10:07 13 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Alfred Hičkok

    Alfred Hičkok — genije zbog kojeg smo voleli da se plašimo

    © AFP 2019 / STF
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 173
    Pratite nas

    Ja sam filantrop. Pružam ljudima ono što oni žele. Ljudi vole da osete užas i strah, govorio je Alfred Hičkok, najveći filmski režiser svih vremena.

    „Rođen 1899. godine, ser Alfred Hičkok stupio je u rediteljski posao kao mator momak od oko tri banke, proveo u njemu oko pola veka i još nekoliko sezona pride, potpisavši u tom periodu pedeset i sedam dela. Sumnjamo da se radi o nekom svetskom rekordu: Alfred Hičkok nije konkurisao za šampiona jer je, prosto, oduvek bio fenomen“, napisao je u nekrologu Hičkoku Bogdan Tirnanić, 18. maja 1980. godine.

    Uz Čarlija Čaplina, najveći filmski režiser svih vremena, Alfred Džozef Hičkok rođen je u Lejtonstounu, u Londonu, u porodici irskih katolika kao drugi sin i najmlađi od troje dece piljara ili trgovaca živinom Vilijama i Eme Džejn Hičkok.

    Rani radovi

    U filmsku industriju ulazi 1920, kada dobija posao u filmskoj kompaniji „Gejnzboro pikčers“ kao dizajner i pisac međunaslova za neme filmove. Pet godina kasnije, producent Majkl Bolkon mu daje priliku da režira svoj prvi film „Vrt zadovoljstva“.

    Njegov treći film „Stanar: Priča o londonskoj magli“ (verzija slučaja Džeka Trboseka) nastaje 1927. i njime Hičkok stiče ugled majstora trilera. U filmu nepoznati počinilac ubija atraktivne plavuše, a sumnja pada na novog stanara u kući jedne prosečne londonske porodice. Reč je o prvom pravom „hičkokovskom“ filmu, u kojem je obrađen motiv „pogrešnog čoveka“.

    Deseti Hičkokov film „Ucena“ iz 1929. godine bio je prvi britanski zvučni film.

    Majkl Bolkon ponovo angažuje Hičkoka 1933. godine i u narednih nekoliko godina snima šest izuzetno uspešnih trilera sa elementima špijunskog filma: „Čovek koji je suviše znao“ (1934), „39 stepenica“ (1935), „Tajni agent“ (1936), „Sabotaža“ (1937), „Mladi i nevini“ (1937) i „Gospođa koja nestaje“ (1938).

    Hičkokov talenat i uspeh privlače pažnju Holivuda, pa ga čuveni producent Dejvid O. Selznik ubrzo poziva da snima u Sjedinjenim Američkim Državama.

    Preslab za Oskara

    Već prvim holivudskim filmom „Rebeka“ iz 1940. godine Hičkok osvaja ne samo „fabriku snova“, nego i svet. Film je osvojio Oskara za najbolji film i najbolju fotografiju. Sâm Hičkok je ostao bez Oskara za najboljeg režisera, što će mu se dogoditi još četiri puta tokom karijere.

    Jedinog Oskara, za životno delo, osvojio je tek 1968. godine, u vreme kad je u „si-viju“ imao već desetak filmova koji su u potpunosti promenili istoriju sedme umetnosti.

    A priča kako je Hičkok promenio film, do sada je nebrojeno puta ispričana, a koja nikad do kraja neće biti ispričana. Ono što je jedino izvesno, jeste da je svojim filmovima menjao pravila žanra, kao i da je svoj način pričanja filmske priče menjao od filma do filma.

    Međutim, ključna karakteristika skoro svih Hičkokovih filmova je atmosfera napetosti i straha, koja kao da „uvlači“ gledaoce u zbivanja na malom ili velikom ekranu.

    Bomba pod stolom — sat na zidu

    „Hičkokov pravi cilj je da gledaoca učini subjektom drame, njenim aktivnim činiocem, koji podjednako, u zavisnosti od situacije, može biti zločinac, istražitelj ili, pak, žrtva. Radi se o nekoj vrsti obrnutog pravila. Ako je u kriminalističkom filmu tradicionalnog kova kopča rešenja brižljivo skrivena, nevidljiva za svakog drugog, osim za glavnog junaka, koji će je otkriti kada je njemu volja, to jest na kraju, onda je kod Hičkoka ta, kako je on naziva ’makgafinka‘, (od: Makgafin, jedan Škot koji pravi probleme) jasno prisutna od samih uvodnih kadrova filma, ili je u svakom slučaju tu negde, nadohvat ruke i pogleda“, pisao je Bogdan Tirnanić.

    Sâm Hičkok je u jednom intervjuu Piteru Bogdanoviču objasnio smisao svog montažnog postupka, kojim gledaoca pravi učesnikom priče, kao povezivanje vizuelnih predstava putem kojih se publika uvlači u zbivanje.

    „Krijete od publike ko je taj čovek. Čemu? Samo to i radite. Zašto ne pokazati ko je on“, pričao je Hičkok.

    Prema njegovom mišljenju, priroda kinematografije je takva da je, na primer, efekat razgovora u toku kojeg će eksplodirati bomba, neuporedivo slabiji po intenzitetu i trajanju ukoliko je razlog pogibije aktera (eksplozija bombe) skriven, odnosno ukoliko se gledalac montažnim postupkom ne podstiče kao aktivni faktor zbivanja.

    „U scenu unesite bombu, pokažite da se ona nalazi u sobi, pokažite da će eksplodirati tačno u jedan sat, a sad je četvrt do jedan, deset do jedan. Pokažite sat na zidu. Pogledaj pod sto! O, budalo“, objasnio je Hičkok.

    Komedije — da se smrzneš

    Jedna od odlika čoveka zbog kojeg smo voleli da se plašimo i zbog čijih su filmova „Psiho“ i „Ptice“ mnogi imali noćne more, bio je i humor, nekad klasičan britanski, a nekad crni. Bogdan Tirnanić je smatrao da je reč o tipičnom Hičkokovom humoru i da su svi njegovi filmovi na neki način — komedije.

    Hičkok je snimio samo jednu „klasičnu“ komediju „Nevolje sa Harijem“, u kojoj je pokazao koliko je njegov humor — crn. Leš nesrećnog Harija, slučajno pronađen u šumi, njegovi drugari tokom filma, mučeni što osećajem krivice, što strahom da su mu presudili, desetak puta otkopavaju i zakopavaju. Prava „hičkokovska komedija“ — da se smrzneš.

    A i van filmova, bio je duhovit čovek.

    „Ja sam filantrop — pružam ljudima ono što oni žele. Ljudi vole da osete užas i strah“, govorio je Hičkok.

    U svoju odbranu na optužbu da je izvređao glumce, odgovorio je: „Nikad nisam rekao da su glumci stoka. U stvari sam rekao da bi se prema njima trebalo ponašati kao prema stoci.“

    Tirke: Dokaz genijalnosti

    I 120 godina posle rođenja, Alfred Hičkok je neprevaziđen režiser, a njegovi filmovi i danas, skoro četiri decenije posle smrti, deluju sveže, kao da su juče snimljeni.

    Što je i dokaz da je bio genije. Kao što su Platonovi ili Aristotelovi spisi „sveži“ i 2.500 godina nakon što su napisani, tako će i Hičkokovi filmovi uvek biti „kao novi“. I zato će i neke buduće generacije voleti da ih se plaše.

    „Kao i svi stari majstori filmskog zanata, on je smatrao da njegova dela služe isključivo zabavi bioskopskog gledaoca i da je zalud tražiti u njima nešto drugo. Način na koji je Hičkok tog gledaoca zabavljao pola veka i još nekoliko sezona pride, dovoljan je dokaz njegove genijalnosti. Velikani poput Hičkoka imaju tu osobinu da nikad ne požele nešto drugo osim onoga što jesu. To je jedan od načina da čovek bude na visini svoje stvaralačke sudbine“, napisao je Bogdan Tirnanić.

    A od svih starih majstora filmskog zanata, Hičkok je bio najveći.

    Tagovi:
    Bogdan Tirnanić, Čarli Čaplin, Alfred Hičkok, Holivud, SAD, Velika Britanija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga