14:49 24 April 2019
Slušajte Sputnik
    Branka Otašević

    Kako je televizijski program najavio tragediju

    © Foto :
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    1750

    Radio-televizija Srbije objavila je povodom svog 60. rođendana knjigu „Ekran kao ogledalo“, u kojoj su sabrani tekstovi televizijske kritičarke Branke Otašević, objavljivani osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka u dnevnom listu Politika.

    Zbornik televizijskih kritika Branke Otašević podseća nas na zlatno vreme televizije i vrhunske novinare, reportere, voditelje i urednike koji su osamdesetih godina, u tehničkim uslovima potpuno drugačijim od današnjih, stvarali kultne televizijske emisije i programe. Ali i na težak period devedesetih, kada je televizijski program postao svakodnevno svedočanstvo o društvu u krizi, opterećenom siromaštvom i bedom, slomljenom tragedijama, koje se teskobe oslobađalo kroz neobuzdani nacionalizam s jedne, i kiča bez granica s druge strane.

    „Ovu knjigu doživljavam kao prilog novoj kulturi sećanja. Brzo zaboravljamo i potpisujemo ono što nam je bilo teško, pa potone u sećanju i ono što je bilo lepo. Upravo u tome je smisao ove knjige: moja generacija će oživeti lepe i manje lepe trenutke uz televizijski ekran, a mladi ljudi koji žive u potpuno novoj kulturi društvenih mreža, individualnog gledanja u tablet i telefon, teško će moći da zamisle šta je značilo osamdesetih kada seriju pratite, recimo, svake subote u određeno vreme i nemate mogućnost vraćanja napred-nazad, preskakanja reklama, pomeranja vremena. Njima će to ličiti na neko pećinsko doba, ali nije loše da o tome razmisle i da shvate da je nekada postojala takva vrsta komunikacije i distribucije“, priča Branka Otašević u razgovoru za Sputnjik.

    Izložba Na putu oko sveta. Umetnost iz Nemačke u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, fotografija Sibil Begerman iz kolekcije Spomenik
    Bernd Borchardt © The Sibylle Bergemann Estate / Ostkreuz

    Poslednje dve dekade prošlog veka su u izrazitom kontrastu, u kulturološkom, društvenom i političkom smislu. Zbog čega ste odabrali ovaj period rada televizije?

    — To je period u kojem sam kontinuirano pisala televizijsku kritiku u Politici, pa su samim tim sklopljene dve celine koje se dobro nadovezuju jedna na drugu. Počela sam da pišem televizijsku kritiku upravo početkom osamdesetih, u vreme kada se televizija mnogo gledala, a program bio vrlo raznovrstan i dobar. Svi smo gledali zagrebačke, sarajevske, beogradske emisije, pa je na tom unutrašnjem planu postojalo zdravo takmičenje. Znalo se da najbolji kvizovi dolaze iz Zagreba, na čelu sa čuvenom „Kviskotekom“, a da najbolji zabavni, humoristički program dolazi iz Beograda. Televizija Beograd je imala i izvanredan školski program i ambiciozno rađene emisije za decu. Bilo je zanimljivih pokušaja sa šou-programima, zabavnom, popularnom muzikom. To je bilo vreme posle Titove smrti, kada su se ovde pojavile neke slobode, nešto što moja recenzentkinja Milena Dragićević Šešić naziva kontrakulturom, omladinskom kulturom, alternativnom scenom. Onda su došle devedesete, tokom kojih je politika počela polako da nagriza naše živote, a zatim ih je potpuno progutala. Deveta decenija se fatalno završila i za samu Televiziju Beograd — stradalo je 16 ljudi, srušena je televizijska zgrada u Novom Sadu, tako da je ta dekada ovom zbiru tekstova dala prilično ozbiljan i dramatičan ton.

    Da li ste na osnovu tog pažljivog i detaljnog praćenja televizijskog programa, pogotovo krajem osamdesetih i početkom devedesetih kada su počeli turbulentni politički i društveni događaji, mogli da naslutite tragediju koja će uslediti?

    — Kada je prekinuto preuzimanje nedeljom zajedničkog „Dnevnika“, koji je bio mera zajedništva, kada je svaki studio počeo da radi svoj dnevnik, već je bilo jasno da počinje razilaženje. To je u početku izgledalo bezazleno, ali je imalo dalekosežne posledice. Informativne emisije su postale mesta za polemiku, i to u lošem smislu reči. Iz Beograda se prebacivalo Zagrebu, iz Zagreba Sarajevu, i pred tim izazovima su se pojedini novinari pokazali kao loši profesionalci, a dobri propagandisti. To nije ništa novo u globalnim razmerama, ali se, nažalost, ponavlja i danas. To me je navelo da pomislim, možda naivno, da bi podsećanje nekoga moglo da navede da ne ponavlja iste greške. Nemam iluzija da će ovu knjigu čitati političari, čak i današnji novinari, ali mislim da bi bilo korisno da je čitaju televizijski gledaoci i da na osnovu primera iz prošlosti lakše razumeju i prepoznaju oblike medijske manipulacije. Važno je da ljudi nauče da nađu više izvora vesti da bi došli do sopstvenog saznanja o stvarnosti, da bi bili otporniji na ono što mediji, kad se stave u službu politike, rade u nametanju određenog sistema mišljenja.

    Branka Otašević
    © Foto :
    Branka Otašević

    Jedan od tekstova u knjizi nosi naslov „Američka invazija. Kako se osamdesetih godina gledalo na sve veću „amerikanizaciju medijskih sadržaja, pre svega zabavnog programa?

    — Treba razumeti to vreme. Tek je počela da se pojavljuje satelitska distribucija, nešto kasnije kablovi. Tada nije bilo lako doći do velikih svetskih distributerskih kuća koje sada dopiru do svake tačke na planeti. Televizija je tada bila opšte dobro i u ponudi serijala i filmova nije smela da se rukovodi samo komercijalnim efektima, nego je morala da održava ravnotežu između američke produkcije, koja je bila najveća i najagresivnija i drugih kinematografija i serijskih naslova koji su stizali iz drugih delova sveta. Kasnije je došlo do nerazumne utakmice javnog servisa s komercijalnim televizijama. Došlo je vreme kada su takozvani rejting, šer i drugi vidovi mehaničkog merenja gledanosti postali zakon. Besmisleno je, naravno, praviti program koji niko neće gledati. Televizija Beograd, odnosno RTS, mora da prati potrebe gledalaca, nove programske forme koje nastaju zahvaljujući razvoju tehnike i medijske tehnologije, ali mora da sačuva kulturološki i umetnički standard. U ovo naše vreme, bez obzira na pojavu interneta i društvenih mreža, ipak je za većinu ljudi najmoćniji medij televizija koja stvara sistem vrednosti, može da utiče na trendove u raznim oblastima života — od toga šta ćemo obući, jesti i kog ćemo kulinara gledati u televizijskim kuhinjama, do toga kako ćemo pravilno govoriti. Ako novinari RTS-a ne poštuju jezički standard, ne možemo da se žalimo na slabu govornu kulturu koju ovde u Srbiji, nažalost, imamo. Javni servis ne treba da teži eksperimentu, ekskluzivnosti koja neće biti dostupna prosečnom gledaocu, ali ne sme ni da se srozava na primitivizam, tabloidizaciju, senzacionalizam. Dobri profesionalci, školovani medijski ljudi, mogu da nađu rešenje za sve, ako to žele i ako imaju hrabrosti, jer danas, da bi neko bio dobar i pošten novinar u Srbiji, pod političkim pritiscima sa svih strana, treba da bude hrabar. Apsolutno nije lako ostati na putu objektivnog, poštenog i profesionalnog novinarstva.

    Šta Vam kao profesionalnom televizijskom gledaocu najviše nedostaje na televiziji i šta najviše zamerate televizijskom programu?

    — Najviše me nerviraju rijaliti-programi. Dovoljno je videti pet minuta bilo kog programa te vrste da čoveku bude jasno da gubi vreme i da sam sebe ponižava. Posle izvesnog vremena prestala sam i da pišem o rijaliti-programima, jer u tri teksta možete da kažete o njima sve što treba da se kaže. Svako suvišno pisanje o takvim programima predstavlja reklamu za njih. Mislim da ih treba prećutkivati, ignorisati, i stalno se nadam da će, konačno, sami od sebe nestati iz medijske sfere.

    Smetaju mi i nivo i vrsta komunikacije na televiziji. Nema kulture dijaloga, mirnog razgovora, poštovanja sagovornika. Mnogo je svađe, agresije, a to govori o opštoj nervozi koja vlada među ljudima. Valjalo bi da ima više obrazovnih i dečjih programa, mora se naći način da se nova generacija odvoji od mobilnih telefona, od igrica i Fejsbuka. Uvek se, naravno, može reći da bi jezik kojim se govori mogao da bude bolji. Ko hoće da se bavi javnim poslom bilo koje vrste, a novinarstvom pogotovo, mora da neguje lep srpski, maternji jezik, ne sme da ga siromaši. Novinari bi morali mnogo više da rade na sebi.

    Tagovi:
    RTS, knjiga, Srbija a
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga