vizija budućnosti biti manje mračna, Janković odgovara u istom maniru.

    „Ovde nije reč o tunelu, nego o vožnji nekom mističnijom i opasnijom ’šarganskom osmicom‘ na kojoj ima više tunela, više svetlašaca, više izlazaka na dnevno svetlo i više povrataka u mrak. Svaki putnik u tom Uelbekovom vozu moraće sam da proceni ima li svetla ili ga nema.“

    Kada je, međutim, reč o društvenoj angažovanosti pisca za koga mnogi tvrde da je prorok, o kontroverznom francuskom književniku koji se u danu ubistva članova redakcije „Šarli ebdo“ nalazio na naslovnoj stranici aktuelnog izdanja, Vladimir D. Janković je u odgovoru mnogo jasniji i direktniji.

    „Verujem da bismo oskrnavili i ličnost i delo Uelbeka kada bismo ga nazvali društveno angažovanim piscem. Zato što je on pre svega esteta, lirik. Taj isforsirani politički deo o kojem se uvek najviše govori nije toliko bitan za doživljaj njegovih knjiga. Uelbek je pre svega pesnik, staromodan, tradicionalan. On je samotnjak starog kova. A biti čovek starog kova znači biti više nepredvidiv od modernih nepredvidivih ljudi. Reč je o piscu koji u svako izlaganje, pre svega, ugrađuje lepotu.

    Nedoumicu koju donosi zapitanost kako je moguće da velika kultura poput francuske nije prepoznala tu lepotu, već se najvećim delom svoje kritike distancirala od tog popularnog „estete“, Janković otklanja tvrdnjom da je problem u Francuzima i njihovom „snobovskom odnosu prema veličini“.

    „Francuzi neguju hipokriziju i to pokazuju glumatajući da se stide Uelbeka. Oni bi ga se možda manje stideli kad bi bio manje komercijalan. Njih boli to što je Uelbek sadržinom svog dela i svim svojim kontroverzama privukao pažnju. Boli ih u stvari što je on toliko prodavan pisac. Veoma je zanimljivo to što se sa Uelbekovim junacima i njegovim načinom mišljenja identifikuje čitava armija ljudi koja ga zapravo uopšte ne razume. Uelbeku se pripisuju neke zasluge i potpuno netačna gesla, svojataju ga ateisti iako je on veoma religiozan. I to je jednako smešno kao kad bismo za Pižona ili Duleta Savića kazali da su bili veliki igrači ’Partizana‘. Taj fenomen se projektuje i kroz etiketu ’prorok‘ koja stoji uz Uelbekovo ime, a što je kulminiralo sa romanom ’Pokoravanje‘, iako u onome što radi nema ničeg proročkog. Uelbek samo dramatizuje neke procese koji već postoje, koji klijaju, koji se razvijaju, malo ih ubrzava i projektuje njihov ishod u neku budućnost“, kaže Vladimir D. Janković.

    Možda Uelbek nije prorok, ali da li je — naročito zbog čestih paralela sa Kamijem — on novi francuski pobunjeni čovek? Janković smatra da je razlika između tih pisaca jasna: Kami nije bio otpadnik, Uelbek je to postao na silu, i to ostaje čak i sada kada mu je Makron dodelio „Legiju časti“.

    Zašto je, ipak, kontroverzni pisac primio priznanje od ljudi koji ne mogu da ga vole i da li će ga se zbog toga odreći „žuti prsluci“, koje je, prema mnogim tumačima, najavio novim romanom? U činjenici da je u svojim knjigama Uelbek detektovao mnogo toga protiv čega su se „žuti prsluci“ pobunili Vladimir D. Janković ne vidi ništa neobično.

    „Mislim da je to teško ne detektovati! Zato je pravo pitanje kakve su tekovine te velike demokratije kad vam spoljni faktori ili čak unutrašnji pisci predviđaju i režiraju šta će da se desi. Kako je moguće da jedna tako velika zemlja sa takvom tradicijom ne može sama da generiše otpor očiglednom propadanju. U ’Serotoninu‘ ne postoji bilo šta što je u vezi sa žutim prslucima, uprkos senzacionalnim najavama da ih je baš Uelbek proročki najavio“, nedvosmislen je Janković.

    Međutim, prema rečima prevodioca, ono čega u ovom romanu ima je ljubav.

    „Ljubavi ima puno, kao što je ima puno i u Uelbekovoj poeziji, u šta će se uveriti čitaoci njegove lične antologije pod nazivom ’Ne mirim se‘, čije prevođenje privodim kraju. Mišel Uelbek je ostao veran poeziji, prve književne korake napravio je kao pesnik i kao urednik lista ’Karamazov‘ koji je objavljivao poeziju“, otkriva Janković i dodaje:

    „Govorimo o veoma ljubavnom autoru. Uelbekov odnos prema ljubavi, patnja za ljubavlju — u drugim delima često zamaskirani polnim nagonom i erotskim opisima — u ’Serotoninu‘ dobija blistave, dirljive stranice, čiste ljubavne pasaže. Ovde se govori o ljubavi kao o jedinom načinu da se nekako preživi. Kao o jedinom što životu daje — život.“

    Tagovi:
    ljubav, pornografija, Pokret žuti prsluci, Mišel Uelbek, Francuska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga