19:15 16 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Slika Kloda Monea

    Otimači uspomena: Kako je ogromna umetnička kolekcija misteriozno nestala u vreme nacizma

    © AP Photo / Slika Kloda Monea
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1180
    Pratite nas

    Britanska spisateljica i novinarka Ketrin Hikli boravila je u Beogradu u organizaciji izdavačke kuće „Klio“ i promovisala knjigu „Minhensko skriveno umetničko blago“.

    Reč je o uzbudljivoj, sjajno dokumentovanoj, gotovo kriminalističkoj priči o ljubitelju umetnosti, Hitlerovom trgovcu i saradniku, strasnom kolekcionaru i spretnom zanesenjaku Hildebrandu Gurlitu, koji je od prvog susreta sa delima nemačkih ekspresionista 1912. godine bio opčinjen snagom njihove društvene poruke i likovne hrabrosti.

    U vreme nacizma, pre i tokom Drugog svetskog rata, Hildebrand Gurlit sakupio je ogromno umetničko blago, pre svega radove koji su dobili pečat „izopačene umetnosti“ ali i dela klasika. U amanet je — kao najveću tajnu — celu svoju ogromnu kolekciju poverio sinu Kornelijusu na čuvanje.

    I sin je, odista, brižljivo, duže od pola veka imao jedinu životnu opsesiju: kako da skriva od javnosti više od hiljadu nagomilanih slika, crteža i grafika najeminentnijih umetnika — Libermana i Manea, Direra i Tuluz-Lotreka, Pikasa i Monea, Sezana i Renoara, Munka i Diksa… i mnogih drugih.

    Knjiga Ketrin Hikli postavlja niz moralnih i etičkih pitanja, raskrinkava puteve lažne denacifikacije, ističe dileme oko prihvatanja ili odbijanja ponuđenog legata Kornelijusa Gurlita Muzeju u Bernu i istovremeno ukazuje na organizovanje posebnih institucija u Nemačkoj, koja i dalje priznaje da snosi nacionalnu odgovornost za počinjene nacističke zločine, uključujući i pljačkanje umetničkih dela, pre svega od Jevreja.

    Hiklijeva je za emisiju „Orbita kulture“ otkrila kako je izgledao put od novinara, reportera, urednika političke rubrike do istraživanja o skrivenom umetničkom blagu.

    „Uvek me je zanimala umetnost. Bila mi je potrebna promena. Bila sam zadužena za praćenje političkih dešavanja u celoj Evropi u Blumbergu, i to je prosto angažman gde nemate nijedan trenutak slobodnog vremena. Htela sam da se vratim istraživanju, pisanju i izveštavanju kad god je bilo moguće. Što sam više pisala i istraživala o skrivenom blagu za vreme nacizma, sve je više ljudi stupalo u kontakt sa mnom. Dolazili su sa svojim pričama da potražuju umetnička dela koja su u određenom istorijskom periodu od njih oduzeta. I to je na neki način bila zamena za nepostojeći zakon kojim bi takav povratak imovine mogao da bude opravdan. Ako ne postoji zakon, onda ti je potreban publicitet, ako ne postoji zakon, onda treba da budeš u javnosti na taj način“.

    Kakvi su vam se ljudi obraćali?

    — Veoma su uzbudljive i potresne bile biografije ljudi koje sam upoznavala. To su ljudi koji su pobegli pred nacistima i ostavili sve za sobom, koji su odlazili u sredine gde nisu znali jezik, nisu imali veštine, nisu znali ono što je u tim zemljama bilo neophodno da bi mogli da se zaposle, da zarade i da obnove svoje domove. S druge strane, oni su, blago rečeno, ostavili svoj sopstveni identitet za sobom. Ljudi nisu gubili samo stvari od vrednosti, kao što su umetnička dela, oni su gubili i ono što im je predstavljalo najdraže uspomene. Naravno, u otimačinama kakve su bile sprovođene nestajali su i svećnjaci i pribori za jelo, srebrni predmeti… Ali oni nisu tražili samo ono što je bilo vredno. Oni su tražili ono što je njima bilo od posebnog značaja, ono što je na njih i u njima ostavilo najdublju uspomenu.

    Ketrin Hikli
    © Sputnik / Dejan Simić
    Ketrin Hikli

    Koliko ste dugo radili na knjizi i s kojim ljudima ste sve došli u kontakt da biste zaokružili svoje istraživanje?

    — Provela sam godinu dana pišući knjigu, ali sam mnogo godina pre toga provela istražujući. Počela sam da pišem novembra 2013, knjiga je objavljena u septembru 2015. Radila sam u arhivima u Nemačkoj, Švajcarskoj i u Parizu. Otputovala sam u Njujork da se vidim sa Dejvidom Torenom, čijom pričom počinje ova knjiga. Ditrih Gurlit, koji je Hildebrandov sestrić, i Dejvid bili su najvažniji izvori informacija za knjigu. Obojica su imali više od 90 godina i mnogo čega su se sećali.

    Kornelijus na početku knjige kaže da su dela spasena od nacista. Kako vi gledate na to? Da li to spasavanje opravdava krađu?

    — Ne, definitivno ne. Kornelijus Gurlit je bio veoma neobičan tip, samotnjak. Imao je psihološke probleme. I dalje je verovao da nacisti hoće da se dočepaju njegove kolekcije. I time je on opravdavao to što kolekciju drži sklonjenu. Sve do 2013. godine. U to vreme, Treći rajh definitivno nije postojao. Ironijom slučaja vlasti su mu ipak oduzele kolekciju. A toga se čitav život plašio.

    Kako doživljavate lik Hildebranda Gurlita? Ako je negativac zbog ilegalnog trgovanja umetničkim delima za vreme Drugog svetskog rata, izdaje svojih rođaka Jevreja — koje su njegove pozitivne strane?

    — Pozitivna stvar koju je uradio je spasavanje umetnosti koju su nacisti mrzeli tako što ju je otkupljivao. Preuzeo je veliki rizik time što je pomagao umetnost koju je voleo. On je, naravno, imao profit od toga. Zarađivao je na prodaji dela koja pripadaju tzv. degenerativnoj umetnosti.

    Koliko su Hitlerovi sledbenici bili upoznati sa kvalitetom dela koja su bezdušno otimali za vreme Drugog svetskog rata?

    — Oni su tu umetnost smatrali bezvrednom. U to vreme, umetničko tržište za tu vrstu umetnosti nije bilo razvijeno. Ti umetnici koji pripadaju toj tzv. degenerativnoj umetnosti sada su izuzetno poštovani i vredni, ali u to vreme nisu bili. U inostranstvu nije bilo razvijeno tržište za njihova dela. Nije bilo jednostavno prodati tu vrstu umetničkog dela. Bilo je nekoliko kupaca u Švajcarskoj, u Bazelu i umetnički muzej je kupio veoma vredna i značajna umetnička dela. Ali je ljudima poput Hildebranda Gurlita bilo neobično važno da održavaju te kontakte.

    Vaša knjiga je okarakterisana gotovo kao kriminalistička priča, ali je osnova svakako dokumentarna. Kako ste vi kao autor našli liniju između vašeg umetničkog izraza i činjenica?

    — To je knjiga koja pripada fikciji i faktografiji. U njoj ne postoji ništa izmišljeno. I bilo je potrebno mnogo istraživanja da bi se to postiglo. Zadatak novinara je da ispriča dobru priču. Moj zadatak je bio da kombinujem činjenice sa dobrom pričom.

    Znači nećemo je čitati kao Laru Kroft i Indijanu Džounsa?

    — Indijana Džouns baš i nije imao pravi etički odnos prema istorijskom nasleđu.

    Koliko je danas prisutna trgovina artefaktima na crno? Kako joj stati na kraj?

    — Treba biti oprezan. Postoji kriminalno podzemlje. Ali ljudi koji su kupili veliki broj dela koja su oteli nacisti nisu znali šta kupuju. Možemo mnogo da postignemo buđenjem svesti o ovome i da imamo bolju dokumentaciju i podatke o tim delima.

    Tagovi:
    Ketrin Hikli, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga