18:18 21 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Koristeći ples kao umetnički izraz Onikeku nudi publici priču o izbegličkoj agoniji 21. veka

    Nasmejem se u lice svakom ko mi kaže da je Evropa — obećana zemlja

    © Foto : Marianne Menke
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    53. Bitef (10)
    1847
    Pratite nas

    U okviru glavnog programa 53. Bitefa na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu biće izvedena predstava nigerijskog reditelja Kuduza Onikekua „YUROPA“. Koristeći ples kao umetnički izraz, Onikeku nudi publici priču o izbegličkoj agoniji 21. veka.

    Predstava prati odiseju trojice mladih putnika koji se sa obale svoje domovine otiskuju ka nepoznatom. U ovom komadu za tri plesača i jednog muzičara, u središtu pažnje su specifične teškoće i problemi sa kojima se suočavaju Afrikanci, a reditelj je otkrio za Sputnjik koliko se ova tematika njega lično tiče.

    „Prirodno sam, što je normalno, u jednom trenutku pao u iskušenje da saznam kako je pitanje migracija postalo krucijalni planetarni problem. Nisam razmatrao ovu problematiku kao političku temu nego kao pitanje ljudskosti“.

    Nigerijski umetnik se bazirao na individualne živote, pojedinačne izbore i ljudska prava koja su vrlo diskutabilna u današnjem svetu.

    Komad za tri plesača i jednog muzičara
    © Foto : Marianne Menke
    Komad za tri plesača i jednog muzičara

    „U poslednje vreme me veoma interesuje pitanje jednakosti i uticaja. Ako želimo da vidimo svet u kom vlada jednakost — kako definišemo ko ima slobodu da se po tom svetu kreće, a ko ne? Mislim na stvari kao što su granice, vize, koje mi postavljamo kako bismo sprečili neke ljude da uživaju određene benefite u kojima uživaju neki drugi ljudi bez ikakvih prepreka. Da li je ovo pitanje ekonomije, rase ili istorije? Ne radi se o politici nego o kolektivnoj ljudskosti“, objašnjava Onikeku za Sputnjik.

    Koja je razlika kada se izbeglička agonija sagledava iz zapadne, evropske perspektive, i kada na nju gledaju same žrtve? Koji ste lični pečat dali ovoj predstavi?

    — Ne postoji ljudsko biće koje je rođeno sa identitetom izbeglice. Ali kada pričamo o izbeglicama i migracijama u Evropu, tu je uvek prisutna dehumanizacija. Mi smo zapravo skrajnuti i odvojeni od ostalih. Možda nas vi ne vidite, ali mi smo jednako ljudi kao i vi… Svi zaslužuju da se kreću i da putuju. Kada baratamo terminima „migrant“, „imigrant“, „izbeglica“, zaboravljamo da se radi o ljudskim bićima. Mislim da je to najveći problem koji Evropa ima.

    Nigerijski umetnik se bazirao na individualne živote, pojedinačne izbore i ljudska prava
    © Foto : Marianne Menke
    Nigerijski umetnik se bazirao na individualne živote, pojedinačne izbore i ljudska prava

    Da li je Evropa zaista obećana zemlja?

    — Možda za Evropljane jeste, ali na mom kontinentu se ne bude svi ljudi sa idejom kako da stignu u Evropu. U pitanju je manjina koja se uputi na ovo putovanje. Ako uzmete u obzir da u Africi živi oko 1,5 milijardi ljudi, a na put krene stotine ili čak hiljade njih, ovi brojevi nisu ništa veći od mesečnih migracija Evropljana u Ameriku, Australiju, Afriku… U pitanju je samo promena imena. Oni nisu migranti nego putnici. Za mene obećana zemlja ne postoji nigde na svetu. Samo ljudi prave sopstvene izbore tragajući za boljim uslovima, parama, karijerom. I to je razlog zbog kojeg svi putuju širom sveta. Svakom ko mi kaže da je Evropa obećana zemlja — utopija, ja se nasmejem u lice jer sam ja ostavio tu obećanu zemlju i vratio se kući. Znam dobro zašto to kažem.

    Gde će čovečanstvo naći svoju utopiju?

    — Po mom mišljenju, glavna i osnovna stvar je da svi treba da se slože i shvate da svet nije uniformisan. I da ne postoji jedan kriterijum — šta znači biti čovek. Od postanka sveta svi igramo ulogu svedoka evropske ideje civilizacije i napretka. Postavili smo to sebi kao model na svim meridijanima — od Japana do Amerike. Svi slede ideju razvoja Evrope. A trenutno smo svedoci mnogih kriza — humanitarne, ekonomske, političke. Ovako kako stvari stoje, za sve nas budućnost će biti crna. Zemlja će nas uništiti jednog dana sve zajedno, bez obzira na to koje smo rase, pola, vere. Moramo da budemo svesni toga i pokušamo da prihvatimo jedni druge bez obzira na sve različitosti.

    Verujete li da umetnost može da pomogne da se prevaziđu viševekovne verske, polne i rasne netrpeljivosti?

    — Možda ću zvučati pristrasno, ali verujem da je u civilizaciji sa toliko različitih kultura, umetnost jedinstven vid izražavanja svih nas, kroz poeziju, muziku, i smatram da ne možemo izraziti naše različitosti ako ne govorimo o umetnosti. Ako je humanost ono na šta smo fokusirani, ako je to ono što pokušavamo da popravimo — našu humanu stranu, onda pričamo o umetnosti, jer jedna od stvari koje ljude može najdublje da dotakne je umetnost. Sport i politika razdvajaju ljude, religija razdvaja ljude. Jedna od stvari oko koje se najviše ujedinjujemo je odlazak na koncerte. Tamo nije važno da li je neko beo ili crn ako je dobar muzičar. Za mene je to jedno od mesta na kome osećam da ima nade, osim ako ne provodimo vreme kvareći to stanje, a to se dešava kada nacionalističke ideje na neki način boje naše viđenje umetnosti. Kada govorimo o umetnosti u njenom najčistijem obliku, tu nema razlika, nema boje kože, nema pola, nema seksualnog opredeljenja, nema nacionalizma. Dakle, mislim da treba da se vratimo onome što umetnost čini umetnošću, što je čini tako čistom i tako dirljivom. Kada se budemo tome vratili, verujem da ima nade.

    Tema:
    53. Bitef (10)
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga