13:52 23 Maj 2019
Slušajte Sputnik
    Branislav Lečić u filmu Tri karte za Holivud

    Ima li država ikakvih problema, osim ljubavnih (video)

    © Sputnik /
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    1263

    Najmlađi digitalno restaurisani film „Tri karte za Holivud“ nedavno je „u novom ruhu“ prikazan u Jugoslovenskoj kinoteci. Po aplauzima i uzbuđenju koje je izazvao stekao se utisak da je reč o premijeri novog filma, a ne o antologijskom ostvarenju reditelja Božidara Nikolića iz 1993. godine.

    Film „Tri karte za Holivud“ nije izgubio na šarmu i duhovitosti, niti su se replike njegovih junaka izlizale u decenijama dugoj upotrebi u svakodnevnom govoru. A nije ni u komediju smeštena metafora o vlasti, rusofilima, amerikanofilima, uvek prisutnoj nekoj kubanskoj krizi, izgubila na aktuelnosti.

    Za reditelja Božidara Nikolića, ništa od toga nije neočekivano.

    „Ne treba tu veliko objašnjenje. Dogodilo se da film nije izgubio na aktuelnosti. Što smo tada mislili, mislimo i danas“, kaže Nikolić za „Orbitu kulture“ u kojoj se, zajedno sa glumcem Branislavom Lečićem, prisetio dana snimanja.

    „Ja sam sve to preživeo i sve je to snimano iz mog pleksusa. Svaka ta scena je preživljena. Nikad neću zaboraviti, recimo, poslednju scenu. Bio sam vojnik u Bileći i javljeno je da Tito treba da dođe. Vojska je spremala Bileću, čistila je i farbala tri meseca to malo mesto i čekala Tita, ali desilo se da su limuzine samo proletele i zaprašinjale vojsku koja ga je čekala i nastavile za Dubrovnik. Tito je bio gospodin čovek, sad će on u Bileću da svraća…“

     Tu priču i još mnogo toga sugerisao je scenaristi filma, nedavno preminulom Željku Mijanoviću.

    „Bio je to divan pisac koji je umeo da sasluša i razume šta želim i fenomenalno bi to uradio. Onaj kraj, kad Leka izgovori: ’To, milicijo moja, gvozdena pesnico komunizma‘, Željko je napisao u jednom dahu. Za isto onoliko vremena koliko to Leka izgovori, Željko je napisao“, seća se Nikolić.

    A da je reč o nečem izuzetnom, o ulozi koja može da obeleži karijeru, znao je Branislav Lečić, ističe, već pri prvom susretu sa tekstom.

    „Kad sam od Bože dobio scenario na čitanje bio sam oduševljen. Prvo zato što volim to jedinstvo naše priče iz prošlosti i elemenata koji su vezani za mentalitet našeg naroda. Takođe, volim da radim komediju, ne onu trivijalnu, površnu, nego komediju zasnovanu na tragičnim osobinama naroda, događaja ili vremena kojim se film bavi. Kad je Boža to ponudio, iste sekunde sam se vezao za Gavrilov lik, rekao sam: ’Ovo je pisano za mene‘“, otkriva Lečić i odmah nudi objašnjenje šta je to u sada već antologijskom liku Gavrila Milentijevića bilo tako očaravajuće:

    „Gavrilo je sublimacija svih likova koje sam u životu video, a koji imaju te osobine. Što je najcrnje, to je deo mentaliteta koji se proteže do dana današnjeg i pitanje je da li ćemo se mi ikada u stvari suštinski osloboditi naših Gavrila Milentijevića, koji su u stanju da izdaju sve zbog ideologije, ili u najmanju ruku gazde koji će ih slepo voditi, a oni još sa većim slepilom izvršavati ono što je vođa hteo“.

    „Nisam ja sa Lekom mnogo ni pričao o ulozi“, dodaje Božidar Nikolić. „On je nosio lik i igrao ga. Ja sam jedino vodio računa o kontinuitetu između prošlog i novog kadra.“

    Gavrilova isključivost za Lečića predstavlja osnovu komunikacije na kojoj se stvara društvo koje je u progonu unutrašnjih neprijatelja.

    „Moj junak to svesrdno radi, čak po cenu da unutrašnjeg neprijatelja traži u svojoj porodici, a to znači u svom bratu, ocu, svojoj sestri. Taj zarazni element je poštovan i stimulisan od strane vlasti, proteže se u dubinu društva i proizvodi efekat koji vidimo na kraju filma kada su svi jedni protiv drugih, svi u ratu i na kraju završavaju sa rascopanim glavama, modricama i u kamionima koji ih odvoze u zatvor. Kad im Gavrilo Milentijević na kraju kaže: ’Nikakav ste vi narod! Napravićemo mi bolji narod. Svi ćete vi biti narodna milicija i znaćete da poštujete i da čuvate vlast‘, to je matrica koja je primenljiva u svakom trenutku našeg odrastanja ka demokratiji‘, objašnjava Lečić.

    Da film „Tri karte za Holivud“ ne sme biti samo „smešan“, kao i da ta njegova odvojenost od realnosti koja izaziva smeh mora nositi i neke dublje poruke, znao je od prvog trenutka njegov reditelj, koji je još u studentskim danima dobro savladao jednu lekciju.

    Bred Pit
    © Sputnik / Aleksej Petrov

    „Kad sam bio na trećoj godini Akademije išli smo na ekskurziju u Nemačku“, seća se Nikolić. „U Berlinu, studenti njihove akademije puštali su nam njihove filmove, mi njima naše i posle toga smo diskutovali. Svaka se diskusija završavala svađom, toliko smo bili strogi jedni prema drugima. Sećam se da me je tada jedan student, Nemac, pitao ko finansira naše filmove. Ja sam rekao: ’Država‘. A on me je pitao: ’Da li ta država ima ikakvih problema sem ljubavnih?‘. A naše su studentske vežbe zaista sve bile ljubavne. I ja od tada to imam u glavi, i kad god treba da radimo film, da pišemo scenario, znam da to mora biti nešto što nije samo ljubav, nego nešto što će sredini u kojoj živimo otvoriti oči, pokazati nešto. Zato nijednog trenutka dok sam radio ’Tri karte za Holivud‘ nisam snimao komediju. Ja sam samo iz ugla komedije snimao nešto što je život. I što je istina, surova istina.“

    Tagovi:
    film, Božidar Nikolić, Branislav Lečić, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga