11:41 14 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Ruski pisac i scenarista Ivan Naumov, autor „Balkanske međe“

    Autor „Balkanske međe“: Rusi su kroz Srbiju shvatili ko su i vratili se na svoj put

    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    31180
    Pratite nas

    Rusija iz 1999. i današnja Rusija su suštinski dve potpuno različite zemlje. Videli ste 2014. šta se događalo u Siriji i videli ste da smo uspeli da spasemo tu zemlju od raspada. Da se 1999. godina događa danas, mislim da bi pomoć Rusije Srbiji bila potpuno drugačija. Tada smo bili previše slabi, kaže autor knjige i filma „Balkanska međa“ Ivan Naumov.

    Ruski pisac i scenarista Ivan Naumov boravi u Beogradu povodom predstavljanja srpskog prevoda svoje knjige „Balkanska međa“. Nakon filma koji je pred srpskom publikom premijerno prikazan proletos, u prilici smo da otkrijemo, kako autor kaže, dublje i šire, a pre svega mnogo ličnije viđenje događaja na Kosovu iz 1999. godine.

    Okosnicu „Balkanske međe“ čini priča o tajnoj operaciji u Prištini koju je, u završnici intervencije NATO-a u bivšoj Jugoslaviji, vodila specijalna grupa ruskih desantnih snaga. Reč je o zauzimanju prištinskog aerodroma Slatine, koji su ruski specijalci držali do dolaska ruske jedinice iz sastava mirovnih snaga u Bosni i Hercegovini.

    „U knjizi sam, za razliku od filma, imao mogućnost da razmišljam o mnogim pitanjima koja me zaokupljaju. Recimo, o suštini poriva ljudi da postanu dobrovoljci, da napuste običan život i da odu u neku drugu zemlju, ponekad i na kraj sveta, da bi nekome pomogli. Verujem da je to osećaj za pravdu: kada je nekome loše, drugi treba da mu pomogne… Dok smo pripremali film, imao sam mnogo susreta sa ljudima koji su učestvovali u realnim događajima, koji su neposredno preuzeli kontrolu nad aerodromom, koji su se zatim kretali u koloni tenkova, sa vojnicima koji su bili na najopasnijim i najrizičnijim mestima. To su, po pravilu, veoma smireni, uravnoteženi ljudi koji imaju odličan smisao za humor. S njima je prijatno razgovarati. Nisam želeo da pravim dokumentarni film i knjigu, nego umetničko delo koje, pored prikaza stvarnih događaja, omogućava publici da zaviri unutar samog čoveka, da vidi zbog čega i kako radi to što radi“, kaže u razgovoru za Sputnjik Ivan Naumov.

    I knjiga i film opisuju veoma mučne događaje i pobuđuju snažne, teške emocije. Zbog čega Vas je uopšte zainteresovala tema koja je za same Srbe veoma bolna?

    — Ono što se dogodilo u Jugoslaviji 1999. godine nas u Rusiji je zateklo na najnižoj tački našeg razvoja. To je bilo vreme neposredno nakon raspada Sovjetskog Saveza, kada smo iz godine u godinu klizili sve dublje u propast, i to strašnim tempom. U tom trenutku, 1999. godine, nismo imali snage i samo su pojedinci, vojnici ili civili koji su želeli da odu u Srbiju, ili ljudi koji su već bili tamo u službi, napravili određene korake da bi se nešto ipak pomerilo. Odluka o uvođenju ruske vojske na aerodrom Slatinu je mističan događaj, jer ako pokušate da pronađete podatak o tome ko je izdao naredbu da se zauzme aerodrom, nećete ga naći. Kao da se ta naredba rodila i ostvarila iz volje ljudi. Naravno, nadali smo se tada da će ulazak Rusa na Kosovo imati nastavak, da će Rusija uspeti da dovede tamo dodatni kontingent, da će proširiti bazu, učvrstiti svoj položaj. Ko zna kako bi istorija tekla da je bilo tako. Međutim, hteo sam da kažem nešto drugo. U najnižoj tački našeg postojanja, 1999. godine, kada su ruske desantne snage ušle u Prištinu, za svakog čoveka koji uključuje televizor i prati vesti, to je bio prelomni trenutak. Tada su ljudi shvatili da to jeste moguće, da to tako treba da bude i da se ne sme odustajati od sebe. S vojne i političke tačke gledišta, može biti da to uvođenje ruske vojske nije imalo veliki značaj, ali s moralne tačke gledišta, u ljudskim glavama i u društvu u celini, to je bila prekretnica u istoriji Rusije. Kroz Srbiju smo se prisetili ko smo mi zapravo i vratili smo se na sopstveni put.

    Ljudi u Srbiji često govore o tome da u to vreme nije bilo dovoljno pomoći Rusije, a svi su se toj pomoći nadali. Obični ljudi su u to verovali, ali to se nije dogodilo u očekivanom obimu.

    — Rusija 1999. godine i današnja Rusija su suštinski dve potpuno različite zemlje. Videli ste 2014. godine kako su počeli da se razvijaju događaji u Siriji i videli ste da smo uspeli da ih zaustavimo, da spasemo tu zemlju od raspada, od toga da je okupiraju banditske formacije, bez obzira na veliki otpor naših kolega preko okeana. Mi veoma jasno razlikujemo dobro od zla i uvek smo za to da bude dobro. Da se događaji iz 1999. godine događaju sada, mislim da bi pomoć Rusije bila potpuno drugačija. U tom trenutku nam nije uspelo, bili smo previše slabi.

    Snimanje filma Balkansa međa
    © Foto : Pres služba filma "Balkanska međa"

    Ova knjiga i film su veoma važni za srpsku publiku, jer mnogi ovde, recimo, u Beogradu, ne razumeju sasvim šta se događalo 1999. godine na Kosovu, ne razumeju patnje i stradanja ljudi koji tamo žive.

    — Događaji u ovoj knjizi tiču se prelomnog trenutka 1999. godine, kada su jugoslovenska armija i policija i dalje pokušavale nekako da spasu situaciju, ali su bile prinuđene da se povuku zbog velike opasnosti od rata. U knjizi sam pokušao da prikažem upravo kako su se osećali ljudi koji su odlučili da ostanu tamo, bez zaštite. Naravno, knjiga se bavi sudbinama glavnih junaka i time kako oni razmišljaju, čemu teže, zbog čega svako od njih postupa na određeni način. Pripovedam o glavnom negativcu, Albancu Smuku, pozitivnim junacima Šatalovu, Jasni. Uloga doktora Šterna je, recimo, epizodna u filmu, dok sam se u knjizi mnogo detaljnije bavio njim. Trudio sam se da budem objektivan prema pozitivnim i negativnim junacima.

    Kako se pisac odnosi prema junaku kao što je Smuk?

    — Nisam hteo da on bude kao junak iz crtanih filmova — personifikacija zla. On, naravno, jeste zao, ali on je pametno i obrazovano zlo, veoma harizmatičan čovek. Aleksandar Srećković je izuzetno odigrao tu ulogu u filmu. Kada sam ga video na premijeri, pitao sam ga koji konfekcijski broj nosi. On mi je odgovorio — 50 ili 52, a ja sam mu rekao da sam imao utisak da nosi 56. To je umeće glumaca da se pretvore u nekog drugog, i kao autor scenarija veoma sam zadovoljan svim srpskim glumcima koji su učestvovali u filmu. Čitaocima mogu da kažem, u vezi sa srpskim junacima, da će se prijatno iznenaditi, da neće biti sve kao u filmu.

    „Balkanska međa“ predstavlja drugačiji ugao posmatranja događaja. Pojedini gledaoci u Srbiji su filmu zamerili da sadrži previše propagande. Kako to komentarišete?

    — Mislim da se toga ne treba stideti. Uzmite za primer Holivud, to je najveća moguća fabrika propagande na planeti. Mora da postoji neki balans i u onome što jeste propaganda. Mi moramo da kažemo da imamo svoju tačku gledišta i ona može da se razlikuje od nečije tuđe. I mi se trudimo da objasnimo zbog čega mislimo ovako, a ne nekako drugačije. Mislim da je propaganda u takvom obliku jednostavno neophodna.

    Iz replika u filmu je jasno da Vam je poznata izreka koju u Srbiji često izgovaraju: Nas i Rusa 200 miliona. U filmu postoji i scena u kojoj Srbi na ulici dočekuju ruske tenkove i u kojoj jedan ruski vojnik objašnjava svom kolegi, zbunjenom otkud im toliko ruskih zastava, da su samo obrnuli naopako srpske zastave… Da li Vam je čudna ta ljubav Srba prema Rusima, kao ljubav mlađeg prema starijem bratu, recimo?

    — Dugo sam razmišljao odakle potiču ta uzajamna blagonaklonost i ljubav i zaključio sam da nije reč samo o istorijskim vezama. Ako uzmemo da je tačno da je Ivan Grozni poreklom bio 75 odsto Srbin (smeh), jasno je da to ne mora da utiče na običnog čoveka, on to možda i ne zna. Mislim da intuitivno osećamo da u svetu igramo veoma sličnu ulogu. Mi smo na Severu, vi ste na Balkanu. Mislim da su Srbi i Rusi narodi koji ujedinjuju druge nacije. Mi smo gostoljubivi, lako se saživljavamo s ljudima drugih nacija, sve vreme se trudimo da stvorimo neki veliki prostor oko sebe, jer nam se čini da je tako veselije i bolje. I čini mi se da razmišljamo slično… Odatle potiče ta blagonaklonost, jer osećamo da negde na Balkanu postoje naša braća Srbi.

    Tagovi:
    aerodrom, književnost, Priština, Kosovo, NATO, ruska vojska, Slatina, film, Balkanska međa
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga