12:37 16 Decembar 2019
Slušajte Sputnik

    „O mesu i betonu“: Kad samo telo govori (foto)

    © Foto : Bitef/© Lucas Brito
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    53. Bitef (10)
    2523
    Pratite nas

    „U ovom trenutku ne postoje granice kada je apsurd u pitanju. Sve je izmešano. Ne znamo gde se završava jedna, a gde počinje druga stvar — u umetnosti, u stvarnosti, u vezi, u svemu što mi uspostavimo kao ljudsko ponašanje“, kaže u intervjuu za Sputnjik brazilska umetnica Lusijana Lara.

    U okviru glavnog programa 53. Bitefa u Luci Beograd izvedena je predstava brazilske plesne trupe „Anti status kvo“ pod nazivom „O mesu i betonu“ u režiji Lusijane Lare. Ova koreografska instalacija predstavlja poziv da se u potpunosti uroni i aktivno učestvuje u iskustvu koje se bavi ispitivanjem trenutnog ljudskog stanja iz perspektive tela. Koreografkinja Lusijana Lara u razgovoru za Sputnjik je otkrila šta je zadatak umetnika kada se nađe između savremenog plesa, izvođačke umetnosti, vizuelne umetnosti i društvenog eksperimenta.

    „Ne smatram da je neophodno da nešto kažemo, poručimo predstavom. Ali mi delimo naše misli, osećaje. Ne bih rekla da smo pesimisti ili optimisti u smislu onoga o čemu pričamo. Mi, kao što rekoh, delimo misli i posebno doživljaje oko onoga što živimo sada, u ovom trenutku, a to je život u velikim gradovima pod kapitalizmom, divlji kapitalizam. Trudimo se da tu našu stvarnost preokrenemo kako bi bila podnošljivija, a ono što osećamo — vidljivije. Pokušavamo da ga svedemo na osećajniji nivo.“

    Kako jedan društveno-umetnički eksperiment deluje na publiku, a kako na izvođače?

    — Ovaj komad je posebno inspirativan za izvođače. Oni iskušavaju koncept u kojem moraju da proživljavaju ono što izvode na sceni. Nije u pitanju interpretacija, može se reći da je bliže životu, oponašanje života, na kojem plesači moraju intenzivno da rade. Neophodno je da se osete zaista prisutnim i da imaju interakciju sa publikom. Nismo slepo pratili teatarsku tehniku, nego smo progovorili na svoj način o nekim stvarima i nečemu. Svako izvođenje izaziva prilično jake emocije kod izvođača zato što proživljavaju ovo iskustvo sa publikom.

    © Foto : Bitef/Marco Antônio Correia
    Gušimo planetu, a toga nismo svesni...

    Zašto ste se opredelili za telo i pokret umesto reči?

    — Mi smo plesna trupa. I osnov našeg rada je telo. Imamo segmente predstave u kojima se služimo rečima. To što smo plesači ne ograničava nas da koristimo reči. Naprotiv, postoje neke replike u predstavi. Trudili smo se da iskoristimo sve elemente, sve telesne ekspresije u odnosu na to šta želimo da prenesemo publici. Pošto je predstava koreografska instalacija, mnogo smo razmišljali o doživljajima i smatrali smo da bi bilo lepo da uključimo u ovo iskustvo sva naša čula.

    Upečatljiva scena ovog performansa je kada glumci pune svoju garderobu đubretom. Hoćemo li se ugušiti u sopstvenom smeću?

    — Upravo je to pitanje koje postavlja naša predstava. Šta to radimo? Pošto je đubre nešto nevidljivo… Mi ga odbacujemo i ne znamo kuda ono ide. Možda mi gušimo celu planetu, a da toga nismo svesni. Ovo je jedno od tih pitanja, da. Bitnija stvar od problematike đubreta je konzumacija kojom se proizvodi to đubre. Šta dolazi pre smeća? Zašto ga proizvodimo u tolikoj meri? Šta zaslužujemo? Koji je odgovor na to što mi volimo toliko da kupujemo? Vrlo komplikovan momenat u našoj svakodnevici je kada sistem nalaže da morate da proizvodite da biste dobili pare i na osnovu toga opstali. Da biste živeli, morate da imate pare, da kupujete, da plaćate račune. I koliko ovo sve košta? Sve se vrti oko novca. Ako smo loši, nađemo se u ekonomskoj krizi. Đubre je samo krajnja tačka celog ovog problema.

    © Foto : Bitef
    Koreografkinja Lusiana Lara

    Gde je granica između umetnosti i apsurda?

    — U ovom trenutku ne postoje granice ni u čemu po mom mišljenju. Sve je izmešano. Ne znamo gde se završava jedna, a gde počinje druga stvar — u umetnosti, u stvarnosti, u vezi, u svemu što mi uspostavimo kao ljudsko ponašanje.

    Postoji li dovoljno slobode u umetničkom smislu?

    — Ovo je trik pitanje. Dolazim iz Brazila, a mi se u ovom trenutku suočavamo sa velikom cenzurom od strane naše vlade, talasom konzervativnog mišljenja i nažalost, to se odražava na umetnost. Mislim da gubimo mnogo po pitanju slobode u svakom smislu.

    Koliko je naša svakodnevica inspirativna za umetnika?

    — Mislim da mi umetnici sve vreme pričamo o životu. Umetnost je za mene način intenziviranja, pooštravanja nečega što živimo. Uvek mora da bude u skladu sa životom. Život je nepredvidiv, drugačiji od umetnosti. Ja sam opsednuta umetnošću i teško je tačno reći, ali to je moj život, to je način kako ja dišem. To je stil života. Teško je odvojiti život i umetnost.

    © Foto : BITEF/Marco Antônio Correia
    Izvođači iskušavaju koncept u kojem moraju da proživljavaju ono što izvode na sceni...
    Tema:
    53. Bitef (10)
    Tagovi:
    intervju, umetnost, Bitef
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga