06:58 29 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    0 73
    Pratite nas

    Svet se toliko promenio da se vraćanje na prošlost već pretvara u egoizam, čini mi se da tugovanje za njom nije mudro. U današnjoj Turskoj ljudi su ravnopravniji, siromašni su se podigli, živimo u potpuno drugačijoj zemlji koja se više ne smatra siromašnom. Naš problem je u nedostatku demokratije, kaže turski pisac i nobelovac Orhan Pamuk.

    Muzej nevinosti, koji je Pamuk stvorio po uzoru na svoj istoimeni roman, otvoren je u Istanbulu 2012. godine u četvrti u kojoj se odvija radnja romana. U knjizi je opisana istorija ljubavi bogatog žitelja Istanbula Kemala, koji se zaljubio u svoju dalju rođaku, siromašnu Fusun. Ljubavnu liriku u knjizi nadilaze predmeti koje junak neprimetno „krade“ od ljubljene za uspomenu. Te stvari su kasnije formirale postavku Pamukovog muzeja.

    „Muzejom nevinosti“, omiljenim Pamukovim „čedom“, počeo je razgovor novinara RIA Novosti s poznatim piscem u njegovom istanbulskom stanu s raskošnim pogledom na Bosfor.

    Orhan Pamuk u Muzeju nevinosti u Istanbulu
    Muzej nevinosti Istanbul
    Orhan Pamuk u Muzeju nevinosti u Istanbulu

    „Plašio sam se tog projekta, ako ni zbog čega drugog, ono zbog podsmeha: reći će, doživeo je solidne godine, zaradio mnogo novca, šta će mu još i takav muzej? Zamislio sam ga, međutim, još pre nego što sam dobio Nobelovu nagradu, a ona mi je dala hrabrosti… Stvaranje ’Muzeja nevinosti‘ je oživljavanje najsmelije fantazije na koju sam, pritom, potrošio brdo novca. Tada sam, pride, bio pod političkim pritiskom, plašio sam se da će napasti muzej, da će polomiti eksponate. Zbog toga sam u prvi mah angažovao veliko obezbeđenje za njega, a potom rešio da ga uopšte ne otvaram. Međutim, prijatelji su navaljivali: ’Orhane, otvori muzej, možda će neko doći, možda ćeš povratiti neki novac‘… I tako sam odlučio da otvorim muzej. Ljudi su počeli da dolaze i bilo ih je mnogo više nego što sam mogao da zamislim! Od tada ni od koga ne tražim novac, uključujući državu, sam plaćam saradnike, mada je cena ulaznica mala. Svi smo veoma zadovoljni, čak je teško i poverovati da tako čudan muzej opstaje, da dobija nagrade…“, priča turski književni nobelovac.

    Kako ste nabavljali stvari za muzej?

    — Iz raznih izvora. Neke su lične stvari članova moje porodice — majke, bake. Rođaci su mi davali te eksponate govoreći: „Momak piše roman, nećemo da budemo pohlepni!“ Neke stvari su moje lične. Iako je Kemal stariji od mene pet godina, pripadamo istoj kulturi.

    Ima, međutim, eksponata koji u stvarnosti nikada nisu postojali. Na primer, u knjizi se spominje gazirana voda „Meltem“. Takve gazirane vode nikada u Turskoj nije bilo. Posle objavljivanja romana, neke kompanije su počele da proizvode gaziranu vodu s takvim nazivom, ali to neme veze s delom. Mi smo eksponate napravili sami! To se odnosi i na „pravi“ reklamni film iz romana koji se stalno vrti u muzeju. Njega su snimili prijatelji meni na poklon, u retro stilu: devojka se vozi u automobilu, a iza nje 20 momaka priča. To je snimak napravljen u naše vreme, ali kao da je snimljen nekoliko decenija ranije.

    Muzej nevinosti u Istanbulu
    © Sputnik / Elena Palažčenko
    Muzej nevinosti u Istanbulu

    Doveli ste svoj muzej do savršenstva ili ćete još nešto dodavati?

    — Logika muzeja je u tome da u romanu postoje 83 poglavlja i da muzej, u skladu s tim, treba da ima 83 izložbene vitrine. Početak poglavlja poklapa se s natpisom iznad svake vitrine. To je savremeni muzej, u kom su primenjene mnoge savremene tehnologije. Na poslednjem spratu ispod krova nema vitrina, ali postoji prostorija koja se može nazvati zakulisnim prostorom muzeja. Završili smo ukupno 65 vitrina, ostale ću doraditi. Želim to da iskoristim kao prikaz stare i nove Turske… U celini, međutim, mogu da kažem da sam stoprocentno zadovoljan muzejom.

    A da li ste se vi sami nekada zaljubili kao vaš junak? Izgubivši glavu od ljubavi, da li ste pratili svaki korak svoje ljubljene, skupljali njene stvari, predmete koje je dodirivala? Da li ste Kemal vi sami?

    — Ako vam i sto hiljada puta kažem da nisam Kemal, ali vas pritom navodim da mi ne verujete — znači da sam dobar romanopisac. Najveći talenat, majstorstvo pisca jeste da predstavi izmišljeno tako da čitalac bude uveren: „To je nemoguće da čovek napiše ako nije sam doživeo!“ Prilikom čitanja u vašoj glavi se događaju razne stvari: pratite događaje u knjizi, ocenjujete odnose junaka, odlučujete ko je od njih u pravu, a ko je krivac, ko laže, ko je pošten, vidite okruženje junaka, društvo tog perioda i tako dalje. I, naravno, svi mi mislimo (mi pisci, čitajući tuđe knjige, takođe postavljamo sebi to pitanje): Da li je on sve to izmislio ili je, zapravo, sam doživeo? Traganje za odgovorom na to pitanje i jeste jedno od zadovoljstava tokom čitanja knjiga.

    Naravno, i ja sam se zaljubljivao, gubio razum kao i svi, ali koliko sam ja sam Kemal — ne mogu da kažem. Pisanje znači da, kada preživiš ljubomoru, izmisliš i opišeš najveću ljubomoru na svetu; kad osetiš mržnju, da u svog junaka usadiš najjače osećanje mržnje. Ako nešto opisujemo, to ne znači da i sami to doživljavamo u istom obimu. Ali ko se sam nije zaljubljivao, ne može da piše roman o ljubavi.

    Deo eksponata u Muzeju nevinosti u Istanbulu
    © Sputnik / Elena Palažčenko
    Deo eksponata u Muzeju nevinosti u Istanbulu

    Planirate li da i dalje koristite neobične metode predstavljanja svojih romana?

    — Naravno, imam hiljadu raznih projekata u glavi. Stvar je u tome što sam od sedme do 22. godine planirao da postanem slikar. Ja sam iz porodice inženjera, moj otac, ujak i deda su bili inženjeri, ja sam se takođe upisao na tehnički fakultet. Pritom sam želeo da postanem čovek umetnosti, mada nisam bio loš ni u matematici. Rekli su mi: ako želiš da postaneš inženjer s umetničkom percepcijom, budi arhitekta. Tada sam, međutim, bacio sve i počeo da pišem romane. Zbog čega sam tako postupio objasnio sam u svojoj autobiografskoj knjizi: „Istanbul. Grad uspomena“. Od 15. do 22. godine izlazio sam na ulice Istanbula i fotografisao, da bih to zatim slikao. Tako su to radili francuski slikari. Zatim sam to objavio u svojoj knjizi.

    I tako u mojoj glavi zri na hiljade originalnih ideja, projekata, i ne verujem čak da ih je moguće sve ostvariti, prosto ne mogu da ih sustignem.

    Ipak, možete li da nam ispričate makar o jednom projektu?

    — Da! Veoma bih voleo da otvorim muzej Ane Karenjine. Roman „Ana Karenjina“ je napisan kao roman, a o muzeju Tolstoj nije razmišljao. A ja razmišljam: ako bih napravio muzej Ane Karenjine, smestio bih tu njene haljine… Nabokov je nacrtao vagon voza u kojem je sedela Ana i crvenu torbicu koju je držala u ruci. Može se u tom muzeju prikazati ruska stvarnost koja je okruživala Anu sedamdesetih godina 19. veka.

    Hteo sam da postanem slikar, zatim sam ubio to u sebi i 30 godina pisao romane. A poslednjih 10 godina, otkako sam napisao „Muzej nevinosti“, imam mnoge vizuelne projekte. Na primer, zanimam se fotografijom, počeo sam da razvijam foto-projekte, uskoro će biti i projekata s mojim crtežima.

    Čime se bavite sada?

    — Pokušavam da završim ambiciozni roman pod nazivom „Kužne noći“ („Veba geceleri“). Radnja se odvija na ostrvu u periodu od aprila do avgusta 1990. godine. To je izmišljeno ostrvo, smešteno u istočnom delu Sredozemnog mora, negde između Kipra i Krita. Mislim da mi je ostalo još oko šest meseci rada.

    Turski pisac Orhan Pamuk prikazuje rukopise svojih romana
    © Sputnik / Elena Palažčenko
    Turski pisac Orhan Pamuk prikazuje rukopise svojih romana

    Dobili ste Nobelovu nagradu za „nove simbole preplitanja kulture u potrazi za melanholičnom dušom svog naroda, tako je navedeno u obrazloženju. Da li ste pronašli dušu Istanbula?

    — To su, naravno, prijatne reči, ali ja nastavljam da je tražim. Više ne tražim melanholičnu atmosferu grada, jer je ona ostala u šezdesetim i sedamdesetim godinama. Istanbul je postao bogatiji, raskošniji, raznovrsniji, nostalgija i melanholija u njemu otišle su u drugi plan. Sada ima političkih problema, ali ne želim u njih da se upuštam.

    Temu razvoja Istanbula u poslednjih 30 godina sam pokušao da otkrijem u romanu „Moje čudne misli“. Moj junak, prodavac jogurta Mevlut, doputovao je u Istanbul iz sela i 50 godina živi u straćarama. U toj knjizi nisam hteo da opisujem istanbulsku inteligenciju u nostalgičnim tonovima, nego sam odlučio da opišem radne dane prostih, bednih žitelja grada. Upoznao sam se s tom temom lično, srećući se na ulicama s prodavcima, zanatlijama, čistačima, pozivao sam ih kod sebe kući i razgovarao sa svima. Pišem o svom gradu i nastaviću da pišem o njemu, ali današnji grad je prerastao moje detinje uspomene. Kada sam se rodio, u Istanbulu je živelo 2,5 miliona ljudi. Danas ovde živi 17-18 miliona. Meni kao piscu je već sramotno da padam u nostalgiju u stilu: „Ah, kako je sve bilo dobro ranije!“

    Svet se toliko promenio da se vraćanje na prošlost već pretvara u egoizam, čini mi se da tugovanje za njom nije mudro. U mom detinjstvu je bilo malo obrazovanih ljudi, zemlja je bila siromašna, istočni deo Turske je bio potpuno bedan… Bili smo ogorčeni zbog misli da smo tako bedni u poređenju sa Zapadom. U današnjoj Turskoj ljudi su ravnopravniji, siromašni su se podigli, živimo u potpuno drugačijoj zemlji koja se više ne smatra siromašnom. Naš problem je u nedostatku demokratije…

    Tagovi:
    Nobelova nagrada za književnost, književnost, roman, Muzej nevinosti, Orhan Pamuk, Istanbul, Turska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga