15:10 26 Jun 2019
Slušajte Sputnik
    Nele Karajlić

    Nele Karajlić: Kod Srba kad zataje institucije — proradi kafana (video)

    © Sputnik /
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    0 300

    To da jedan Sarajlija knjigom sagradi literarni spomenik Beogradu nije ništa neobično. Ali kada osnivač „novog primitivizma“ i hitova „Guzonjin sin“, „Pišonja i Žuga“ i „Zenica bluz“ odluči da sve svoje „ćakije“ zameni svedenim, rafiniranim stilom, lišenim psovki i ružnih reči — prirodno je da se zapitamo šta se dogodilo sa Neletom Karajlićem.

    Jer, njegov roman-prvenac „Solunska 28“, ovenčan nagradom „Momo Kapor“, iznenađujući je za sve koji pamte neumornog rokera-skakača koji se trudio da pokaže kako mu ništa od „novog primitivizma“ nije strano.

    Otuda i pitanje za frontmena „Zabranjenog pušenja“ da li je ovom knjigom i samog sebe iznenadio.

    „Možda su dvojica u meni, a možda ih ima još. Ili to stiže sa godinama“, prepoznatljivim sarajevskim šmekom i akcentom kaže Nele za „Sputnjik“. 

    — Nisam nikad pisao ovakvu vrstu književnosti. Za razliku od pesama koje izvodiš ili scenarija za „Top listu nadrealista“, kad pišeš roman ti si sam, nema pomoći, nema instrumenata i saradnika, postojiš samo ti i beli ekran ili papir. Ja sam kao klinac mnogo čitao, jer smo živeli u vremenima kada je devojkama lakše bilo prići ukoliko znate neke citate Nerude ili Dučića, nego ukoliko imate dobar automobil. Iz tog čitanja verovatno se meni u malom mozgu složio ogroman broj rečenica koje ja sad odjednom ispaljujem iz svog arsenala oružja i stavljam ih na papir. Jesam, iznenadio sam sâm sebe kad sam video da je na kraju to tako lepo ispalo. Mada sam znao da u sebi krijem i te osobine koje niko nije mogao da veže za ludaka koji skače i penje se po zvučnim kutijama po raznim pozornicama sveta. Ovo pisanje je izvuklo iz mene nešto potpuno drugačije od onog Neleta koga znate.

    U priči o Beogradu s početka 20. veka koji živi svoje nesnađenosti i nemogućnosti da razume svet oko sebe, da li ste slikali i Beograd 21. veka?

    — Nisam išao toliko duboko. Želeo sam da opišem kako izgleda život nekoga ko se rodio, živeo i umro u Beogradu. Taj život nije uobičajen i nije moguć na svakoj tački planete. Beograd ima tu sreću ili nesreću da je izrastao nasred puteva i da je na raskrsnici, što reč Dorćol i znači na turskom. Kao istorijska podloga za roman poslužile su te prve godine 20. veka koje su bile neuobičajeno uzbudljive u istoriji srpskog naroda, koja je svakako uzbudljiva. Zamislite kad Srbi sa uzbudljivom istorijom imaju jednu od najuzbudljivijih dekada kakva je bila od 1903. do 1918. U toj kanonadi događaja, u tom vatrometu istorijskog previranja — a desilo se jedno kraljeubistvo, carinski rat, aneksija Bosne i Hercegovine, dva balkanska i jedan svetski rat — desio se istovremeno i period eksplozije razvoja Srbije, u ekonomskom, političkom i u demokratskom smislu.

     

    Srbi imaju jak demokratski potencijal. Oni nemaju talenat za organizaciju toga, institucije su krhke, i jedva se održavaju, ali zato ih zamenjuju druge institucije, kao što je kafana. U kafani ta demokratija eksplodira mnogo češće nego, recimo, u parlamentu. Zanimljivi su i istorijski uslovi u kojima odrastaju i u kojima se bogate i siromaše moji junaci. Demokratizacija je išla iz tri centra moći unutar koga se stvarao prostor u kome se moglo slobodno govoriti, misliti i slobodno razvijati. Jedan centar je bila vlada sa Nikolom Pašićem, drugi je bio kralj i treća tačka moći bio je oficirski kor, koji je kasnije — a to se i u mojoj knjizi spominje — osnovao organizaciju „Ujedinjenje ili smrt“, čiji je član jedan od glavnih junaka moje priče — Šilja, odnosno major Tankosić.

    Vaši junaci se bogate brzo i na netransparentan način…

    — Svako bogaćenje koje se dešava ovom brzinom kao kod junaka moje knjige — ne sme da bude transparentno, jer onda ne bi bilo tako brzo. I ne samo kod nas, u Srbiji, nego i u bilo kojoj tački na planeti, i u SAD, kako kaže Mark Tven, „on je nasledio novac od svog oca, njegov otac od njegovog oca, a onaj poslednji otac — nekog je ubio“. Odatle je taj kapital. Međutim, možemo da povučemo paralelu između današnjeg i onog vremena zato što se u oba slučaja radi o jednom nesputanom divljem kapitalizmu u kome ne postoji uticaj države da tu nesputanost zauzda. Jer kad država postoji i kad se ona uplete, onda mora biti transparentno i ne može biti tako brzo.

    I sve to ne bi bio predmet literarne obrade da nije reč o ratu vrednosti: sa jedne strane je novac, a sa druge porodica, ljubav, međuljudski odnosi koji stradaju zato što novac postaje važniji. Da li je ovo vaš lični bunt protiv takvog poretka?

    — Ja sam samo postavio jednu pozorišnu predstavu. Imamo ženu koja je došla iz Hercegovine i tu, bez ikog svog, počinje da razmišlja kako da preživi i shvata da ovi što imaju mnogo više od nje nisu ništa pametniji od nje. Ona ulazi u tu igru ne znajući da novac koji počinje da zarađuje istovremeno počinje da vlada njom. Ono što je meni tu bilo najzanimljivije jeste ta vezanost novca i strasti kod Srba. Kod nas se zbog čestih istorijskih vrtloga u koje ulazimo skoro svakih 10-15 godina novac ne može zaraditi strpljenjem, nego morate da reagujete brzo, da između ta dva vrtloga obrnete novac. Otuda valjda i ideja svakog Srbina da ako ne zaradi na nekom poslu milion nečega za jednu godinu — taj posao se ne isplati.

    Knjiga napisana bez psovki i preteranosti, erotske scene svedene, romantične, gotovo stidljive… Šta se to sa vama dogodilo?

    — Prvi urednik ove knjige bila je moja supruga. Ona je uvek bila i još je žestoko protiv tih eksplicitnih izraza i na nekim mestima je zaista intervenisala. Uspela me je uveriti da je mnogo lepše i bolje ako se to isto što treba da se kaže saopšti lepim rečima. A ne onim koje upotrebljava naš narod, a i ja često dok gledam utakmicu.

    Osnovna teza je da je ljubav svrha, ono što treba da se nastani između života i smrti, a da sve drugo nema smisla.

    — Sve je to lako reći, ali je jako teško postići. U životu i zlo misli da je dobro i da sve što radi čini zbog dobročinstva. Isto tako i ljubav: moja junakinja Bosiljka nije primetila da je, zarađujući, izašla iz tradicionalnog moralnog koncepta. Naprotiv, ona je mislila da se ljubav koju daje mužu i deci očituje u ciframa koje joj stižu iz banke.

    Koliko ste se vi preispitivali, možda i menjali, pišući ovu knjigu?

    — Ja sam pre pisanja prošao katarzu. Tačno je da sam povremeno u svom životu bio i Bosiljka i Života, njen muž, alas kojem osim porodice i Dunava ništa više ne treba. Ali ljudi i jesu manje-više to oboje. U romanu sam pokušao da dam sve te preokrete koji su utemeljeni i u mom životnom iskustvu — da me neko u koga sam polagao najviše pažnje odjednom izda, a da neko ko je stajao sa strane i ko mi je bio neprijatelj u jednom trenutku odigra najvažniju kartu u mom životu.

    (Ceo intervju sa dr Neletom Karajlićem pogledajte u videu)

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga