02:22 24 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    0 74
    Pratite nas

    U Marijinskoj bolnici u Sankt Peterburgu, 13. jula 2019. u svojoj 84. godini umro je  Viktor Sosnora, jedan od najpoznatijih i najuvaženijih pesnika, ne samo u Rusiji nego i u svetu.

    Poslednji od onih koji su savremenike povezivali sa velikom ruskom literaturom — od „Slova o pohodu Igorovom“ do kraja XX veka. Legendaran od samog pojavljivanja, bio je i  ostaće u sećanju kao samosvojna i pomalo tajanstvena figura, uvek iznad i izvan svekolikih plakata i programa. Bio je duhovni srodnik Hlebnjikova, Zabolockog i Cvetajeve, šezdesetnik, osvajač novih prostora jezika, čuvar njegove riznice od nasilnih intervencija,  branilac od nanosa koje su burna vremena njegovog zemnog bitisanja neminovno nosila sobom.

    Kao pesnik osobenog senzibiliteta i muzikalnosti i kao erudita — vladalac stečenih i  doslućenih znanja koje je na originalan način uprezao u stih, plenio je čitalačku publiku čak i onda kada možda nije bio do kraja pročitan i shvaćen. Oko njega se vrlo rano stvorio krug sledbenika i poštovalaca, posebno među slušateljstvom koje je imalo prednost i zadovoljstvo da neposredno prisustvuje govorenju poezije u čuvenom, sosnorijanskom, maniru.

    Svi koji su pesnikovo specifično izvođenje ili, kako su ga nazivali, „orlinji kliktaj“ slušali uživo, bilo da je nastupao u  Rusiji, Americi, Nemačkoj, Francuskoj, ili kod nas, u Srbiji, imali su doživljaj punog bokorenja poezije i utisak da pesnik svoje stihove razlistava na značenjske i intonativne ravni, na sazvučja i asocijativne nizove koji su pri čitanju mogli ostati nezapaženi.

    I meni je, kao prevodiocu njegovih pesama, a potom i knjige poezije, pored živih i podsticajnih razgovora, mnogo značio susret sa Sosnorom kao pesnikom-izvođačem sopstvene poezije. Da stvar bude još složenija i neverovatnija, ne treba gubiti iz vida  činjenicu da je melodijsko bogatstvo stiha koje je njegovo stvaralaštvo činilo toliko specifičnom, decenijama nastajalo u uslovima progresivnog i neopozivog gubitka sluha. Ali, paradoksalno ili ne, kao da je upravo ta njegova zvučna „camera obscura“ bila mesto čuvanja autentične melodije ruskog jezika, kovnica najneočekivanijih jezičkih amalgama, iz koje su vrcale aliteracije i asonance, rađale se reminiscencije na ruski ep, ali gde i se stvarao sopstveni — od lično proživljene istorije...

    A ona je takođe bila neverovatna. Rođen u Alupki, na Krimu, otac mu je bio cirkuski akrobata, a majka inženjer. Porodica se ubrzo preselila u Lenjingrad gde je budući pesnik, tada još dečak, preživeo je strašno vreme  blokade, a odmah posle nje i dane nemačke okupacije na jugu Rusije. Preživeo je, dakle, i neljudski užasne dane gladi („imao sam pet godina, a majka me je držala na dlanu“) i scene rata, kao što je privođenje u Gestapo, nemačko zarobljeništvo i prisustvovanje streljanju partizanskog odreda koje mu se odvijalo pred očima. Iz Velikog rata izišao je kao „sin puka“. Preživeo je i postao princ avangarde, danteovskog profila i introvertnog smeška, žrec poezije koji će nas u svojim poznim godinama opomenuti da je bolje „govoriti ne o poeziji, nego o poetici, jer „poezija je suviše široko korišćen termin, poezija je sve – i priroda, i utisci, i ljubav, i snovi, i java, i brzina, i sunce, i tama – može  se  nabrajati bez kraja, i slovesnost, i odsustvo govora“. Preživeo je, dakle, i postao pesnik.

    Prve stihove napisao je sa šesnaest godina; pisao je ne samo na ruskom, nego i na ukrajinskom i poljskom, na jezicima sa kojima je dolazio u dodir boraveći u Ljvovu, gde je završio srednju školu.  Pisao je vatreno i mnogo, ali, nažalost, može se samo pretpostaviti šta je bio sadržaj „tri kubna metra stvaralaštva, ili tri sanduka“ koje je — valjda stoga što je, kako je sam priznao,  u njemu „vazda živela žudnja za samospaljivanjem“ – predao vatri.

    Šira javnost saznala je za ime Viktora Sosnore zahvaljujući velikom naučniku Dmitriju Lihačovu. Ruski akademik je 1969,  u predgovoru za Sosnorinu pesničku zbirku „Jahači“, ushićeno primetio da je ta knjiga srušila sve istorijske šablone. A Sosnora je u svojim „Jahačima“ pevao o srednjovekovnoj Rusi(ji) na način do tada neviđen u poeziji. Pošlo mu je za rukom da u svom sažetom stihu sjedini avangardu i starorusku književnost i da u taj spoj ugradi ironične komentare. A njegove varijacije na temu „Slova o pohodu Igorovom“ nisu ostavile ravnodušnim ni književne, ni naučne krugove.

    Pesničkoj slavi Viktora Sosnore znatno je doprinela i Ljilja Brik, muza Majakovskog. Mada gotovo pola veka starija od njega, uvek mu se obraćala  sa poštovanjem: „Dragi Viktore Aleksandroviču! Vi ste zapanjujući pesnik, nikome nalik". Upravo zahvaljujući vezama Ljilje Brik Sosnora postaje poznat i izvan granica Sovjetskog Saveza i tada počinju njegova putovanja i svetska popularnost, koja ga se, istini za volju, gotovo nije doticala, niti ga je izmenila kao ličnost. U Rusiji, kojoj se uvek vraćao kao jedinoj sredini u kojoj je njegov genij mogao da obitava, posebno su ga obožavali mladi – za seminarima koje je vodio na skupovima mladih pisaca, uvek je bila prava jagma. Sosnorina popularnost je opstala i onda kada su svi ostali „šezdesetnici“ koji su svojevremeno punili trgove, pali u zaborav. Njegove knjige, čak i kada su svojevremeno bile cenzurisane i izdavane u  skraćenim verzijama, uvek su predstavljale događaj.

    Uprkos okolnostima, on nije bio čovek protesta, bar ne okrenutog prema spolja. Bio je pesnik unutrašnje slobode i poeziju je definisao kao „grom u sebe“. Nije prezao od kritike „nedodirljivih“ – od antike do klasike. O disidenstvu je takođe imao svoje mišljenje. Kad ga je jednom prilikom neko od mladeži gorljivo upitao zašto nije ostao u inostranstvu kad je već imao prilike, gotovo da se brecnuo: — Šta, je l' vam tamo medom namazano?!  Mnogima njegove reči tek danas postaju jasnije. Zapravo, nikada nije bilo nijednog gesta koji bi Sosnoru-čoveka  učinio neravnosuštnim Sosnori-umetniku koji je gledao kroz vreme kao riba kroz vodu.    

    Prva njegova knjiga, za koju je predgovor napisao Asjejev, zvala se „Januarski pljusak“, a poslednja – „Motivi Teognida. Eneada“. Između njih je čitav niz poetskih i proznih dela: „Triptih“, „Kristal“, „Povratak moru“, „Remont mora“, „Kuda si pošao? i gde je okno?“, „Stihova više neće biti“, „Flauta i prozaizmi“, „Vrata se zatvaraju“, „Poslednji metak“, „Leteći Holanđanin“, „Gospodari i sudbine“, „Kula“, „Dan zveri“ i druge. Jedan od njegovih sledbenika i vernih pratilaca, Vjačeslav Ovsjanikov, napisao je knjigu „Šetnje sa Sosnorom“ u kojoj se nalaze besede i dragoceni  dnevnik života i rada velikog stvaraoca. Koliko pomno je u njemu beležen svaki trenutak i ličnost ilustruje podatak da se u knjizi našlo mesta i za telefonski razgovor sa potpisnicom ovih redova, a povodom objavljivanja knjige poezije na srpskom jeziku, do čega je Viktoru Aleksandroviču bilo veoma stalo. Nagrade, domaće i strane, počele su da mu stižu nekako početkom trećeg milenijuma – „Severna Palmira“, „Andrej Beli“, „Apolon Grigorjev“, „David Burljuk“, a u Srbiji – nagrada „Miloš N. Đurić“ za prevod njegovog dela...

    U javnosti se poslednji put pojavio kao počasni gost festivala „Mostovi Peterburga“. Nije nastupao, samo je svojim prisustvom uveličao skup. Poznat kao vrlo strog prema sebi, Sosnora je pre desetak godina napisao: „Pesama više neće biti. Još nijedan pesnik koji drži do sebe nije napisao ni retka posle sedamdesete.“

    Predsednik Udruženja književnika Peterburga, Valerij Popov, izjavio je da Viktora Sosnoru smatra najveličanstvenijim pesnikom poslednjih decenija. „Socnora je bio pesnik na kub. Izražavao se zvucima. Bili su dovoljni da izrazi ogromnu gamu osećanja koja je mogao da prenese samo on. To je bio pesnik lišen suvišnog. Nije ga zanimala politika niti intrige oko književnosti, živeo je u svetu zvukova, i pritom bio sjajan čovek.  Pesme su mu bile istinski autorske, genijalne. I prezime mu je čudesno – Sosnora. Šta je to? Nešto zadivljujuće. On je bio izvanredan dar od Boga, volećemo ga uvek.“ A njegov poštovalac Sergej Solovjov izrazio je gubitak ovog velikog čoveka sledećim rečima: „Zgasla je bela noć ruske poezije.“ Možda bi, kao posle beline Kandinskog, posle ovih reči trebalo da zavlada ćutanje.

     

    Viktor Sosnora

    ***

    Podari mi još deset godina,

    deset godina,

    ali u  stepi,

    ali u sedlu.

     

    Podari mi još deset knjiga,

    i pero,

    ali bičem

    ali ošini.

    Podari mi još deset vratova,

    deset vratova

    i deset noževa.

     

    Srežeš prvi vrat – ja sve živ,

    srežeš peti vrat – ja sve živ,

    samo da se kišom osvežim,

     

    a deseti srežeš -

    mrtav.

     

    Ne poklanjaj oživljujuću vodu

    ili brzopaleća Sunca, -

    samo izvor,

    i septembar,

    i šaku

    nepromenljivog sunca.

    I to je sve.

     

    (Iz knjige „Povratak moru“, Paideia, Beograd, 2000)

     

    Autor teksta je Vera Horvat

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga