18:07 06 April 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    2396
    Pratite nas

    „Vedrina je jedna od najvažnijih crta umetnosti, čak i one ’tragične‘. Duboko verujem da, bez te vrste vedrine, umetnost ne može biti velika“, otkriva jedan od svojih slikarskih i vajarskih „vjeruju“ multimedijalni umetnik Milija Belić.

    Od vremena kada je kao petnaestogodišnjak učestvovao u izradi legendarnog stripa o Mirku i Slavku u „Dečjim novinama“ prošlo je pola veka. U međuvremenu je stekao izuzetnu reputaciju u svetu, pre svega u Parizu, na čijem je čuvenom brdu smestio i svoj atelje.

    Ovih dana se deo tog Belićevog Mon Martra nastanio u Srbiji, u Gornjem Milanovcu, u čijoj je galeriji Kulturnog centra otvorena retrospektivna izložba njegovih radova, pod nazivom „Strip, slike i skulpture“.

    Početak u „Dečjim novinama“

    „Moji profesionalni počeci su vezani za ’Dečje novine‘, sa kojima sam počeo saradnju, najpre, kao pomoćni crtač, na izradi stripa o Mirku i Slavku, a kasnije sam dobio svoje junake i scenario po kome sam radio stripove. I tako je bilo sve do upisa na Likovnu akademiju. Bilo je to za mene dragoceno iskustvo, dobio sam šansu da usavršim likovni izraz, ali i da se orijentišem prema likovnim umetnostima. Sećam se da na Akademiji strip nije bio mnogo poštovan i to me je donekle obeshrabrilo... Ali ja sam već tada, tokom školovanja, shvatio da želim da se posvetim samoj umetnosti, a ne ilustraciji, koju sam do tada negovao“, seća se Belić svojih likovnih raskrsnica i prvih izbora koji su dali fizionomiju njegovom stvaralaštvu.

    Duga avantura

    Put koji je za ovih 50 godina prešao od figure do apstrakcije, od ilustracije do svedenih i očišćenih geometrijskih formi, nije se dogodio preko noći; on je, kako Milija kaže, jedna duga, velika i prava avantura:

    „Već na Akademiji postavljao sam sebi pitanje: šta je to što ja treba da slikam, danas, u ovo naše vreme. Nisam dobijao dovoljno odgovora, pa sam pokušavao da istražujem, prateći literaturu, istoriju savremene umetnosti, obilazeći evropske muzeje... Ali pitanje je ostajalo... Ono je bilo tu i kada sam diplomirao i ostao sam sa sobom. Moji tadašnji radovi bili su vrsta metafizičkog slikarstva, jer mene nije zadovoljavao realizam, to da reinterpretiram svet kakav se prikazuje našim očima. Pokušavao sam da odem malo dalje, da otkrijem samu suštinu likovnog fenomena, da zaista odgonetnem šta je to što slikarstvo čini slikarstvom, šta je to lepo u likovnoj umetnosti, šta je apstraktna umetnost, šta je to donela slikarska revolucija s kraja 19. veka... I malo po malo sam dolazio do nekih odgovora“.

    Forma bez priče

    Jedan od prvih zahteva, koji je umetnik sam sebi zadao na putu ka apstrakciji, bio je — očistiti sliku od priče:

    Put koji je prešao od figure do apstrakcije, od ilustracije do svedenih i očišćenih geometrijskih formi, nije se dogodio preko noći
    © Foto : Milija Belić/katalog
    Put koji je prešao od figure do apstrakcije, od ilustracije do svedenih i očišćenih geometrijskih formi, nije se dogodio preko noći

    „Tokom vremena sam primetio da je naracija suvišna. I da je ono što je najbitnije u slikarstvu sama forma, način kako se stvari predstavljaju“, kaže Belić.

    Tada geometrija postaje prepoznatljiv segment Belićeve likovnosti, linija bez primesa, koja se čisti i čisti... I tako već pola veka...

    „Forma se brusi, kao dijamant, mora tako, da bi došla do izražaja i zablistala najjačim sjajem. Ona je jednostavna, ali nije siromašna, jer može da izrazi puno toga. Da je tako, potvrđuju i moji uzori, savremeni umetnici, poput Pita Mondrijana, ili vajara Brankusija, koji su imali slične ideale“, objašnjava Belić.

    Belićevo traganje za pročišćenim izrazom, posle kojeg forma sija dijamantskim sjajem, nije moguće bez geometrije, u šta nas uveravaju njegova slikarska i vajarska dela.

    Milija Belić
    © Sputnik / Radoje Pantović
    Milija Belić

    „Da, geometrija“, kaže uz osmeh, a u svoju „odbranu“ uzima citat sa ulaza u čuvenu Platonovu akademiju:

    „Iznad vrata je bila ispisana poruka — da onaj ko ne zna geometriju ne ulazi. Već je u antičko vreme geometrija smatrana suštinskom naukom. Veza između geometrije, odnosno matematike i umetnosti je evidentna. Moja je želja da u umetnosti pronađem tu crtu egzaktnosti, da odgovorim na pitanje — šta je to u umetnosti lepo i zašto je to lepo. I opet se vraćam na antiku i Pitagoru, koji je ceo univerzum shvatio kao proizvod brojeva, kao harmoniju koju je moguće izraziti numerički. Mi danas živimo bukvalno u toj Pitagorinoj teoriji brojeva, ovo je numerička, digitalna era, sve je bazirano na broju, na matematici. Pitagora je uspostavio i prvu estetičku teoriju, koja dokazuje da se i muzički akord može izraziti brojevima. Iste te proporcije moguće je naći i u slikarstvu. I, mada je lepota čulne prirode, verujem da postoji izvesna egzaktnost. Setimo se da je Kandinski pravio čitave liste korespondencije zvukova i boja, a da je Maljevič tvrdio da umetnik treba da bude i naučnik“.

    Od figure do apstrakcije, od ilustracije do svedenih i očišćenih geometrijskih formi
    © Foto : Milija Belić/katalog
    Traganje za pročišćenim izrazom - skulptura Milija Belić

    Gde je tu duša?

    Na pitanje ima li u njegovoj egzaktnoj umetnosti mesta za pitanja duše i da li racionalnost kojoj se teži ukida „osetljivost“ iz koje se stvara, Milija Belić nudi jasan odgovor:

    „Ja sam sebi dao u zadatak da shvatim šta je umetnost, ali i da preko umetnosti shvatim, ili makar projektujem, ideal čoveka koji pripada našem vremenu, našem današnjem svetu, u kome dominira racionalni pristup. Mislim da umetnost još nema ulogu koju bi trebalo da ima, budući da je ona, po mom dubokom uverenju, najkompletnija prezentacija ljudskog duha i čoveka. A to znači — i duše“.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga