09:48 25 Maj 2019
Slušajte Sputnik
    Scena iz opere Lovci na bisere Opere Sankt Peterburga

    Današnje zlo — čoveka pored nas nešto boli, a mi se ne osvrćemo (video, foto)

    Madlenianum
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    1241

    Đavo je zlo koje nakupljamo u sebi. To je ravnodušnost. Dostojevski je pisao o tome da su dečje suze strašnije od bilo koje svetske katastrofe. Bombe ubijaju hiljade dece, a mi spokojno prebacujemo TV kanale. Dakle, u nama već sedi sotona, upozorava u razgovoru za Sputnjik ruski reditelj Jurij Aleksandrov.

    Osnivač i umetnički rukovodilac Opere Sankt Peterburga Jurij Aleksandrov, dirigent Maksim Valkov i operska umetnica Olga Vorobjova
    © Sputnik / Radoje Pantović
    Osnivač i umetnički rukovodilac Opere Sankt Peterburga Jurij Aleksandrov, dirigent Maksim Valkov i operska umetnica Olga Vorobjova

    Protekle sedmice u Beogradu su nastupili umetnici Opere Sankt Peterburga, čiji je osnivač i umetnički direktor ugledni ruski reditelj Jurij Aleksandrov. Osmog maja na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu izvedena je opera Žorža Bizea „Lovci na bisere“, dok je 10. maja u „Madlenijanumu“ izvedena opera Šarla Gunoa „Faust“.

    Povodom gostovanja u srpskoj prestonici, Sputnjik je, pored Jurija Aleksandrova, ugostio i dirigenta Maksima Valkova i opersku umetnicu Olgu Vorobjovu, šeficu trupe Opere Sankt Peterburga.

    „Doveli smo ovde dve potpuno različite predstave. ’Lovci na bisere‘ su elegantna francuska orijentalna bajka za odrasle, u kojoj publika uživa u melodiji i uplovljava u jednu čarobnu atmosferu. ’Faust‘, naprotiv, ima čvrstu konstrukciju, to je teatar sa smislom, u kojem saopštavamo svoj odnos prema savremenim problemima. Osnovna ideja u ’Faustu‘ jeste da čovek nije životinja, nije deo stada. On je individua. Zato je veoma važno da sačuva najbolje osobine koje mu je podarila priroda — vernost, ljubav, sposobnost za podvig. Današnje društvo je, međutim, ’zombirano‘, zbog čega ne može svako da nađe u sebi snagu da se izbavi iz tog začaranog kruga. Za to je potreban napor, potreban je heroj“, kaže u razgovoru za Sputnjik Jurij Aleksandrov.

    Predstava ima veoma jednostavnu dekoraciju — sve je u crnim, crvenim i belim tonovima. Zbog čega?

    JURIJ: Zato što je u životu uglavnom sve veoma prosto. Mi u predstavi sve ogoljujemo — postoje crni periodi u životu, beli periodi, krvavi periodi. Kao da igramo predstavu na praznom listu papira.

    Pojedini kritičari su ovu predstavu uporedili s filmom „Let iznad kukavičjeg gnezda. Ali vi imate objašnjenje: ludnica je došla kod nas. Kako da se izbavimo, šta da radimo?

    JURIJ: Treba ostati čovek. Čak i po cenu života. Zbog toga Faust i ne može da živi. U dve opere imamo dva potpuno različita finala. U Bizeovom finalu „Lovaca na bisere“ glavnu junakinju Lejlu i njenog ljubljenog oslobađa velikodušni vladar — on žrtvuje svoj život, a oni moraju da beže. Pomislio sam da ne može biti sreće na tuđoj vatri, zbog čega svi završavaju u njoj. Moj oganj je, međutim, blagodatni, kao onaj u Jerusalimu. I osvećuje ih. A u „Faustu“ oduzimam život Faustu, jer on ne može da bude đavolov šegrt. On ostaje čovek, jer je i Margarita ostala čovek. To je podvig. Mi moramo da nađemo u sebi snagu da ostanemo ljudi.

    A kako prepoznati Mefista oko sebe danas, kako se boriti protiv njega? Odgovara li vaša predstava na to pitanje?

    JURIJ: Potrebni su određena intuicija i svest o tome da đavo više nije personifikovan, to je zlo koje nakupljamo u sebi, to je ravnodušnost: čoveka pored nas nešto boli, a mi se na to ne obaziremo. Dostojevski je pisao o tome da su dečje suze strašnije od bilo kakve svetske katastrofe. Bombe u Srbiji, Siriji, Libanu — umiru hiljade dece, a mi spokojno prebacujemo kanale. Dakle, u nama već sedi sotona. Niko od nas ne drhti zbog svega toga i ne trudi se da nešto učini. Zbog toga ja Mefista ne bih personifikovao. Vidim ga kao deliće jednog velikog zla koji jednoga dana mogu da se spoje i izazovu katastrofu. Da bi se to izbeglo, možda ima smisla da razgovaramo o toj temi. Mi predstavu „Faust“ igramo veoma ogoljeno. Iz sve snage. Ulog je veoma veliki, tako da se tu ne može biti licemeran. Mada, neki su „Fausta“ igrali poput „Lovaca na bisere“, u romantičarskom maniru: ljubavni duet, bašte, cveće. Kod nas je to jedna veoma teška priča. Nemačka estetika, Gete.

    Maksime, šta je vama kao dirigentu posebno važno u predstavi „Faust?

    MAKSIM: Da je preživim. Obično, nakon prvog čina koji je prilično obiman (traje sat i po), a u kom se praktično ništa ne događa, jer je to ekspozicija, ja razmišljam: Zar je moguće da smo tek na početku? Tada već želim da idem kući, a ne mogu. A onda u drugom činu adrenalin odjednom počinje da raste i dugo nakon toga ne mogu da se smirim. Predstava te prosto obuzima, i sam umireš s Valentinom, truješ se zajedno s Faustom… s Margaritom… sve se događa kao da sâm to proživljavaš. Od „Fausta“ se jednostavno ne može pobeći. Kako vreme izvođenja predstave protiče, nakuplja se sve više energije. Potrebno je sačuvati nekakav zdrav razum, a meni u tome pomažu druge predstave, poput „Lovaca na bisere“ s predivnom muzikom i potpuno drugačijom estetikom.

    „Lovci na bisere su lirska opera. Zbog čega se ona tako retko postavlja na sceni?

    MAKSIM: Potpuno nepoznati mladi kompozitor Žorž Bize imao je prijatelje koji su mu rekli da je otvoren konkurs za najbolju operu i da će pobednik dobiti priliku da ona bude postavljena u teatru. On je taj predlog pokušao da odbije, rekavši da nikada nije pisao operu, a i da ima vrlo malo vremena. Oni su ga ipak ubedili i našli mu dvojicu libretista. Bize je komponovao toliko izvanrednu muziku, da su libretisti, kada su je čuli, rekli: „Da smo znali da je kompozitor takav majstor, napisali bismo mnogo bolju priču“. To je priča ni o čemu, ali ono što kupuje gledaoca, ako se predstava igra iskreno, jesu odnos dvojice prijatelja, ljubavni trougao, sva ta toplina. Gledalac se zanosi trenutkom, a tome doprinose i scenografija, i svetlost, i što je najvažnije — muzika. Svaka numera je hit. Takvog kompozitora melodičara je nemoguće naći danas.

     

    U svakoj predstavi veoma su važni sami solisti. Olga, kako protiče proces rada s njima?

    OLGA: Slažem se s Jurijem Isakovičem, koji se nikada ne umori ponavljajući da imamo najbolju trupu. To je istina. I veoma smo ponosni zbog toga. Svaki naš pevač je izabran s posebnom pažnjom. I za „Lovce na bisere“ i za „Fausta“ potrebna je veoma ozbiljna priprema, ne samo vokalna nego i glumačka i intelektualna.

    Kako se razumeju dirigent, reditelj i solisti u vašem ansamblu, čija je reč poslednja?

    JURIJ: Teatar je diktatura, ali dobrovoljna! Mi ne možemo da pružimo veliku finansijsku dobit umetnicima, oni dolaze u teatar svesni da je to škola. Mi imamo odlične, a ne velike umetnike, jer sam ja protiv ideje o teatru zvezda. Oni treba da budu zvezde u umetničkom smislu, ali „zvezdane bolesti“ tu ne sme da bude, jer je ansambl najvredniji u teatru. Saradnja dirigenta, solista, hora, orkestra — to je vrhunsko pilotiranje. Naši umetnici su veoma mladi ljudi. Najvažnije je da su zainteresovani. Kada postavljamo predstavu, prvo im dajemo zadatak, objašnjavamo kakva će biti predstava, i već tada ja vidim da oči počinju da im se cakle. Ako nema iskri u očima, nikakve generalije ne mogu da im pomognu.

    OLGA: Želim da naglasim da uz svu tu „diktaturu“ u našoj trupi vlada veliko prijateljstvo. Članovi ansambla veoma često jedni drugima pomažu, daju savete i veoma se prisno odnose jedni prema drugima.

    Tagovi:
    Faust, Mefisto, opera, Opera Sankt Peterburga, Narodno pozorište, Madlenijanum, Maksim Valkov, Olga Vorobjova, Jurij Aleksandrov, Sankt Peterburg, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga