15:41 08 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Vladimir Veličković

    Otišao Vlada, ostali crni gavranovi

    Večernje novosti / Goran Čvorović
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 815
    Pratite nas

    Umetnik Veličković patio je zbog svih nevolja koje su se dešavale na globalnom planu i na njih je reagovao. Zbog toga je bio veoma cenjen i u Parizu i širom sveta. Bio je to jedan od onih umetnika koji je govorio univerzalnim jezikom umetnosti. Bio je svima pristupačan i svima neka vrsta uzora. Da, mi smo danas izgubili jedan uzor.

    Umetnik i umetnost ne mogu da promene sliku sveta, to su glasovi u pustinji, koji se čuju i kojima se posvećuje relativno malo pažnje, ali ako umetnik uspe bar da na neki svoj način animira društvo onim što radi, to je već pozitivan korak.

    Tako je svojevremeno govorio slikar Vladimir Veličković, objašnjavajući svrhu i značaj sopstvenog „glasa u pustinji“ kojim je decenijama uspevao da zadivi svet.

    Zatvoren opus

    Njegovim odlaskom koji je, bez obzira na godine, uvek iznenadan, jer tako je sa velikanima, zatvara se jedan od najobimnijih i najimpresivnijih slikarskih opusa, naših i svetskih, jer je i opus, kao i tvorac, bio i pariski i beogradski, i srpski i svetski. I sa uglednim zvanjem dve akademije: francuske i srpske.

    Vest o odlasku prvog srpskog slikara člana čuvene, dva veka stare, francuske Akademije lepih umetnosti, došla je u trenutku kada se privode kraju pripreme za prvu retrospektivnu izložbu njegovog pariskog kolege Ljube Popovića u Srpskoj akademiji nauka. Za istoričara umetnosti Nikolu Kusovca to je samo još jedan znak da se čuveni „Pariski krug“ još više suzio i zatvorio. Za Veličkovićev izuzetni umetnički opus Kusovac naglašava da je od samog početka bio — prepoznat.

    „Još kada je ranih šezdesetih godina prošlog veka ušao na likovnu scenu privukao je punu pažnju. Bio je kompatibilan i lepo se uklapao sa svim onim što je proizilazilo iz Šejkinog pogleda na svet, odnosno sa onim što je Mediala htela da kaže. Nekako istovremeno, ali ne u samom epicentru Mediale, našli su se i Ljuba Popović i Vlada Veličković, slikari koji su kasnije postali naše Parizlije. Šteta je što se taj ’Pariski krug‘ sad proredio, prvo odlaskom Ljube, čiju ćemo izložbu videti za koji dan, i sada odlaskom Vlade Veličkovića“, kaže Kusovac.

    Tegobe vremena

    Ono što naš ugledni istoričar umetnosti ističe kao prepoznatljivo svojstvo Veličkovićeve umetnosti jeste njegov put ka angažovanoj priči:

    „Slikar Veličković je odgovarao tegobama vremena u kojem smo živeli. Zbog toga se dosta mraka uselilo u njegovo slikarstvo. Kao vrstan ekspresionista umesto realne, birao je nadrealnu priču, sa one strane. U tim tokovima bio je veoma plodan i stvarao je dosta lako svoje slike velikog formata koje su na preteći način svedočile o zlu koje se nadvilo nad civilizacijom i čovečanstvom. Umetnik Veličković patio je zbog svih nevolja koje su se dešavale na globalnom planu i na njih je reagovao. Zbog toga je bio veoma cenjen i u Parizu i širom sveta. Bio je to jedan od onih umetnika koji je govorio univerzalnim jezikom umetnosti. Bio je svima pristupačan i svima neka vrsta uzora. Da, mi smo danas izgubili jedan uzor“, konstatuje Kusovac.

    Pedagog retke vrste

    Umetnik i intelektualac, Veličković je bio i pedagog i to onaj od retke vrste. Ne samo da je podučavao mlade kolege tajnama umetničkog zanata, nego je novcem od svoje nacionalne penzije, u Fondu „Vladimir Veličković“, finansijski podržavao najbolje mlade stvaraoce crtače.

    Vladimir Veličković:  „Rođeni slikar“ sa diplomom arhitekture
    Večernje novosti / Goran Čvorović
    Vladimir Veličković: „Rođeni slikar“ sa diplomom arhitekture

    Kada su ga pitali šta mu je bio motiv i otkud taj angažman, kratko je odgovorio:

    „Baza je moja nacionalna penzija. Ovde sam je dobio i red je da se ovde i potroši. Taj novac je mnogo potrebniji u Srbiji, nego u Francuskoj. Potrebniji je mladima na početku karijere, nego meni.“

    Gavranovi slutnje

    Ono što je za mnoge predstavljalo najsnažniju odrednicu Veličkovićevog rukopisa jesu gavranovi, prepoznatljivi motiv slutnje i nagoveštaja zla koje će se dogoditi. Za Kusovca oni su ne samo globalna slutnja, već i nagoveštaj onoga što će dešavati njegovom narodu.

    „Sigurno da sve to ne bi bilo tako da nije reagovao i na one zloslutnice koje su crne letele nad Beogradom i Srbijom 1999. godine. Veličković je kritički gledao na to vreme, pripadao je grupi intelektualaca koji su bili kritičari našeg sistema, ali bez obzira na to, siguran sam da su ga bolele rane njegovoga roda“, uveren je Kusovac.

    Dostojni naslednici

    Ipak, prema njegovim rečima, Veličkovićev pogled na svet i njegova umetnost imaju dostojne nastavljače, u prvom redu one darovite umetnike koje je on kao pedagog uspevao da pomogne i promoviše.

    „To je već jedan broj koji obećava i koji daje nadu da se njegovim odlaskom ne gasi jedno značajno stvaralaštvo. Ono se nastavlja i nema sumnje da će naći svoje mesto u evropskoj umetnosti u celini“, zaključuje Kusovac.

    Ostaje da se pamti i podatak da je prvi put izlagao kada je imao 16 godina, kada se pojavio na konkursu u „Cvijeti Zuzorić“ namenjenom mladim slikarima, i u oštroj konkurenciji bio jedan od zapaženijih, pobravši brojne pohvale. Ovaj „rođeni slikar“ sa diplomom arhitekture, saradnik u radionici Krste Hegedušića, profesor pariske škole, naš i francuski akademik, Veličković je i autor nekih od najbolje prodavanih umetničkih radova: neke njegove slike prodavane su i za po 50.000 evra. Prema sopstvenom priznanju, u ateljeu je provodio „svaki dan po ceo dan“. I opet je na sopstvenoj vagi do kraja merio ono što je uradio.

    „Nije jednostavno pogledati se ’oči u oči‘ sa onim što ste u životu radili“, govorio je Vlada Veličković, velikan koji je težio visokom zahtevu da položi ispit pred samim sobom.

    I uspeo je u tome.

    Tagovi:
    umetnik, slikar
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga