13:56 19 Jun 2019
Slušajte Sputnik
    Duško Radović

    Mrgud koji je izrekao sve mudrosti ovoga sveta

    CC0 / Javno vlasništvo
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    2790

    Duško Radović je godinama, iz jutra u jutro, budio Beograđane poput kafe s malo šećera. Rasterivao im je san izvlačeći lepotu jutarnjeg neba iz naslaga gradskog smoga, lečio im mamurluk smešom njihovih slabosti i nedostataka, mirio supružnike izvrćući na naličje njihove kaprice i loše navike, podsećao uvek užurbane roditelje da su i oni bili deca.

    Ljubivoje Ršumović
    © Sputnik / Dejan Simić
    Ljubivoje Ršumović

    Kultni zbornici tekstova Duška Radovića „Beograde, dobro jutro“ 1 i 2, svojevrsni omaž pesnikovom voljenom gradu, objavljeni su nedavno u novom ruhu u izdanju „Lagune“. Reč je o izboru tekstova iz kultne emisije Prvog programa Studija B, nastalih od jula 1975. do novembra 1976. godine, i od aprila 1977. do maja 1978. godine.

    O tome koliko su Beograđani tih bezbrižnih sedamdesetih godina voleli da se bude uz Duškov duboki i hrapavi glas svedoči i jedna anegdota koju je s nama podelio pesnik Ljubivoje Ršumović, jedan od bliskih prijatelja i saradnika Duška Radovića.

    „U to vreme često sam se vozio tramvajem. Jednom prilikom slušao sam razgovor dvojice mladića koji su bili na zadnjoj platformi i razmenjivali utiske o nekoj devojci koja ih je prethodne večeri obojicu odbila. Jedan od momaka je prokomentarisao: ’More, tvrd je orah voćka čudnovata, što bi rekao Duško Radović‘. U to vreme, sve mudrosti ovoga sveta govorio je — Duško Radović“, uz osmeh priča Ršum.

    Osnovna Duškova poruka Beograđanima bila je apel da se sačuva porodica. Kroz sve njegove aforizme, naglašava Ršum, koliko god da su ironični, provejava poruka da je porodica najvažnija.

    „Ta njegova emisija je trebalo da bude, a i bila je — ’Dobro jutro, odrasli‘. Malo gorko, malo slatko, ali u svakom slučaju mudro. Duško Radović je bio čovek od zadatka, dosta disciplinovan, mada je sve radio u poslednjem trenutku. Ustajao je u pet sati, u pola šest je već bio u Beograđanki, sedao za pisaću mašinu i do sedam sati pisao tekst. Oni koji su radili s njim u Studiju B pričaju da je imao običaj da šeta okolo po spratu i da nije voleo da ga iko u tom razmišljanju uznemirava“, priča nam Ršum.

    Duškovo obraćanje Beograđanima postepeno je postajalo sve reskije, pa je od prvobitnih poetizovanih opservacija o suncu i oblacima iznad Beograda, preko aforizama o radnom čoveku, muško-ženskim odnosima i odnosima roditelja prema deci, sve otvorenije išao ka političkim temama i kritici društvenih prilika u zemlji koja je na prelazu između dve dekade ostala bez višedecenijskog neprikosnovenog lidera.

    Uspevao je da izbegne gnev ondašnjih političara, sve dok jednog jutra 1982. godine u etar nije izgovorio rečenicu: „Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez svih drugih“.

    „Njega su politički skinuli s programa, ali su vrlo brzo uvideli da su prekardašili, pa su tražili od njega da se vrati u program. Ivan Stambolić nije bio glup čovek, čak u toj rečenici nije ni prepoznao sebe. Moguće je da su to njegovi saradnici učinili u njegovo ime. Duško im je, međutim, odgovorio da on ne radi na dugme i da ne mogu da ga isključe i ponovo uključe jednim potezom prekidača“, seća se Ljubivoje Ršumović.

    Duška Radovića je povlačenje iz kultne emisije ubrzo koštalo života. Nedugo nakon odlaska iz Studija B, beogradski dobri duh „iz radija“ razboleo se od zapaljenja produžene kičmene moždine. Nakon duge borbe s bolešću i brojnih operacija, preminuo je 16. avgusta 1984. godine.

    Kako su Duško i Ršum otkrili jedan drugog

    Duško Radović se u životu Ljubivoja Ršumovića prvi put pojavio posredno, zahvaljujući jednoj olovci s gumicom na vrhu, dragocenosti kakvu je retko koji đak u tadašnjoj Jugoslaviji posedovao.

    „Kada sam bio učenik trećeg razreda, moja učiteljica koja je došla u Ljubiš na Zlatibor me je naterala da napišem svoju prvu ozbiljnu pesmu. Do tada sam pisao pošalice i bezobrazne pesmice, a ona je tražila od mene da pišem o Zlatiboru, ’najlepšoj planini u Jugoslaviju‘. Poslala je tu pesmu u Beograd, u ’Pionirske novine‘. Posle nekoliko dana obavešten sam da sam kao nagradu dobio pretplatu na časopis, ime mi je bilo odštampano na njegovim stranicama, a uz prvi primerak lista dobio sam i grafitnu olovku s gumicom na vrhu“, priseća se Ršum.

    Tih ranih pedesetih godina u Jugoslaviji se nisu proizvodile takve olovke, a nisu se ni uvozile. Igrom slučaja, redakcija „Pionirskih novina“ u kojoj je Duško Radović tada bio urednik, dobila je nekoliko paketa tih olovaka zahvaljujući humanitarnoj pomoći organizacije UNRRA i odlučila da ih poklanja deci.

    „Nisam bio jedino dete koje je dobilo tu olovku, ali jesam bio jedini u Ljubišu s takvim darom. To je na neki način presudilo da počnem da se bavim pisanjem pesama“, kaže Ljubivoje Ršumović.

    Dvojica pesnika su se prvi put susrela 1957. godine u bašti „Mažestika“. Ršum je tada bio gimnazijalac, već mu je nekoliko pesama bilo objavljeno u „Književnim novinama“. Jedna od stvari koje je poneo sa sobom u Beograd iz Ljubiša bila je sveščica sa stihovima koje je želeo da ponudi „Prosveti“, na čijem je čelu tada bio Stevan Raičković.

    „Nije bio u kancelariji kada sam došao, pa me je sekretarica uputila da odem ispred ’Mažestika‘, gde on pije jutarnju kafu. Otišao sam tamo. Stevu sam prepoznao po fotografijama. Pored njega je sedeo glavati čovek, sav ozbiljan i namrgođen. To je bio Duško. Dok sam pričao Stevi ko sam, odakle sam došao i zašto, Duško je uzeo moj rukopis i počeo da ga prelistava. Kad sam završio razgovor sa Stevom, pitao me je da li bih mu dao rukopis da ga emituje na Radio-Beogradu, u jednoj emisiji za decu. Pomalo ljutito sam mu odgovorio da ja ne pišem za decu i pokušao da uzmem rukopis natrag. Ne dajući mi sveščicu, Duško mi je odgovorio: ’Nemaš ti pojma za koga pišeš‘. Ta rečenica mi i dan-danas odzvanja u ušima kad uzmem olovku da nešto zapišem“, priča Ljubivoje Ršumović.

    Ršumovi stihovi su potom zaista bili emitovani u radijskoj emisiji za decu, mada on nije bio u mogućnosti da to čuje, jer nije imao radio. Svedočanstvo o tome mu je, ipak, redovno stizalo u vidu skromnog honorara, tako dobrodošlog gimnazijalcu iz unutrašnjosti.

    Namrgođeno lice kao maska za veliku dušu

    Kasnije, kada je Duško Radović prešao na televiziju kao urednik dečjeg programa, pozvao je Ršuma da mu bude jedan od saradnika.

    „Od Duška se moglo mnogo toga naučiti. Kada je predlagao emisije, nikada nije čekao da mu neko donese tekst, već je sam davao predloge. Kada je uređivao ’Poletarac‘, pravio je plan za ceo broj tog ogromnog lista, a onda od nas saradnika naručivao pesme, priče ili nešto drugo na određenu temu“, napominje Ršum.

    Duško je, prema njegovim rečima, imao dar da oseti šta ko od njegovih saradnika ume i može da uradi. „Tako bi trebalo da se ponašaju urednici u novinama, časopisima, na televiziji, da imaju viziju šta i kako treba da se radi i da iz svakoga izvuku ono najbolje“, smatra Ršumović.

    Duška Radovića savremenici pamte kao namrgođenog, ozbiljnog čoveka. Takve su mu i fotografije. A iza tog namrštenog lica, kaže Ršum, krio se veoma druželjubiv čovek.

    „Bio je i vrlo kritičan, nije umeo da lukavi, da jedno misli, a drugo govori. Smatrao je da je to nasledio od svog oca Uglješe, koji je bio mašinovođa. Otac mu se školovao u Minhenu i od Nemaca naučio da bude disciplinovan. Duško je često govorio da ga telo ne sluša, da zato radi sve u poslednjem trenutku, pod pritiskom. Ali uvek uradi“, napominje naš sagovornik.

    Autor pesama poput „Plavog zeca“, „Strašnog lava“, „Zdravice“, radio-drame „Kapetan Džon Piplfoks“, televizijske serije „Na slovo, na slovo“ i drugih dela omiljenih i nekadašnjoj i sadašnjoj deci govorio je da ga najviše inspirišu radost i neobaveznost detinjstva. Pisanje je za njega bilo jedna vrsta igre, a igra je, kako je govorio, borba protiv dosade.

    „Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite — možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide“, rekao je jednom prilikom večni Duško Radović.

    Tagovi:
    pesnik, književnost, poezija, televizija, radio, Beograde, dobro jutro, Studio B, Ivan Stambolić, Duško Radović, Ljubivoje Ršumović, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga